Kod Alekseja Šustova u knjizi „Posle države“, objavljenoj 2008. godine, navodi se (str. 66-67) spisak pitanja koja u njegovoj predloženoj panarhijskoj modeli nisu rešena. Od tada misao nije stajala u mestu, i mi sa Bitarhom predlažemo kratke skice rešenja za ova pitanja.

1. Kako organizovati zaštitu granica? Kako izgraditi i kako finansirati oružane sile, koje treba da zaštite zemlju od silaških napada spolja?

Podsetimo da Šustov model predstavlja izgradnju panarhije u pojedinačnoj Rusiji bez njenog raspada na teritorijalne jedinice, zbog čega problem spoljnih granica u takvoj polidržavi zadržava aktuelnost.

Zaštita granica u vreme mira je prilično besmislena stvar. Blokiranje ili oporezivanje prekograničnog kretanja robe u polidržavi neće uspeti – dovoljno je postojanje samo jednog ECU-a koji nudi slobodnu trgovinu, i ceo tok će ići preko tog unutrašnjeg ofšora. Isto važi i za vizni režim. Pojedinačni ECU-ovi mogu obezbediti bojkot određenih proizvoda, ljudi i informacija za svoje klijente, ali se to vrši na nivou potrošača, a ne kroz graničnu kontrolu.

Što se tiče odbrane od vojnog upada, najvažnije u odbrambenoj doktrini jeste prisustvo građana koji će imati šta da brane. Primer Ukrajine pokazuje da čak i pri veoma nepovoljnim početnim uslovima, samoorganizacija građana čini čuda. Ako u nizu jurisdikcija zemlje postoji slobodno cirkulisanje oružja, to značajno olakšava zadatak. Međutim, takva milicija plus privatne vojne kompanije sposobni su da se nose pre svega sa zadacima teritorijalne odbrane. U međuvremenu, doktrina sprečavanja napada kroz stvaranje lične pretnje za lidere zemlje agresora može još više smanjiti rizike. Uz prisustvo minimalnih sposobnosti za koordinaciju, vlade će moći da se dogovore o zajedničkom finansiranju odgovarajućeg projekta preciznog neatomskog oružja srednjeg dometa, ili nekih drugih iznenađenja u tom duhu.

2. Kako organizovati
međunarodne odnose? Ko i na kom
osnovu će predstavljati zemlju
u interakciji sa stranim
državama?

Međunarodni odnosi su demarkacija granica, red za ekstradiciju kriminalaca, vizni režim i razne takozvane carine.

Što se tiče granica, ovde će teritorijalnim državama biti teško, jer će i njihovi građani, najverovatnije, početi da sklapaju ugovore sa EKJ, i dobro je ako su to oni koji pripadaju odgovarajućoj teritorijalnoj jurisdikciji, jer bi inače bilo teško dogovoriti se sa transnacionalnim EKJ.

Redosled izdavanja kriminalaca je aktuelan samo u situacijama primetnih razlika u pravnim sistemima, a naročito u primeni zakona. Ovde je trgovina neizbežna, u kojoj će uticajnije jurisdikcije imati prednost, ali uticaj je nestabilna supstanca i raspoređuje se neravnomerno. Uglavnom, biće isto kao što je sada, samo još dinamičnije. Barem će u situacijama očigledne nepravde javno ogorčenje imati veći značaj za ugovorne jurisdikcije nego za današnje demokratije.

Carine, kao što je gore pokazano, ako i budu, biće samo jednostrane, sa strane monopolske teritorijalne formacije; polustatvo ne može sebi da priušti carinu.

3. Kako organizovati efikasan otpor pokušajima spoljnih sila finansijsko-ekonomskog sektora da podgreju protivrečnosti između različitih vlada [EKJ] i iscrpe zemlju igrajući na to?

Može se zamisliti kako uslovni inostrani Putin finansira konzervativne EKJ u Rusiji koje se zalažu za duhovne veze, i postaje isplativije postati klijent takvog EKJ. A klijentima liberalnih EKJ, on, na primer, ne daje vizu i zabranjuje investicije u svoju ukusnu sirovinsku ekonomiju. Obično to dovodi do toga da tržište odlučuje o stvaranju imitacionih struktura koje spolja pokazuju one karakteristike za koje su ljudi spremni da plate, ali zanemaruju unutrašnji sadržaj: prvo, to je jeftinije, drugo, za to nema unutrašnje potražnje.

I svet se nije zaustavio na jednom jedinom inostranom Makijaveliju, tako da će oni EKJ koji mu nisu po volji sarađivati sa nekim drugim.

4. Kako rešavati pitanja ekologije?

Svaka jurisdikcija rešava ova pitanja na svoj način. Liberalna to prepušta vlasnicima koji, sa svoje strane, osiguravaju rizike u osiguravajućim kompanijama. Socijalistička podržava nadzorne organizacije koje, da ih hleb ne hrani, samo bi izdavale kazne ili tražile većo mito (mito neće biti skuplje od polise osiguranja, inače će subjekat pobeci kod liberala). Zeleni mogu osnovati svoju jurisdikciju gde će potrošači novčano podržavati ekološke proizvođače i bojkotovati one koji ignorišu ekologiju.

