Тег: transhumanizam

Transhumanizam poreklom iz XVII veka: o čemu su sanjali Bekon i Lok?

Kada čujemo reč „transhumanizam“, mašta obično crta slike robota, letećih automobila i drugih fantastičnih dostignuća naučnog progresa. Ali šta ako zakopamo dublje i kažemo da koreni transhumanizma sežu mnogo dalje od pametnih telefona i dronova?

Zamislite Englesku u 17. veku. Kišovito, sumorno, čaj još nije uvezen, a naučnici i filozofi već pokušavaju da shvate kako da život učine mrvicu boljim i mrvicu dužim. Jedan od takvih sanjara bio je Francis Bekon. On je razmišljao o tome kako da radikalno produži ljudski život i pojača mogućnosti čoveka pomoću nauke. Istina je da su vremena bila takva da je bilo opasno to glasno izjaviti: crkva je smatrala da je čovek Božje vlasništvo i da su svi pokušaji da se čovek poboljša bogohulstvo. Šta je Bekon uradio? Napisao je „Novu Atlantidu“, svojevrsni filozofski „roman sa ključem“, gde mudraci iza lepe alegorije tajno rade na pobedi nad starenjem i bolestima. Kao da kaže: nije to ja, već su moji likovi iz knjige tako progresivni!

Ali Bekon nije bio jedini koji je odlučio da nadmudri vreme i crkvu. Sledeći u redu za istoriju bio je Džon Lok. On je predložio ideju koja je bila revolucionarna za njegovo vreme: čovek pripada samo samom sebi, a samim tim ima pravo da raspolaže sopstvenim telom i životom. I upravo je ovaj princip samopripadnosti i lične slobode postao ključ za libertarianizam i budući transhumanizam.

Ova smela ideja nije dala samo filozofski poticaj, već je bukvalno promenila svet: zahvaljujući njoj pojavila se prva sekularna država – SAD, i revolucionarni slogani poput „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Ideja o potpunoj autonomiji ličnosti nije bila samo lepa fraza za filozofe, već stvarno moćan pogon društvenog progresa. Tako se postepeno formirala filozofska tradicija u kojoj su se Bekonove ideje o prevazilaženju ljudskih ograničenja stopile sa Lokovim verovanjem u potpunu slobodu čoveka. I ove protolibertarijanske misli, poput perli na niti, nanizivale su se na fundamentalnu filozofiju transhumanizma.

Danas su tehnologije sustigle snove filozofa iz prošlosti, pa ih čak i pretekle. Ono o čemu je Bekon sanjao i ono na šta je Lok stidljivo nagoveštavao, danas postaje sasvim realno: biotehnologija, genetski inženjering, veštačka inteligencija. Čini se da stojimo na pragu ne samo nove ere, već bukvalno nove verzije čoveka.

Ali tu se pojavljuje i novi talas kritičara koji ne žure da se raduju tehničkom progresu. Neko se plaši produbljivanja socijalnog nejednakosti, tvrdeći da će bogati živeti večno, dok će siromašnima ostati samo mrvice. Neko brine o gubitku ljudskog identiteta. A neki se uopšte plaše da ćemo slučajno stvoriti novu klasu tehnološke elite koja će upravljati svima ostalima.

Pa, svaka velika ideja se uvek suočava sa kritikama, ali upravo diskusija je čini živom i aktuelnom. Transhumanizam nije samo tehnologija i nauka, to je izazov samom našem predstavljanju o čovečnosti, to je šansa da preispitamo sve što smo navikli da smatramo nepromenljivim: život, smrt, svest i čak to ko smo mi zapravo.

Na kraju krajeva, sviđalo nam se to ili ne, transhumanizam već utiče na naše društvo, primoravajući nas da postavljamo neprijatna, ali veoma važna pitanja. I ko zna – možda ćemo doživeti vreme kada će ova pitanja postati stvarnost, a ne samo stranice filozofskih knjiga. I tada će, možda, neko napisati roman o nama – samo, nadamo se, već bez ezopovog jezika!

