Može li transhumanizam pomoći da se iskorenira agresivno nasilje?

Ancap-tyan, na bazi ideja Bitarka

Problem

Postoji mišljenje da su današnji predloženi načini borbe protiv agresivnog nasilja lečenje simptoma, a ne samog problema. Koja je svrha kažnjavanja za ispoljavanje genetski nasleđivih sklonosti, zar ne bi bilo pouzdanije popraviti gene?

Da bih odgovorila na ovo pitanje, obratila sam se dva izvora. Prvi je popularno-naučni – predavanje Evgenije Timonove o agresiji. Drugi je već strogo naučni – pregledni članak grupe novosibirskih genetičara „Agresivno ponašanje: genetičko-fiziološki mehanizmi“. Ispod je veoma kratak rezime.

• Agresija je uzrokovana hormonskom pozadinom. U regulaciji agresije učestvuje nekoliko različitih hormona.
• Hormoni se luče kao odgovor na promene u organizmu koje se dešavaju pod uticajem kako spoljašnje sredine, tako i unutrašnjih procesa. Tako, agresiju može izazvati nasilje, a može i obična glad.
• Sklonost ka agresiji se delimično nasleđuje. Takođe se delimično nasleđuje sklonost ka hormonskim patologijama, koje mogu dovesti do nagle promene agresivnosti.
• Nasleđeni faktori se mogu manifestovati u različitom stepenu pod uticajem okoline, što znači da se sklonost ka agresiji može smanjiti ili razviti odgojem.
• Agresija je složen bihevioralni kompleks povezan sa drugim manifestacijama karaktera, na primer, istraživačkom aktivnošću, nezavisnošću, spremnošću da se zaštite bližnji.
• Konkretni geni odgovorni za sklonost ka agresiji nisu izdvojeni. Tim više nisu izdvojeni geni odgovorni za sklonost ka konkretnim vrstama agresije, naročito za sklonost ka iniciranju agresivnog nasilja. Jasno je da postoji više gena, oni se nalaze u različitim hromozomima, i to ne samo polnim.

Tokom ljudske istorije primećuje se jasan trend smanjenja intra-specifične agresije. On se može sasvim objasniti klasičnim modelom Konrada Lorenca o tome da što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih sukoba iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka intra-specifičnoj agresiji. Sa usvajanjem alata, naoružanost čoveka se naglo povećala, i prirodna selekcija je počela da radi, izbacujući najagresivnije. Međutim, to se dogodilo veoma nedavno prema merama evolucije, zbog čega čovek i dalje ima neproporcionalno mnogo agresije u poređenju sa svojom sposobnošću da ubija druge ljude. To je, zapravo, ono što se tumači kao problem.

Kakvi bi pristupi njenom rešavanju mogli biti na današnjem nivou tehnološkog razvoja?

Današnji pristupi

1. Medicinski. Ako se agresivnost tumači kao bolest, ona se odlično leči takvim barbarskim metodama kao što su lobotomija ili haloperidol. Zajedno sa agresijom leči se i sve ljudsko što je bilo u pacijentu, a to se već malo razlikuje od ubistva, pa je potrebno razvijati individualni pristup svakom pacijentu koristeći pažljivija sredstva. Kompleksno lečenje sa negarantovanim rezultatom svakako ne može da se praktikuje masovno, pa ćemo ovaj pristup ostaviti samo za najizraženije patologije.
2. Vaspitni. Pošto genetska sklonost ka agresiji može biti oslabljena dobrim vaspitanjem, ima smisla fokusirati se na vaspitanje dece bez primene agresivnog nasilja.. Kao rezultat, dete bez patologija će svoju prirodnu agresivnost usmeriti u tako divne stvari kao što su istraživački rad ili društveni aktivizam. A kod deteta sa patologijom, ona će barem biti ispoljena u oslabljenom obliku.
3. Polna selekcija. Ovo sredstvo smanjenja agresije u populaciji već prilično dobro funkcioniše. Ako za potencijalnog partnera podvici učinjeni radi osvajanja nisu toliko važni kao ljubaznost i briga, onda nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo – nakon čega agresivne jedinke odlaze da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
4. Ubrzanje prirodne selekcije. Kada u društvu uobičajena pravna praksa postane direktno pucanje u agresore prilikom samoodbrane, geni agresora se isušuju iz populacije radikalnije nego kod polne selekcije. Problem je u tome što je i za primenu letalne samoodbrane potrebna određena sklonost ka agresiji, pa takav pristup dobro funkcioniše u društvima sa brutalnim tradicijama, doprinoseći njihovom brzom civilizovanju – nakon čega njegova efikasnost počinje da opada.

A sada ćemo malo fantazirati kako bismo razumeli šta nam transhumanisti mogu ponuditi.