A negativne eksternalije, koje nastaju kao rezultat ekoloških katastrofa, mnogo su efikasnije kompenzovane putem suda pri prisustvu konkurentskih jurisdikcija, nego u uslovima monopola opterećenog konfliktom interesa u vidu državnog vlasništva.

5. Kako postupiti
sa objektima kulturno-istorijskog
nasleđa naroda, da bi se garantovalo
njihovo očuvanje?

Objekti kulturno-istorijskog nasleđa donose profit zato što su zanimljivi turistima. Da bi se oni očuvali, potrebno je da ih bude isplativo čuvati. Za to je, sa svoje strane, potrebno da vlasnici ovih objekata ostvaruju dobit od turizma. To je tipična liberalna logika zahvaljujući kojoj vlasnik svakog konkretnog potencijalno zanimljivog turistima objekta sam odlučuje da li mu je isplativije pokušati da zaradi na toku turista, ili da koristi objekat na neki drugi način, na primer, da ga sruši i izgradi nešto drugo. Rezultat rada takvog pristupa je prilično raznolika izgradnja, gde starina suseduje sa modernošću.

Drugi EKJ mogu uvoditi regulative koje ne dozvoljavaju uništavanje istorijskih spomenika, ali će morati na neki način da kompenzuju vlasnicima tu neprijatnost, inače će pobeci kod liberala. Dakle, u EKJ ljubiteljima starine su neizbežni porezi za održavanje spomenika. Kao rezultat toga, zahvaljujući spoljnom finansiranju, moći će se očuvati i oni spomenici čija je direktna monetizacija otežana.

Svoj doprinos rešavanju zadatka daće i organizacije kao što je UNESCO, koje su u određenoj meri sposobne da utiču na turističke tokove lepljenjem etiketa: ovo je objekat svetske baštine, a ovo nije. Uostalom, sumnjam da će uticaj UNESCO-a na turistički biznis uskoro postati manji od uticaja nekog TripAdvisor-a, i neće biti potrebe da se taj birokratski dinosaur sponzoriše od državnog budžeta.

6. Kako regulisati
odnose u oblasti prirodnih resursa,
posebno onih specifičnih kao što su voda,
vazduh, morski bioresursi (koji se kreću
preko teritorije, a samim tim nisu vezani
za koordinate u prostoru)?

U svoje vreme, lov i sakupljanje su izgubili ekonomsku konkurenciju u odnosu na poljoprivredu i stočarstvo zbog svoje niske efikasnosti. Takođe će, kako će besplatna slatka voda, besplatna morska riba i besplatan čist vazduh postajati sve skuplji, industrijska proizvodnja ovih resursa u blizini njihovih mesta potrošnje postati isplativa. Ukratko, to uopšte nije pitanje jurisdikcija, već čisto tehničko-ekonomsko pitanje.

7. Kako regulisati
odnose na mestima visokog gustog naselja
nepokretne imovine, gde akcije
jednog vlasnika mogu uticati na
bitne karakteristike imovine
komšijskog vlasnika (na primer,
izgradnja zgrada koje blokiraju
već postojeće)?

Naravno, takva pitanja je lakše rešavati u okviru funkcionalnih jurisdikcija, kao što su udruženja vlasnika stanova. U okviru Šustove model, slično nije predviđeno, stoga pitanje ostaje u sferi sporova između različitih jurisdikcija, i ovde je teško predvideti kakve će se prakse formirati.

8. Kako organizovati efikasnu zaštitu od kartelskih dogovora najjačih igrača na različitim tržištima, koji imaju sklonost ka monopolizaciji?

Na slobodnom tržištu monopol se formira samo ako je ukupna veličina tržišta uporediva sa optimalnom veličinom kompanije u pogledu produktivnosti rada. U svim ostalim slučajevima monopolizacija je neisplativa, i može biti ili preduzetnička greška koja će brzo osiromašiti kompaniju, ili se taj monopol nameće silom, što više nema veze sa slobodnim tržištem. Dakle, efikasna zaštita od monopolizacije je upravo slobodno tržište, i u situaciji konkurentskih jurisdikcija sa slobodnim ulaskom i izlazakom, preduslovi da tržište bude slobodno su mnogo veći nego u trenutnom stanju.

9. Kako se suprotstaviti pokušajima asocijalno nastrojenih lica (onih koje danas nazivaju kriminalcima) da poljuljaju sistem obezbeđivanja javne bezbednosti, izgrađen na principu ravnopravnih ugovora, i postižu haos koji je njima koristan?

Sloboda posedovanja oružja i pravo na samoodbranu čine čuda u tom pogledu. Određene EKU, koje ne priznaju svojim klijentima pravo da samostalno pružaju naoružani otpor nasilju, biće primorane da zaista uložite sve napore kako bi suzbile naoružano nasilje pomoću profesionalne policije, u suprotnom će izgubiti lojalnost klijenata, koji će otići u jurisdikcije koje barem ne smetaju na put.

A potencijalni prestupnik ne može uvek odmah da odredi kojoj jurisdikciji pripada njegova potencijalna žrtva, i, shodno tome, da li je ona spremna da pruži otpor. Tako čak i jedna EKU, koja dozvoljava svojim klijentima da se naoružaju, već postaje pozitivna eksternalija za ostale.