A dok čekamo, posmatraćemo, postavljati pitanja i sanjati o tome šta nam donosi sutrašnji dan, po mogućnosti lično učestvujući i pomažući entuzijastima biohakerima. Jer, ko zna, možda upravo sada pravimo prve korake ka svetu koji su Bekon i Lok videli samo u svojim najsmelijim fantazijama.

Voluntarist, Bitarh

Zašto transhumanisti idu za ankapaima?

Misteriozna organizacija Građansko društvo, o kojoj sam bar malo informisana samo u pogledu aktivnosti frakcije panarhista, ne sastoji se samo od nje. Čini se da u njoj ima anarchy-balls svih vrsta i boja; konkretno, juče me je kontaktirao predstavnik frakcije transhumanista. I ako ste očekivali da mi ponude članak o genoterapiji, onda ne, ne u ovoj zemlji. U ovoj zemlji je u dnevnom redu zabrana prosvetiteljstva, zbog čega zajednica orijentisana na nadogradnju čoveka ne može a da ne bude zabrinuta.

Transhumanisti pretpostavljaju, da se usvojeni zakon o zabrani prosvetiteljskog rada još uvek može osporavati na nivou Saveta Federacije, a zatim nastaviti da pomno prate usvajanje raznih vladinih akata bez kojih novi zakon ostaje prazna ljuštura.

Pretplatite se na kanal frakcije, ako vas zanima da s vremena na vreme saznate kako možete doprineti naučno-tehnološkom progresu.

Ovo je bio, kao i uobičajeno, oglas.

Definisanje „gena nasilja“

Bitarh

Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.

Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.

Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.

Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).

Čovek+ Agresija-

Može li transhumanizam pomoći da se iskorenira agresivno nasilje?

Ancap-tyan, na bazi ideja Bitarka

Problem

Postoji mišljenje da su današnji predloženi načini borbe protiv agresivnog nasilja lečenje simptoma, a ne samog problema. Koja je svrha kažnjavanja za ispoljavanje genetski nasleđivih sklonosti, zar ne bi bilo pouzdanije popraviti gene?

Da bih odgovorila na ovo pitanje, obratila sam se dva izvora. Prvi je popularno-naučni – predavanje Evgenije Timonove o agresiji. Drugi je već strogo naučni – pregledni članak grupe novosibirskih genetičara „Agresivno ponašanje: genetičko-fiziološki mehanizmi“. Ispod je veoma kratak rezime.

  • Agresija je uzrokovana hormonskom pozadinom. U regulaciji agresije učestvuje nekoliko različitih hormona.
  • Hormoni se luče kao odgovor na promene u organizmu koje se dešavaju pod uticajem kako spoljašnje sredine, tako i unutrašnjih procesa. Tako, agresiju može izazvati nasilje, a može i obična glad.
  • Sklonost ka agresiji se delimično nasleđuje. Takođe se delimično nasleđuje sklonost ka hormonskim patologijama, koje mogu dovesti do nagle promene agresivnosti.
  • Nasleđeni faktori se mogu manifestovati u različitom stepenu pod uticajem okoline, što znači da se sklonost ka agresiji može smanjiti ili razviti odgojem.
  • Agresija je složen bihevioralni kompleks povezan sa drugim manifestacijama karaktera, na primer, istraživačkom aktivnošću, nezavisnošću, spremnošću da se zaštite bližnji.
  • Konkretni geni odgovorni za sklonost ka agresiji nisu izdvojeni. Tim više nisu izdvojeni geni odgovorni za sklonost ka konkretnim vrstama agresije, naročito za sklonost ka iniciranju agresivnog nasilja. Jasno je da postoji više gena, oni se nalaze u različitim hromozomima, i to ne samo polnim.

    • Tokom ljudske istorije primećuje se jasan trend smanjenja intra-specifične agresije. On se može sasvim objasniti klasičnim modelom Konrada Lorenca o tome da što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih sukoba iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka intra-specifičnoj agresiji. Sa usvajanjem alata, naoružanost čoveka se naglo povećala, i prirodna selekcija je počela da radi, izbacujući najagresivnije. Međutim, to se dogodilo veoma nedavno prema merama evolucije, zbog čega čovek i dalje ima neproporcionalno mnogo agresije u poređenju sa svojom sposobnošću da ubija druge ljude. To je, zapravo, ono što se tumači kao problem.

