Na primer, pasoš, smrtni list i ostalo. Hoće li ih izdavati, i ako da, koja organizacija, a ako ne, šta će ih zameniti?
Verovatno, ako će istoriju čovečanstva pričati neki IT stručnjak, cela ona će se svoditi na to ko je kome i kako izdavao sertifikate…
Sve komunikacije u manje ili više složenom društvu neizbežno udaraju u problem poverenja. Prenos informacija od čvora do čvora odvija se preko nezaštićenih kanala uz korišćenje nepoznatog broja posrednika. Natasha Rostova, koja se spotakla pri izlasku iz kočije, nakon niza prepričavanja pretvara se u Nikolaja Vasiljeviča Gogolja koji sedi na grani. Iz nepostojanja se pojavljuje poručnik Kiže. Orwell piše iz Španije o tome kako se izveštaji o ratu sastavljaju bez ikakve veze sa stvarnim događajima. Kineski vojni komandanti za izveštavanje koriste tela sopstvenih seljaka jer je to lakše nego pobediti u bitkama sa stvarnim neprijateljem. Ruski FSB agenti ponavljaju podvige kineskih vojnih komandanta. I sve se to zove problem vizantijskih generala – što nam, kao što se može pretpostaviti, govori da i u Istočnom Rimskom carstvu nije bilo baš lako sa pouzdanošću podataka.
Država problem vizantijskih generala rešava kroz stvaranje procedura unakrsne provere podataka, dupliranje komunikacionih kanala i slične mere. Ipak, veoma često nailazimo na epizode kada je migrant u EU imao četrnaest ličnih karata i po svakoj dobijao pomoć, ili obrnuto, kada je ruski penzioner nekoliko meseci dokazivao državi da nije umro, kao što piše u dokumentima, i da mu penzija i dalje pripada, ili kada Petrov i Boširov ispostave da su Čepiga i Miškin.
Srećom, sva tehnička sredstva za rešavanje problema su kod ankap-a već dostupna. Godine 2008, Satoshi Nakamoto je opisao mehanizam rešavanja problema vizantijskih generala putem blockchaina. Distribuirani javni registar čuva neiskrivljive i neobrisive zapise zahvaljujući pohlepi rudara i sumnjičavosti vlasnika čvorova mreže. A još ranije, asimetrično šifrovanje je omogućilo rešavanje privatnog zadatka odbacivanja poverljivih posrednika pri prenosu podataka, i sada komuniciramo u tajnim četovima znajući da čak ni Durovi nema ključeve za šifrovanje, a kamoli drugar major.
Uz pametni pristup može se obezbediti gotovo potpuna sigurnost da će digitalni podaci biti sačuvani bez izmena i dospeti u ruke samo onima kojima to pripada, dok će za sve ostale biti ništa više od informativnog smeća. Problem poverenog posrednika javlja se samo u fazi digitalizacije. Da, možemo biti sigurni da je dokument potvrđen Alisinim potpisom, ali nemamo pojma da li je potpis kompromitovan, da li je Alisa bila pod prisilom i kakvu je mito dobila za svoj potpis. Tako da problem oflajn reputacije neće nestati ni u ankapu, ali ćete barem uvek tačno znati da ako je Alisa potpisala dokument, možete verovati dokumentu u istoj meri u kojoj uopšte verujete Alisi – kako njenoj kompetenciji, tako i sposobnosti da ne jajbi svoj privatni ključ.
Najpoznatiji primer implementacije upravo pasoša i drugih dokumenata, koji se kod etatista povezuju sa državom, ali bez države, je verovatno bitnation. Države koje naklonjeno gledaju ka minarhizmu, kao što je na primer Estonija, već sarađuju sa projektom, ali bilo koja privatna kompanija to može raditi sa istim uspehom.
