Тег: prognoza

Da li biste mogli da kritički ocenite Stasića Aj Kako Prosto u ovom videu?

https://youtu.be/ymVOQpFkQSY

Video sadrži nekoliko tvrdnji.

  1. Sa tačke gledišta teorije svetskog sistema, civilizacija stalno prolazi kroz iste cikluse: uspehija novi centar svetske poslovne aktivnosti, novac ide kod novca, naduvava se ogroman balon, u centru balona ubrzo bilo koja proizvodnja postaje neisplativa, i novac počinje da se pravi direktno od novca, putem prometa raznih hartija od vrednosti. Na kraju, balon pukne, i ubrzo počinje da se naduvava novi, oko novog centra. SAD će puknuti kao svetski hegemon, i Kina će izaći na scenu.
  2. Nikakvi pokušaji imitiranja svetskog hegemona više ne mogu biti uspešni: uzalud je pokušavati povećati sopstvenu investicionu privlačnost, otvarati tržišta, smanjivati carine i graditi institucije – iz statusa periferije u fazi naduvavanja finansijskog balona je nemoguće izaći.
  3. Kriptovalute su postale potpuno ista takva precenjena finansijska imovina, i kada balon pukne, one će isto tako izgubiti lavlji deo svoje vrednosti.
  4. Deficit grafičkih kartica, uzrokovan povećanom potražnjom sa strane rudarima, ne može se pokriti proširenjem proizvodnje, jer era globalizacije se završava, počinju trgovinski ratovi, a lokalnom kineskom tržištu nije potrebno toliko grafičkih kartica, bojte se, pošteni gejmeri, sedićete na petogodišnjoj starini.

    5. Odgovoriću kratko po tačkama.

    1. Koliko god to čudno zvučalo, akcije nisu samo cifre na berzanskim računima. To su investicije koje odlaze kompanijama koje su izdale akcije, a one, sa svoje strane, nipošto ne troše sve na bonuse menadžmentu i otkup akcija (buybacks) – nešto se zaista ulaže u proizvodnju – i to na periferiji, tamo gde je jeftinije. U tom trenutku, periferijskim zemljama je važno da budu privlačne za te same investicije.
    2. Ako je besmisleno imitirati hegemon, onda zahvaljujući čemu će se pojaviti novi hegemon? Ako teorija svetskog sistema dovoljno adekvatno odražava stvarne procese, onda neko mora pokrenuti novi ciklus sa sobom u centru. To znači da postoji mehanizam napuštanja periferije. I logično je pretpostaviti da za to zaista ne treba samo imitirati hegemonu. Ne treba imitirati hegemonu u njegovom trenutnom umirućem stanju, već se orijentisati prema onom vremenu kada je bio mlad i zdrav – ali, naravno, prilagođavajući se trenutnim tehnološkim realnostima.
    3. Šta znači puknuće balona? Mnogo kompanija naglo gubi na ceni i ispostavlja se da nisu u stanju da pronađu kupca za svoju robu. Potražnja je uglavnom usmerena na potrošačku robu, koja postaje skuplja u odnosu na kapitalnu. Ponosni vlasnik kriptovaluta, koji se ranije bavio rudarenjem, počinje da ulaže u krompir, prvo prodajući rudarice (koje gube na vrednosti), a zatim i samu kriptovalutu (čija cena takođe pada). Tržište postaje zasićeno jeftinim polovnim grafičkim karticama, potražnja za novim se smanjuje, njihova proizvodnja prestaje da bude isplativa, i nisu potrebni čak ni trgovinski ratovi, gejmeri ostaju sa petogodišnjom starošću. Napomenaću samo da će rudarice i kriptovalute u fazi otplinjavanja balona jeftinjeti u odnosu na uslovni krompir, ali u odnosu na uslovni dolar – to nimalo nije izvesno, on može potpuno da ode u spiralu hiperinflacije.
    4. Da li će se time završiti globalizacija? Za pristalice teorije svetskog sistema, čudno je raspravljati o tome. Odakle će se pojaviti novi globalni hegemon ako ne bude globalizacije? Bez nje će i hegemon biti lokalni. Dakle, pošto se kod vas sve vrti u krug, ni svetska razmena robe neće nigde nestati.