    Kakvi bi pristupi njenom rešavanju mogli biti na današnjem nivou tehnološkog razvoja?

    Današnji pristupi

    1. Medicinski. Ako se agresivnost tumači kao bolest, ona se odlično leči takvim barbarskim metodama kao što su lobotomija ili haloperidol. Zajedno sa agresijom leči se i sve ljudsko što je bilo u pacijentu, a to se već malo razlikuje od ubistva, pa je potrebno razvijati individualni pristup svakom pacijentu koristeći pažljivija sredstva. Kompleksno lečenje sa negarantovanim rezultatom svakako ne može da se praktikuje masovno, pa ćemo ovaj pristup ostaviti samo za najizraženije patologije.
    2. Vaspitni. Pošto genetska sklonost ka agresiji može biti oslabljena dobrim vaspitanjem, ima smisla fokusirati se na vaspitanje dece bez primene agresivnog nasilja.. Kao rezultat, dete bez patologija će svoju prirodnu agresivnost usmeriti u tako divne stvari kao što su istraživački rad ili društveni aktivizam. A kod deteta sa patologijom, ona će barem biti ispoljena u oslabljenom obliku.
    3. Polna selekcija. Ovo sredstvo smanjenja agresije u populaciji već prilično dobro funkcioniše. Ako za potencijalnog partnera podvici učinjeni radi osvajanja nisu toliko važni kao ljubaznost i briga, onda nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo – nakon čega agresivne jedinke odlaze da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
    4. Ubrzanje prirodne selekcije. Kada u društvu uobičajena pravna praksa postane direktno pucanje u agresore prilikom samoodbrane, geni agresora se isušuju iz populacije radikalnije nego kod polne selekcije. Problem je u tome što je i za primenu letalne samoodbrane potrebna određena sklonost ka agresiji, pa takav pristup dobro funkcioniše u društvima sa brutalnim tradicijama, doprinoseći njihovom brzom civilizovanju – nakon čega njegova efikasnost počinje da opada.

      5. A sada ćemo malo fantazirati kako bismo razumeli šta nam transhumanisti mogu ponuditi.

      Pristupi sutrašnjice

      1. Selekcija embriona. Od fetusa se uzima uzorak DNK, koji se analizira na sklonost ka patološkoj agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se tako već sada bori. Ubediti majku da pokuša ponovo začeće je rešiv zadatak, ako u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
      2. Genetička modifikacija kod odraslih. Kreira se virus koji se ubacuje u DNK čoveka i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetičke modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju, do sada je loše proučavano. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija. Pored toga, reč je o celom kompleksu gena u različitim hromozomima, a moderne metode nisu u stanju da obezbede tako preciznu i obimnu korekciju. Zato procenjujem perspektive baš ove grane razvoja kao skromne. Ali, ako se uspije usavršiti metodika bar do nivoa današnjih medicinskih načina regulacije agresije, to bi moglo da ih zameni u psihijatriji, kao i da se primenjuje kao sredstvo rehabilitacije kriminalaca umesto idiotizma zatvorskog zatvaranja.
      3. Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi. Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne obrađivati čitav mozak odrasle osobe. Međutim, dok se prisilna primena korekcije kod odraslih nekako još uvek može opravdati činjenicom da su počinili prekršaje, kod dece se javljaju etički problemi. Pretpostavljam da će uvođenje ovih metoda kasniti u odnosu na prethodnu tačku, uprkos relativnoj jednostavnosti.
      4. Ciborgizacija. Pošto je agresija regulisana hormonskom pozadinom, uopšte nije neophodno posezati u genom ako se može regulisati sama hormonska pozadina. Trenutno se to radi lekovima, ali u perspektivi bi se za to mogli koristiti ugrađeni hormonski regulatori. Teško je reći kojim će pravcem čovečanstvo na kraju krenuti, ali meni se, čisto subjektivno, perspektiva rešenja problema jednostavnim instaliranjem aplikacije na specijalizovani uređaj čini veoma privlačnom, a uz to ova metodika ima minimum etičkih prepreka – i ja bih sa zadovoljstvom nabavila takav uređaj za sebe.

