anonimno pitanje
Hvala na zanimljivom pitanju. Zaista, leš je prilično specifičan predmet svojine.
U prvom približenju, sve je jednostavno. Čovek poseduje pravo svojine nad svojim telom, stoga on taj i da odredi u čiju će svojinu njegov leš preći, ili da izdaje plaćena naređenja o tome kome i koje tačno manipulacije sa lešem treba izvršiti. Ako je ugovor za sprovođenje tih manipulacija zaključen – ugovorne strane su obavezne da ih izvrše. Ako nisu data uputstva o pripadnosti leša, leš može biti prisvojen od strane prvog ko izrazi takvu želju.
Međutim, u praksi se javljaju proceduralne komplikacije. Samo ću navesti neke od njih, kako bi se razumelo zašto teorijski model može da zakaže.
Prvo, leš se može pojaviti u zatvorenom prostoru koji je pripadao bivšem vlasniku leša. Čovek je zaspao u svojoj kući i nije se probudio. Da bi se razumelo da je vlasnik kuće umro, potrebno je ući u kuću, ali dok ne postoji sigurnost da se vlasnik kuće promenio usled smrti prethodnog vlasnika, ulazak u kuću će se smatrati kršenjem prava svojine vlasnika. Što se više poštuje pravo svojine, to je manja verovatnoća otkrivanja leša. U idealnoj situaciji, kada je poštovanje prava svojine beskonačno veliko, činjenica smrti nikada neće biti utvrđena, i leš nikada neće preći u čijuđe svojinu, ostajući pogrešno priznat kao svojina pokojnika.
Drugo, prisvajanje napuštenog leša može biti povezano sa zahtevima onih koji mogu pretpostaviti umešanost onoga ko je prisvojio leš u sam čin smrti. Na primer, ako neko mirno sedi na obali i odjednom vidi kako pored njega pluta leš njegovog neprijatelja, u njegovom interesu može biti da ne prisvoji leš, već da mu dozvoli da mirno nastavi da pluta, što će mu, naravno, pokvariti zadovoljstvo.
Treće, čak i ako je neumešanost onoga ko je pronašao leš u njegovom pojavljivanju očigledna, i dalje se javljaju poteškoće u određivanju trenutnog statusa objekta. Leš može već biti u vlasništvu naslednika, jer je pokojnik unapred dao odgovarajuće naređenje. Dakle, pre nego što prisvoji leš, subjekt koji poštuje prava svojine biće primoran da preduzme korake u identifikaciji pokojnika i njegovih naređenja u slučaju smrti.
Takođe, prilikom otkrivanja leša, sasvim je razumno pretpostaviti da su prijatelji pokojnika već počeli da ga traže, a ako je uzrok smrti bilo nasilje, njih bi mogla da zanima potraga za krivcem, i čak i ako nemaju prava na leš, mogu se obratiti onome ko ga je pronašao sa molbom da im preda leš radi obdukcije i sličnih manipulacija.
Reč je o tome da nije teško pogoditi da sve ove suptilnosti čine leš kao robu veoma neликvidnom i malo kome potrebnom. Zato će se pitanje „kome pripada leš“ pre pojavljivati u kontekstu razmišljanja o temi „kako se otarasiti pronađenog leša“, a ne o temi „kako bi ga najbolje iskoristiti u domaćinstvu“. Stoga, čak i u situaciji kada je leš nečiji neznan, i nije jasno da li će ga tražiti, odluka da se on sahrani i zapamti mesto sahranjivanja biće sasvim opravdana, i, najverovatnije, manje rizična nego da se nahrani svinjama. Ili se može jednostavno predati u mrtvačnicu, ako je reč o civilizovanom području (kao što se lako može videti iz navedenih razmatranja, potražnja za mrtvačnicama u ankapu neće nestati).