      5. Ovde ne pokušavam da sudim o tome koliko je sama teorija tačna. Teorija je relativno mlada, manje-više objašnjava uočene činjenice i daje proverljiva predviđanja. Kako se bude otkrivalo koja su predviđanja lažna, na nju će se ili dodavati zakrpe, ili će se taj pravac razmišljanja smatrati zastojnim i koristiće se teorija koja polazi iz potpuno drugih premisa, zašto da ne.

Predatorske stvari veka i njihova digitalna besmrtnost

Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.

Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.

Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.

Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?

Možete li da analizirate ovaj snimak?

Vaš ljubazni komšija iz LPR

Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.

Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.

Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?

Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?

Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.

Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.

Navaljni. Perspektive.

Sa velikim interesovanjem sam pročitala Navaljinev tekst o istrazi njegovog trovanja, koju je sproveo Bellingcat. Dostupan je i u video formatu, gde je otprilike isto kao u tekstu, samo malo detaljnije i dopunjeno memovima. Bolje ga otvorite direktno na Jutjubu, a ne u ugrađenom plejeru, kako biste mogli da ostavite svoj lajk.

Čini mi se da Navaljni uzalud veruje da će sada na svim kanalima vladati hysterija. Naprotiv, verovatnije je da će ga ignorisati, kao nekog Hantera Bajdena. Ali, naravno, dodaće se i čisto ruski detalj – onaj obrnuti kargo-kult koji slavi Ekaterina Šulman. Služitelji kulta će sardonično frknuti i pitati se zašto uopšte mislimo da svi ostali avioni u svetu nisu napravljeni od granja i da znaju da lete. Naravno, sve tajne službe svih zemalja sveta koje imaju bilo kakve ambicije truju ili na druge načine eliminišu nepoželjne, sve je svuda pod kontrolom. A to što su poslovi baš ruskih tajnih službi u fokusu, nije zato što su oni toliko bezobzirni, već samo zato što se protiv njih vodi info-rat.

I, zapravo, ti ljudi su u pravu. Zaista, svaka država je sistemski agresor. Zaista, svaka država, ako joj se ne udari po rukama, brzo oseti nekažnjivost i počinje da pravi potpuni haos. A onima koji pokušavaju da je udare po rukama i izvedu na čistac, širom sveta vreba raznih apsurdnih neprijatnosti, kao nekog Asandža.

Šta će se desiti dalje? Dalje će se Navaljni vratiti u Rusiju, i tada će ga konačno ubiti, samo ovog puta glupo i bez ikakve veštine. Pa čovek jednostavno ne razume nagoveštaje, ruga se na sve načine, izlaže ga u smešnom svetlu, i šta, zar će se deda predati i odlučiti da ga ostavi na miru? Čega da se stidi? Zar će ljudi izaći na ulice? Pa neka izlaze, jednom godišnje, na godišnjicu smrti, kao za Nemcova. Neka ostavljaju cveće i pale sveće, to je već problem komunalnih službi. Ili neko računa na majdan? A ko će pozvati na barikade? Kira Jarmiš ili Julija Navaljna? Možda Leonid Volkov ili Vladimir Milov? Nažalost, možemo računati maksimalno na beloruski scenario sa mirnim neautorizovanim šetnjama, koje će ili ignorisati ili brutalno rasterati, i lepiti učesnicima beskrajne kazne.

U ovoj fazi, Navaljni već radi ono najbolje što može. Promoviše se preko pokušaja ubistva i pokušava da iz drugih država izvuče što strože personalne sankcije protiv Putina i njegovog okruženja. Zato bi sada trebalo da ostane u Evropi, s obzirom na to da postoje dva odlična i veoma opravdana razloga. Prvo, period rehabilitacije nakon trovanja može se produžiti koliko god se želi – ne postoji klinička praksa, niko neće proveriti. Drugo, može se fokusirati na potragu za inostranim imovinama Putinovog okruženja i tražiti njihovu zaplenu. Neka to dobiju akcionari Jukosa, to je ipak bolje nego da se 57 milijardi isplaćuje iz naših poreza.

Koga uopšte brine gde se fizički nalazi popularni bloger, ako redovno proizvodi kvalitetan sadržaj? Ali Navaljni će otići u Rusiju jer smatra da mu je tamo mesto. To će se završiti tragično, veoma mi je žao.

Belorusija 4

Ovo je moj četvrti tekst o Belorusiji (ostali se mogu pronaći putem heštega #Беларусь), a ovog puta je izazvan gledanjem razgovora između Mihaila Svetovog, Romana Popkova i Jelene Borovske, kao i Romanovim postom nakon strima na svom kanalu.