        5. Zaključak

        Pre svega konstatujem da potpuno oslobađanje čovečanstva od agresije, nalik onoj koju je opisao Stanisław Lem, betrizaciji, ne samo da je tehnički neostvarivo na trenutnom nivou mogućnosti, već je i nepoželjno, jer je agresija povezana sa mnoštvom kvaliteta korisnih za čoveka.

        Zapravo, agresija je reakcija na nadražaj, pri kojoj se vrši pokušaj uklanjanja nadražaja. Agresiji se mogu suprotstaviti, prvo, strpljenje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj prilagođavanja njegovom dejstvu, ne uklanjajući sam nadražaj, a drugo, bežanje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj izbegavanja dejstva nadražaja. Ako se svo bogatstvo ljudskih reakcija na nadražaje svede samo na strpljenje i bežanje, to mu zatvara ne samo mogućnost samoodbrane, već uopšte i sposobnost uklanjanja prepreka, naročito ako je to povezano sa makar i najmanjim rizikom.

        Postoji nekontrolisana patološka agresija. Obično je povezana sa traumama i bolestima mozga ili ozbiljnim hormonskim poremećajima. Prisilno lečenje takvih oboljenja, u mom poimanju, predstavlja specifičan slučaj samoodbrane, naročito jer se takva agresija obično otkrije kada osoba već krši NAP. Što više rezultat lečenja bude nalik prirodnom nivou agresije, to bolje, ali ako medicinska intervencija izazove nuspojave koje otežavaju život osobe (na primer, ako ona ostane potpuno lišena bilo kakvih manifestacija agresije) – to bi bio neželjeni, ali opravdan rezultat. Takođe, spremna sam da smatram prisustvo sklonosti ka patološkoj agresiji kod fetusa dovoljnim razlogom za abortus ili genetičku korekciju u fazi embrionalnog razvoja – uz postojanje pouzdanih, proverenih metoda dijagnostike i korekcije.

        Što se tiče prirodnog nivoa agresije, on se kod čovečanstva ionako postepeno smanjuje, pri čemu je to poslednjih godina praćeno značajnim smanjenjem nasilnih zločina. Zbog toga mi mere za ubrzavanje tog smanjenja deluju potpuno suvišnim. Nenasilno vaspitanje dece već postaje etička norma. Polna selekcija već radi u korist brižnih partnera, pre nego onih dominantnih. Građansko oružje, uprkos svoj koristi, već deluje pomalo arhaično. Još uvek nije na nivou krinolina i frakova, ali je negde na nivou večernjih haljina i odela sa trodelnim kompletom. Slatko, otmeno, ali neobično.

        I, na kraju, još jednom ću naglasiti da mi se kao optimalno rešenje čini mogućnost proizvoljnog regulisanja sopstvenog hormonskog statusa. Na primer, putem korišćenja implanta. On će, nesumnjivo, biti koristan za suzbijanje izleta agresije, ali sumnjam da ću ga lično koristiti upravo suprotno: u situacijama kada je moj nivo agresije nedovoljan. Na primer, pre nego što upotrebim oružje za samoodbranu. Ili da bih prekinula prokrastinaciju i počela da pišem objavu koju dugo odlažem.

        Nadčovek u svetu udobnog ankap-a

Transhumanisti sumnjaju u ankap

Moj post od prekinut dana je preobjavljen na kanalu transhumanista, uz dodavanje istog mesta nekoliko primedbi:

1. Transhumanizam je tesno povezan sa naučno-tehničkim progresom, a on zahteva velike novčane uloge; čak i kod država postoje problemi sa tim, sredstva za nauku često nisu dovoljno pronađena, a pod ankapom, gde će sve biti decentralizovano, može postati još gore (Možda grešim, nisam toliko upoznat sa idejama ankap kao sami ankap), čak ni korporacijama može nedostajati sredstava, posebno uz obzir njihovu težnju ka maksimizaciji profita. Izgradnja stvari poput LHC-a može biti neizvodljiva pod ankapom, s obzirom na potrebna sredstva i, suštinski, neisplativost. A donatori neće biti dovoljni za ovakve razmere. Mada, uzimajući u obzir da će pod ankapom kapitalisti dobiti pristup onim resursima kojima su ranije vladale države, to bi trebalo da im pruži više mogućnosti, iako i dalje nije sigurno da li će to biti dovoljno. 

