Na početku želim da podelim sa vama prilično zanimljiv materijal u vezi sa temom nasilja i privatnog vlasništva pod nazivom „Politički koncept slobode“. Autor vodi raspravu iz koje proizlazi da prava vlasništva uvek imaju nasilno poreklo, budući da je neophodno primenjivati nasilje da bi se ona zadržala.
Pre nego što dam svoj komentar, unapred ću napomenuti da razmatramo kako privatna prava vlasništva pojedinaca i kompanija (za koja zastupaju libertarijanske desnice), tako i kolektivna prava vlasništva formirana u okviru dobrovoljnih udruženja (za koja zastupaju libertarijanske levice). Međutim, odbacujemo situaciju u kojoj prava vlasništva uopšte ne postoje, jer u takvom stanju stvari nije moguće organizovati bilo kakvu efikasnu reedistribuciju resursa za rešavanje određenih zadataka, jer bi tada apsolutno svako od svakoga u bilo kom trenutku mogao oduzeti bilo koji resurs bez obzira na okolnosti.
Ako se radi o zaštiti neposredne imovine kojom često raspolažete ili koju čak držite u svojim rukama upravo sada, problem njenog zadržavanja ne postoji – neko mora napasti vas nanoseći fizičku štetu (ili barem sa nenultom verovatnoćom nanosa štete) kako bi je oduzeo. Ako nasilje kao pojava još uvek nije iskorenjeno u društvu, možete sasvim opravdano koristiti sredstva za samoodbranu. Inače, ne moraju biti čak ni letalne, to mogu biti sprejevi za biber, elektrošoker, ultra/infrazvuk. Dovoljno će biti naneti agresoru samo veoma neprijatne senzacije, bez dugoročnih fizičkih posledica, kako biste ga primorali da pusti vašu torbu ili napusti kuću. Ako je pak nasilje iskorenjeno, niko vas jednostavno neće napadati.
Što se tiče zaštite udaljene imovine – i nju se može organizovati bez nasilja, na primer, primenom sledećih metoda koje je Bitarh opisao u svom materijalu „Zaštita imovine u društvu koje je iskorenilo nasilje”:
1) Ugovor u okviru ugovorne jurisdikcije, u kojoj će KY uložiti određene napore da spreči kršenje vaših vlasničkih prava. Najočiglednija opcija za nekretnine je ugovor između KY i pružalaca komunalnih usluga (elektricitet, gas, voda) o njihovom isključenju u slučaju skvotačenja ili neplaćanja kirije.
2) Fizičko ograđivanje imanja ogradom i sistem kontrole pristupa: šlajmbar, vrata sa elektronskom bravom.
3) Za situacionu zaštitu, kada vlasnik želi da spreči ulazak bilo koga na svoju teritoriju (na primer, razbesne radnike koji žele da zauzmu fabriku), obezbeđenje na ulazu ili živi lanac ljudi.
4) Za sve stvari koje sadrže elektronske komponente (od aviona, jahti i automobila do kućnih aparata, telefona i slušalica) blokiranje korišćenja bez unosa koda pristupa, skeniranja mrežnjače oka, otiska prsta ili RFID oznake.
5) Mrežni (globalno dostupni putem interneta) sistemi reputacije, u koje se mogu upisivati kršioci privatne imovine, što će za njih rezultirati odbijanjem usluga, bojkotom ili ostracizmom.
6) Sistem opcija. On je već sada široko rasprostranjen u IT kompanijama Silicijumske doline. Angažovani radnik je finansijski zainteresovan za uspeh preduzeća, on će ostvariti profit od rasta kapitalizacije kompanije i nije zainteresovan da krade imovinu poslodavca, jer će prema uslovima ugovora ove opcije biti izgubljene u slučaju protivpravnih radnji sa strane radnika.
Kao što vidimo, zaštita vlasništva ne zahteva nužno nasilje, osim u slučaju direktnog oduzimanja one imovine kojom raspolažete u datom trenutku, ali to već predstavlja agresivan napad na vas, u tom slučaju je samoodbrana dozvoljena. Prava vlasništva i nasilje nisu nužno jedno te isto.