Romanov izlaganje o tome u kakvom se stanju trenutno nalazi belorusko civilno društvo bilo je veoma poučno i objašnjavalo je zašto stvari idu baš onako kako idu, ali ja bih sada želela da razgovaram o nečem drugom.

Roman je tokom razgovora kritikovao Moskvače zbog previše tehnološkog načina razmišljanja. Posebno je udario na Ponasenkova sa njegovim Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert, ali je uz to pogodilo i Svetova koji se složio sa Ponasenkovom. Ja, mada živim odvojena od Moskve nekim ozbiljnim rastojanjem i Uralskim planinama, ipak sam jedna od tih Moskvača, i zato i ja imam isključivo tehnološki pristup ovom politološkom zadatku: kako obezbediti tranziciju od nelegitimne diktature ka tranzitnoj vladi, ustavnoj reformi i novoj legitimnoj vladi. I vidim tačno dve opcije.

Prva opcija. Želite li kao na Ukrajini?

Ako je ranije diktatoru imao snage da iskoriči borbene organizacije (pozdrav Romanu Popkovu i njegovoj NBP) u korenu, onda je sada, kada se odvija neprestani ulični protest, prilično lako maskirati obuke za borbeno usklađivanje u epizodičnu spontanu koordinaciju. Desetine hiljada ljudi svakodnevno traže najdelotvornije načine da resursno iscrpe protivnika, upoznaju se jedni sa drugima, saznaju ko čemu je sposoban, i ako intenzitet besa nastavi da raste, u jednom trenutku, stotine leševa koje pominje Roman prestati će im izgledati kao ozbiljno ograničenje na putu ka svrgavanju diktature.

Naravno, oni ne jurišaju golim grudima na administrativne zgrade, već, kao što smo videli u Ukrajini, zauzimaju vojne skladišta i ostave za oružje u policijskim stanicama. Nakon toga, prelazak na vruću fazu uličnih borbi je neizbežan, čak i ako niko ne bude povređen prilikom uzimanja oružja. A ulične borbe će neizbežno završiti svrgavanjem diktatora.

Druga opcija. Kako se zove predsednik Švajcarske?

Dalje je fantastična priča, ne shvatajte kao prognozu.

Tihanovska dolazi na Bajdenovu inauguraciju. To je odličan pretek za to da se diskutuje o tome kako tačno svrnuti Lukašenka. Opcija sa invazijom se odbacuje, i predlaže se jeftinija. Lukašenko se proglašava međunarodno traženim, za njegovu glavu živu ili mrtvu određuje se ozbiljna nagrada po belaruskim merama, nekih uslovnih sto miliona dolara. Istovremeno sa tim, na scenu stupa druga veoma važna osoba, zove se Gi Parmelon. To je potpredsednik Švajcarske konfederacije, koji će u trenutku Bajdenove inauguracije biti novi predsednik (pozdrav Mihailu Svetovu sa njegovim stalnim retoričkim pitanjem, kako se zove predsednik Švajcarske). Švajcarska je neutralna zemlja sa veoma stabilnim političkim sistemom. Samo ona može dati Lukašenku garanciju doživotnog političkog azila (Rusija ili SAD ne mogu).

To je to, dalje merimo vreme i pratimo šta će se desiti pre: jedan od Lukašenkovih čuvara će pokazati njegovu glavu i tražiti nagradu – ili će se Lukašenko obratiti gospodinu Parmelonu za garancije i napustiti zemlju odmah nakon njihovog potvrđivanja.

Kako biti sa digitalnim podacima prilikom ankapije? Kakva će biti politika privatnosti u minarhizmu?

U našem novom svetu, podaci su se pretvorili u veoma profitabilnu robu kojom trguju države, kompanije, hakeri, pa svi ko hoće! Da li će oni zaista odjednom odustati od ovog resursa, čak i ako se država iskorenjuje do temelja? A ljudima je uglavnom svejedno za svoje lične podatke prilikom posećivanja sajtova, preuzimanja igara, aplikacija, tik-toka. To je zapravo neka vrsta razmene sopstvenih podataka za udobnost/dobrobit. Ne mislim da u tom slučaju krše tuđa prava vlasništva. Šta vi mislite?