Ovde želim, prvo, da se pozovem na svoj stari post o finansiranju fundamentalne nauke pod ankapom, a drugo, da naznačim da za transhumanizam nisu potrebne stvari poput LHC-a: istraživanja u oblasti biotehnologije, bioinformatike i ostalih transhumanističkih tema ne zahtevaju superkoncentraciju resursa na jednom megaprojektu, što znači da finansiranje može biti decentralizovano, postepeno i brzo prelaziti iz faze fundamentalne nauke u fazu primenjene, uz brzu implementaciju rezultata u biznisu. Koliko mi je poznato, najskuplje istraživanje u ovoj oblasti bilo je dešifrovanje ljudskog genoma, koje su godinama širom sveta vodile brojne laboratorije, bez odvajanja od trenutne naučne delatnosti, a to je ipak mnogo jednostavnije nego izgraditi na jednom mestu neku instalaciju ekstremne složenosti.

2. O sajberpanku je netačno. Sajberpank nema vezu sa činjenicom postojanja država, štaviše, u sajberpanku se prilično često prikazuje da su države ili nestale ili izgubile svu moć, a njihovo mesto su zauzele korporacije. I upravo pod ankapom je više nego verovatan sajberpank scenario upravljanja svetom od strane korporacija. Može se čak i reći da je u sajberpanku često zabeležen upravo svet anarho-kapitalizma.

Polazim iz Oppenhajmerove definicije države, odnosno organizacije koja koristi sistemske, redovne, zakonite i neprekidno primenjivane „političke metode“ za izvlačenje bogatstva iz proizvodnog društva. Kiberpank korporacije se po tome razlikuju od korporacija u trenutnoj realnosti što su one države u Oppenhajmerovom smislu, samo su eksteritorijalne. Od anarhokapitalizma ovaj sistem razlikuje upravo zakonitost političkih metoda, dok su kod ankap metoda marginalne.

Političke metode nisu potrebne, dragi moj

Da li vredi graditi ankap, ako nije izvesno da li će uspeti?

A uz transhumanizam, sve će biti vrhunski.
Doći će ubrzo, samo treba čekati!!!
Tamo će sve biti moguće, tamo će sve biti uživanje,
Tamo verovatno uopšte neće biti potrebno umirati.

…And justice for all

Uz državu ćete se smarati čekajući transhumanizam, ali uz ankap on će zaista ubrzo doći. Za transhumanizam postoji tržišna potražnja, ali državne regulacije usporavaju njegov dolazak. Sudite sami: čak su i bezopasne genetski modifikovane biljke u nizu zemalja zabranjene, a šta tek reći o modifikaciji ljudskog genoma?

Opet, transhumanizam će otvoriti čoveku kosmičku ekspanziju, a u svemiru ne možete baš lako crtati državne granice. To je takođe težak argument za državu u korist zabrana istraživanja u oblasti prilagođavanja čoveka vanzemaljskim uslovima.

Ukratko, ankap bez transhumanizma se može zamisliti, ali transhumanizam bez ankapa – samo u sajberpanku. Sajberpank je upravo onaj žanr fantastike gde je glavni fantastični pretpostavka očuvanje države uz nastupanje transhumanizma. Istina, kod većine uzoraka ovog žanra to više nisu teritorijalne države, već bubašvanski sistem eksteritorijalnih krovova, ali suština se ne menja previše.

Što se tiče društva u kojem nema potrebe za umiranjem, nemam posebnih strahova. U suštini, jedini institut koji bi u takvom društvu izumro je nasleđivanje. A i ne bi se previše želelo. Za revanche, individualni horizont planiranja bi mogao značajno da poraste, a to je uvek znak zdravog i prosperitećeg društva.