Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