P.S. Ovo pitanje mi je palo na pamet kada sam preuzimao jednu popularnu kinesku igru (ko je razumeo, taj zna o čemu se radi). Tamo su direktno napisali da li ste saglasni da koristimo vaše informacije sa naloga u svoje svrhe. To jest, običnim, razumljivim jezikom, a ne kao u drugim aplikacijama gde je sve zamagljeno i nejasno objašnjeno, kao da ne kradu od vas, ali će nekako uzeti, a najbolje da uopšte ne razmišljate o tome, čao!

Analni mađioničar

Volela bih da iskoristim ovo pitanje kako bih preporučila čitaocu članak na kanalu neskromnog naziva bez kompromisa, ali sa iznenađujuće skromnim brojem pretplatnika. Uostalom, sam tekst članka je objavljen na vkontakte, gde autor ima za nekoliko redova više pretplatnika. Tamo me je zainteresovala sledeća teza.

Ako slepo poštujete tekst ugovora sa svim njegovim zamrčenim formulacijama, ogradama i fusnotama, onda pružalac usluga ima ekonomski motiv da se osigura u tekstu ugovora: potrošač neće detaljno ulaziti u suštinu, ali će ga tekst ugovora značajno ograničiti. Međutim, one detalje ugovora koji su vidljivi, mora se činiti privlačnijim za klijenta, jer postoji konkurencija.

Ali, ako smatrati ugovorom samo ono što je bilo izričito rečeno tokom zaključenja sporazuma, a sve neeksplicitne nijanse o kojima nije bilo rasprave smatrati samo jednostrano dobronim željama – onda se pojavljuje ekonomski motiv da ugovori budu kratki i razumljivi, kako sam proces zaključenja ugovora ne bi bio opterećenje za kupca, inače će otići kod drugog dobavljača.

Kao što možemo videti iz primera koji ste naveli, kada nema potrebe za pravnim prepisivanjem, advokati brzo prelaze na ljudski jezik i direktno ukazuju na ono za šta zadržavaju pravo. I, kao što vidimo po vašoj reakciji, klijent takvu iskrenost radije odobrava. U međuvremenu, teško da biste tako popustljivo postupili prema nameri proizvođača igara koja je navedena u ugovoru, na primer, da izvlače novac sa svih vaših bankovnih računa ili bitcoin novčanika kojima kompanija uspe da pristupi. Iako, čini se, reč je takođe samo o pristupu podacima.

Živimo u sve transparentnijem svetu koji će se, pored toga, uskoro ispuniti velikom količinom lažnih vesti nerazlučivih od stvarnosti. Pravna zaštita ličnih podataka, zaštita privatnosti ličnog života, privatni ključevi i lozinke – sve je to pozadinske borbe pred potpunom kapitulacijom. Šta raditi nakon kapitulacije? O tome sam pisala u jednoj od svojih starih objava pod nazivom Digitalni identitet.

Budućnost je nesigurna, ali imam osećaj da je naša generacija već unapred prihvatila nova pravila igre i da ne brine previše povodom toga. A oni koji će iz navike želeti nešto da sakriju, osuđeni su da povremeno završe u glupim situacijama. Želećemo im da ne budu previše nervozni zbog takvih neprijatnosti.

Izvinjavam se što nisam odgovorila na direktno pitanje o tome koje boje donji veš ćemo nositi pod ankapom, i kog kroja pod minarhizmom. Šta možemo ako ćemo hodati bez donjeg veša.

Stabilnost panarhije

Da li je moguće stabilno suzdržavanje različitih političko-ekonomskih sistema na različitim (ili čak istim) teritorijama na duge staze, pod uslovom da državni monopol prestane da postoji?

Na primer, veliki ankap grad u komšiluku sa mrežom anarho-eko-komuna, a pored njih starosedeloci tropske šume sa svojom varijacijom bezdržavnog uređenja. Koji su preduslovi, a koje prepreke za stabilnost u globalnom smislu?

meta-anarhistkinja

Otkako je progres (tumačen prvenstveno kao naučno-tehnički, ali neizbežno zahvatajući i društvene odnose) postao značajna vrednost za određenu kritičnu masu ljudi, stabilnost bilo kakvih političko-ekonomskih sistema je stalno pod pretnjom. Liberalni režimi sredine 19. i sredine 20. veka razlikuju se jedan od drugog toliko da ih ni sopstvena majka ne bi prepoznala.