Pristupi sutrašnjice

5. Selekcija embriona. Od fetusa se uzima uzorak DNK, koji se analizira na sklonost ka patološkoj agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se tako već sada bori. Ubediti majku da pokuša ponovo začeće je rešiv zadatak, ako u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6. Genetička modifikacija kod odraslih. Kreira se virus koji se ubacuje u DNK čoveka i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetičke modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju, do sada je loše proučavano. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija. Pored toga, reč je o celom kompleksu gena u različitim hromozomima, a moderne metode nisu u stanju da obezbede tako preciznu i obimnu korekciju. Zato procenjujem perspektive baš ove grane razvoja kao skromne. Ali, ako se uspije usavršiti metodika bar do nivoa današnjih medicinskih načina regulacije agresije, to bi moglo da ih zameni u psihijatriji, kao i da se primenjuje kao sredstvo rehabilitacije kriminalaca umesto idiotizma zatvorskog zatvaranja.
7. Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi. Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne obrađivati čitav mozak odrasle osobe. Međutim, dok se prisilna primena korekcije kod odraslih nekako još uvek može opravdati činjenicom da su počinili prekršaje, kod dece se javljaju etički problemi. Pretpostavljam da će uvođenje ovih metoda kasniti u odnosu na prethodnu tačku, uprkos relativnoj jednostavnosti.
8. Ciborgizacija. Pošto je agresija regulisana hormonskom pozadinom, uopšte nije neophodno posezati u genom ako se može regulisati sama hormonska pozadina. Trenutno se to radi lekovima, ali u perspektivi bi se za to mogli koristiti ugrađeni hormonski regulatori. Teško je reći kojim će pravcem čovečanstvo na kraju krenuti, ali meni se, čisto subjektivno, perspektiva rešenja problema jednostavnim instaliranjem aplikacije na specijalizovani uređaj čini veoma privlačnom, a uz to ova metodika ima minimum etičkih prepreka – i ja bih sa zadovoljstvom nabavila takav uređaj za sebe.

Zaključak

Pre svega konstatujem da potpuno oslobađanje čovečanstva od agresije, nalik onoj koju je opisao Stanisław Lem, betrizaciji, ne samo da je tehnički neostvarivo na trenutnom nivou mogućnosti, već je i nepoželjno, jer je agresija povezana sa mnoštvom kvaliteta korisnih za čoveka.

Zapravo, agresija je reakcija na nadražaj, pri kojoj se vrši pokušaj uklanjanja nadražaja. Agresiji se mogu suprotstaviti, prvo, strpljenje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj prilagođavanja njegovom dejstvu, ne uklanjajući sam nadražaj, a drugo, bežanje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj izbegavanja dejstva nadražaja. Ako se svo bogatstvo ljudskih reakcija na nadražaje svede samo na strpljenje i bežanje, to mu zatvara ne samo mogućnost samoodbrane, već uopšte i sposobnost uklanjanja prepreka, naročito ako je to povezano sa makar i najmanjim rizikom.

Postoji nekontrolisana patološka agresija. Obično je povezana sa traumama i bolestima mozga ili ozbiljnim hormonskim poremećajima. Prisilno lečenje takvih oboljenja, u mom poimanju, predstavlja specifičan slučaj samoodbrane, naročito jer se takva agresija obično otkrije kada osoba već krši NAP. Što više rezultat lečenja bude nalik prirodnom nivou agresije, to bolje, ali ako medicinska intervencija izazove nuspojave koje otežavaju život osobe (na primer, ako ona ostane potpuno lišena bilo kakvih manifestacija agresije) – to bi bio neželjeni, ali opravdan rezultat. Takođe, spremna sam da smatram prisustvo sklonosti ka patološkoj agresiji kod fetusa dovoljnim razlogom za abortus ili genetičku korekciju u fazi embrionalnog razvoja – uz postojanje pouzdanih, proverenih metoda dijagnostike i korekcije.

Što se tiče prirodnog nivoa agresije, on se kod čovečanstva ionako postepeno smanjuje, pri čemu je to poslednjih godina praćeno značajnim smanjenjem nasilnih zločina. Zbog toga mi mere za ubrzavanje tog smanjenja deluju potpuno suvišnim. Nenasilno vaspitanje dece već postaje etička norma. Polna selekcija već radi u korist brižnih partnera, pre nego onih dominantnih. Građansko oružje, uprkos svoj koristi, već deluje pomalo arhaično. Još uvek nije na nivou krinolina i frakova, ali je negde na nivou večernjih haljina i odela sa trodelnim kompletom. Slatko, otmeno, ali neobično.

I, na kraju, još jednom ću naglasiti da mi se kao optimalno rešenje čini mogućnost proizvoljnog regulisanja sopstvenog hormonskog statusa. Na primer, putem korišćenja implanta. On će, nesumnjivo, biti koristan za suzbijanje izleta agresije, ali sumnjam da ću ga lično koristiti upravo suprotno: u situacijama kada je moj nivo agresije nedovoljan. Na primer, pre nego što upotrebim oružje za samoodbranu. Ili da bih prekinula prokrastinaciju i počela da pišem objavu koju dugo odlažem.



Подели ово:

• Tweet
• Telegram