Zato se na duge staze nijedna trenutna konfiguracija zajednica, naravno, neće zadržati. Stabilnija društva (poput pomenutih u vašem primeru starosedelaca selve) biće razvodnjena manje stabilnim. Manje stabilna će preuzimati određene prakse od stabilnijih. Različita društva će imati različitu dinamiku promene broja stanovništva – kako putem prirodnog priraštaja, tako i putem kooptacije u susedna društva.

Jedno se može reći prilično samouvereno: ako se predstave o vlasništvu u susednim zajednicama pokažu kompatibilnim, onda će, barem, konflikti između njih biti mali i epizodični, bez ikakvih ludosti poput ratova uništenja. Kako se definiše vlasništvo unutar zajednice nije toliko važno, glavno je da se prilikom interakcija sa komšijama uzmu u obzir specifičnosti njihovog pogled sveta.

Tako, ako će se iz šume organizovati upadi radi uzimanja žena, ako će se sa polja svraćati na podgrađske benzinske pumpe da se besplatno dođe do goriva, a građani će u poljima smestiti nove stambene četvrti i deo šume pretvoriti u park – onda su neizbežni iznervirani dijalzi sa zajedničkom porukom „šta ste time hteli da kažete“? Nakon nekog vremena neizbežno dolazi do prilagođavanja: upadi će se ritualizovati i za građane postati folkloristički festival; gorivo će se davati komunistima, dobijajući od njih zauzvrat njihovu eko-proizvodnju, gradski smeštaj u predgrađu će prihvatiti neke karakteristike komunalnog načina života; park na granici selve će se upravo jednom godišnje koristiti za upade, a ostatak vremena za mirne šetnje i piknike.

Kako se nauka razvija, čovek teži da smanji, a ne da poveća svoje uticaje na prirodu. Ako se hrana može uzgojiti u epruveti u ormaru, to je mnogo praktičnije nego uzgajati je na priremljenim poljima. Ako se metali dobijaju iz morske vode, to je mnogo prijatnije nego kopati po planinama u potrazi za rudom. Ako se dodatni prostor može smestiti u četvrtu dimenziju i ugurati u džep, onda će divlja i netaknuta selva početi odmah iza praga – neće biti potrebe da se ona seče.

Na taj način, postoje dugoročni faktori koji će podstaći ekspanziju grada ka spolja, i postoje faktori suprotnog smera. Postoje faktori koji podstiču ekspanziju ankapa kulture kao kulture bogatijeg društva, i postoje faktori ekspanzije komunističkih i primitivnih odnosa (obilje dobara čini takav „downshifting“ privlačnim za mnoge). Nećemo imati stabilnost. Plakaćemo!

Novac, nastavak diskusije

Zahvalna sam Grigoriju Baženovu za nastavak diskusije o budućnosti novca. Krospostovi na Telegramu su donekle autentičan format vođenja razgovora, ali šta da se radi, specifičnosti platforme.

Potrošačka inflacija u SAD.

Evo mog citata iz naše diskusije u komentarima na Jutjubu:

Ako ljudi sede kod kuće u karantinu, proizvodnja potrošačkih proizvoda i usluga će se pre ili kasnije smanjiti. U međuvremenu, vladama se predlaže da subvenciraju ljudima gubitke u platama, odnosno da će imati novca za odlazak u prodavnicu, ali će se roba tamo pojavljivati u manjoj količini. To znači da će vlada ili regulisati cene, kao što je već najavila u Rusiji, i dobiti deficit, ili ih neće regulisati, i dobiti rast cena.

Nakon nekog vremena čitam u objavi autoritativnog Amerikanaca Dudakova:

Ostvaruju se prognoze ekonomista koji su predviđali da nakon epidemije SAD i druge zapadne zemlje prvi put u poslednjih 40 godina očekuje skok potrošačke inflacije.

Skok cena mesa je išao tamo kao ilustracija, ali problem je mnogo širi. Nisam čitala prognoze ekonomista koje pominje Malek, i svoju prognozu sam napravila na osnovu najjednostavnije logike. Istina, mislila sam da se vlade nalaze pred dilemom – da regulišu cene ili da se pomire sa njihovim rastom. Ispostavilo se da je Tramp posegnuo za trećom opcijom – direktnim direktivnim upravljanjem proizvodnjom.

U svakom slučaju, pretpostavljeni brzi oporavak ekonomije razvijenih zemalja će najverovatnije dovesti do toga da će se i cene privremeno nedovoljno proizvedenih potrošačkih proizvoda vratiti na vrednosti bliske onima pre krize. Tako da u ovom malo principijelnom pitanju ne vidim veliki smisao u dugoj diskusiji.

Uloga bitkoina

Moje prvobitno pitanje Grigoriju glasilo je ovako:

Kako će se ponašati ekonomija u kojoj paralelno, u uporedivim razmerama, cirkuliše novac kreiran u bankarskom sistemu sa delimičnim rezervnim poslovanjem i novac koji ne predviđa delimično rezervno poslovanje?

Nisam ekonomista i bila sam radoznala da saznam mišljenje profesionalaca o tome kako bi izgledalo ponašanje sistema sa predloženim parametrima. Nažalost, umesto odgovora dobila sam uveravanja da je kapitalizacija bitcoina danas premala, volatilnost prevelika, da se ne može koristiti kao novac, da je loša kao zaštitna imovina i tako dalje. Ukratko, pričali su mi o današnjem bitcoinu, a ne o hipotetičkoj situaciji u kojoj je njegova kapitalizacija već dostigla vrednosti uporedive sa novčanom masom svetskih rezervnih valuta, ili barem sa zlatom.

A za sada – da, potpuno se slažem sa tim da je bitcoin volatilniji od zlata, da je to loša zaštitna imovina i da je njegova likvidnost niža od dolara (iako je na svetskom tržištu likvidnost bitcoina daleko veća od ruske rublje). Danas je uloga bitcoina u manjoj meri alat za kratkoročne spekulacije, a u većoj meri alat za dugoročne investicije. Onome ko je kupio bitcoin pre pet godina, nije toliko bitno koliko snažno danas skače kurs, jer je već odavno i čvrsto u plusu. Slično tome, današnjem kupcu nije toliko bitno po kojoj ceni kupuje, ako planira da drži bitcoin barem pet godina. U svakom slučaju će biti u plusu. Ako se Grigorij ne slaže sa ovom tvrdnjom, bilo bi zanimljivo pročitati njegove argumente.

Uostalom, čak i u onoj malo verovatnoj situaciji u kojoj će dugoročni trend valutnog para BTC/USD iz rastućeg postati horizontalan ili čak opadajući, bitcoin zadržava svoj značaj kao digitalni peer-to-peer keš, odnosno vrednost koja se može prenositi iz ruke u ruku putem komunikacionih kanala bez korišćenja nepouzdanih posrednika kao što su državom regulisane banke ili sistemi transfera. Međutim, moje pitanje Grigoriju odnosi se samo na onu hipotetičku situaciju kada su kapitalizacija bitka i obim trgovanja njime već značajno porasli – a ne na današnju sliku koju već i znamo.

Neobavezne obaveze i delimična rezervacija

U zasebnom redu ide post Artema Severskog o tome da je novac anti-roba, i da je davanje kredita iz sopstvenih ušteda neefikasno, jer je mnogo razumnije davati kredite novcem koji se stvara iz vazduha. Ne vidim smisao u zabrani bilo kome da drugima daje neobezbeđene obaveze, sasvim mi je dovoljno da obezbeđene i neobezbeđene obaveze bude nemoguće pomešati, a dalje neka rade tržišni mehanizmi.

Tako, mogu koristiti bitkoine u obračunima, i ako dobijem bitkoinski kredit, to je samo zahvaljujući tome što je kreditor zaista imao te bitke u rukama pre nego što me je ljubazno kreditirao. A mogu izbaciti sopstvene uncap tokene, vezati njihovu cenu za jedan tekst po porudžbini – i prodavati svima koji žele tokenizovane obaveze za kreiranje tekstova u zameni za potrošačka dobra. To će biti neobezbeđena obaveza, ali šta ima veze sa delimičnom rezervom? Delimična rezerva je ako neko kupi stotinu mojih tokena i izda hiljadu svojih, sa obavezom da ih na prvi zahtev zameni za moje.

Franklin gleda na romski fizički bitkoin kao na neobezbeđenu obavezu

Uzlet bitka

Retko sama inicijujem javne diskusije, češće objavljujem reakcije na sopstvene tekstove i odgovore na te reakcije. Ali, relativno nedavno, nisam uspela da se suzdržim. U videu Money printer go brrr na kanalu FuryDrops, Grigorij Baženov je pokušao da na prilično popularan način izloži osnove makroekonomije u vezi sa novčanom masom, radom štampačice novca i shredera za novac. Iz videa je izlazilo da ubacivanje triliona od strane Federalnih rezervi u ekonomiju neće dovesti do inflacije, već će samo kompenzovati smanjenje multiplikatora.

Pitala sam se u komentarima kako će na ceo taj model uticati prisustvo takvog faktora kao što je Bitcoin, gde korisnik sam bira da li će raditi u okviru punog rezervisanja ili se obraćati centralizovanim posrednicima kod kojih veličina multiplikatora može biti veća od jedinice. Takođe sam predvidela potrošačku inflaciju u SAD. Diskusija je bila prilično duga, bolje pogledajte sami nit ispod videa. Tamo su se Grigorij Baženov i Artyom Seversky protivili kako po pitanju primenljivosti Bitcoina kao novca, tako i po pitanju toga da je inflacija moguća u ekonomiji SAD koja se skuplja. Artyom je čak napisao poseban post o tome da novac po svojoj prirodi predstavlja neobezbeđene obaveze, i stoga može biti zasnovan samo na delimičnom rezervisanju, inače ekonomija zastaje.

Šta vidimo bukvalno dve nedelje kasnije. U SAD je zaista skočila potrošačka inflacija. Na Trampov „helikopterski novac“, ljudi su aktivno kupovali Bitcoine, o čemu svedoči lep grafikon koji pokazuje udeo depozita tačno u iznosu od 1200 dolara (koliko je plaćeno svim građanima SAD), koji su stigli na najpopularniju američku kripto berzu Coinbase odmah nakon što su građani primili poklone od federalnog trezora.

Napokon, juče je kurs Bitcoina, kao što sam i obećala 16. marta, u danu kada je kurs pao na 4400 dolara, počeo naglo da raste, i ako neko nije uspeo da se nabavi tokom mesec i po dana, sigurno im je sada žao. Uostalom, vreme nije bilo najpovoljnije za investicije.

Napokon, u međuvremenu je postalo jasno da ne treba polagati nade u korporativne kriptovalute, poput libere ili tona: one su previše ranjive pred zlom voljom regulatora. Zato bitcoin i dalje izgleda kao bezalternativni novac svetle bezdržavne budućnosti, i žao mi je sposobnih ekonomista poput istog Grigorija Baženova, koji svesno pokušavaju da se odreknu te budućnosti: jer tako se može desiti i da otkriješ da ti tamo jednostavno nije ostalo odgovarajuće mesto.

Nafta, ekonomija, limbo

Nisu ni kauč političari stigli kako treba da uđu u virologiju, već već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH mediju priču o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.

Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i krenuli još dublje. Ovaj anegdota je već prepričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo usredno, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto što vredi obraćati pažnju. Međutim, ne vidim razloga da se ista priča ne ponovi bliže kraju maja, jer da bi se to sprečilo, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili da ponuda opadne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.

Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom – kako su porezi postavljeni u ruskoj naftnoj i rafinerijskoj industriji. Ukratko: nafta može čak i da postane nula, ali cena benzina neće pomeriti se – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali u uslovima smanjivanja protoka će voditi prilično jadno postojanje.

Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorski i govorio o situaciji u proizvodnji nafte. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući pritom da se ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima je na izlasku, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se skrati, a to znači – nepovratno. Zaustavljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma obvodnjenim nalazištima, takvo bušenje će pri razumnim cenama jednostavno više ne biti isplativo. Tako da se Rusija nalazi pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je preuzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će biti dozvoljeno da radi, a nekoga će poslati pod nož.

Povodom toga želim da iznesem prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegova naftna industrija ne strada, ruska nafta mora biti kupljena. Nema nade u izvoz, što znači da ruska ekonomija mora da troši naftu. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u izlaz karantin. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva“.

Zbog čega se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, malo-pomalo, sve to samoisolacija okrenuti i prekinuti. Pa, možda osim Moskve, jer je previše odležala, neka malo oslabi. Tako da se pripremite na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati bolest dok ne dobijemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedina alternativa. Šta je to vaše izravnavanje krive? To je poznata igra limbo, gde treba uspeti proći ispod letvice. Što je letvica niža, zadatak je teži. Visinu letvice određuje nivo medicine. Sa ruskom medicinom ne treba ni pokušavati, nema potrebe za sramotom.

Nemačka izravnava krivu

Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, izgradnja horizontalnih veza, usvajanje kriptovalutnih plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja službenih lica i slično.