Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.
Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?
A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.
Kriza 1873-1879
Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.
Kriza 1893-1896
Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.
Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.
Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.
Kriza 1908. godine
Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.
Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)
Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.
Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.
Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.
Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.
Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.
Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.
Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.
Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.
Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.
Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.
Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.
Nakon što je Zalina Maršenkulova na emisiji kod Svetova umesto pune diskusije pila i samo pričala o životu, nisam očekivala da će se pokazati kao dobra debaterka, ali sam se nadala boljem. Ali, božanstvo moje, kako sam grešila! Naravno, za tri godine Zalina je počela bolje da prenosi svoje misli, a na stolu ispred nje je sada umesto vina stajala voda, ali glavni faktor njenog uspeha na debati ipak je bio sam Svetov. Bilo je dovoljno pustiti ga da slobodno progovori, i on je sam sebe zakopao, otprilike kao što je to učinio Rudi na debati sa Prosvinjinom.
Za najčudniju i najgluplju Svetovu grešku smatram samu temu debate. Naziv je bio obećavajuć: „Feminizam: borba za prava ili privilegije?“ Ali ni o borbi, ni o pravima, ni o privilegijama Mihail nije naročito pokušavao da govori. Već u uvodnom govoru posumnjala sam da nešto nije u redu, kada je svoje nastupanje svela na trivijalizaciju problema od strane feministkinja i na neke propuste u vođenju Zalinog tvitera. To ne bi bilo strašno, da se kasnije nije ispostavilo da se time zapravo iscrpljuju sve njegove primedbe na Zalinu i feminizam.
Mihail je došao da priča o feminizmu, ali je celu debatu posvetio tome kako se njegova protivnica ponaša na društvenim mrežama, što je bilo sitničavo. Pogotovo zato što svoj sopstveni tviter definiše prvenstveno kao lični prostor i direktno kaže da je njegov uticaj na diskurs preuveličan, inače bi, kako kaže, mi već odavno živeli u prelepoj Rusiji budućnosti. Kao rezultat takvog pristupa, i Zalinina retorika je često svedena na raspravu o tvitovima. Meni, kao posmatrački, želela sam da vidim borbu dve tačke gledišta ovde i sada, a ne arheološka iskopavanja nečijih postova i objašnjavanje svake izgovorene reči.
Moj omiljeni citat sa prošle debate:
Dok žene umiru od anoreksije, isto tako i muškarci umiru od tuge. Ovde apsolutno ne želim da stavljam znak jednakosti, jer je i jedno i drugo, naravno, tragično
Rečenica je toliko smešna i divlja da mi preostaje samo da se obratim muškarcima: nemojte tugovati, muškarci, vi ste super!!!
Zamišljam sliku: tipična anorektičarka, koja je nekoliko puta ležala u psihijatrijskim ustanovama, uništila sve svoje unutrašnje organe, završava svoj smrtni život od distrofije. A pored nje muškarac umire od dosade i tuge, kao jadni Hachiko, jer mu devojke nisu dale, kao incelu, a to znači da je život gotov. Čuva vas Gospodinja, dve žrtve društvene nepravde, femini!
Svetov je mogao pokušati da odbije Zalin argument o smrti od anoreksije, čak i ako je to uradio kroz tezu o sličnim problemima kod muškaraca, ali nije tugu trebalo da navodi kao primer: ne, dođavola, muškarci ne umiru od mučenja u zatvoru, niti im u vojsci uništavaju psihu, niti ih trovanja ako su debeli ili, naprotiv, mršavi. Tuga je glavna kob muškaraca!
Otprilike jednako ubedljiv je izgledao i Svetovov prikaz muškaraca koji uništavaju svoje živote radi izgradnje karijere. I to u kontekstu diskusije o radnoj nejednakosti! Kao da kažu, nemojte se gurati, devojke, na tržište rada, ovde je strašno, ovde se uništavaju sudbine, sedite kod kuće, bavite se izgledom. Prema Svetovu, čini se da su najstrašniji muški problemi neka neka jasna tuga i njihove sopstvene privilegije.
Eto, inače, što se tiče privilegija. Kakva je tema za debatu propuštena! Kako bih volela da vidim stručnu analizu feminističkog mita o privilegijama. Upravo je ovde feministički diskurs o sveprisutnom patrijarhatu i metodama borbe protiv njega najslabiji. Volela bih da čujem o štetnosti pravnih privilegija: Svetov je samo usput dodirnuo temu dekreta (roditeljskog odsustva), a Zalina je odgovorila na pitanje o pozitivnoj diskriminaciji, koja se izražava u popustljivosti policije prema devojkama na protestima. A borba za povlastice je upravo onaj deo feminističkog diskursa koji se može najubedljivije srušiti upravo iz pozicije libertarijanske ideologije.
Nažalost, debate su bile mlake, Svetov je delovao čak i slabije nego u sporu sa Kagarlickim, i za razgovor na takvom nivou visokim debatantima nije bilo potrebe da skupljaju salu – sa istim uspehom su mogli da razmenjuju trasavetine u udobnom Tviteru.
Libertarijanstvo je zasnovano na prirodnim pravima, zašto se Svetov protiv njih?
U nedavnom snimku Mihaila Svetova, kojem je i posvećeno vaše pitanje, mnogo toga mi se učinilo čudnim. Pošto je tako, prvo ću proći kroz ceo snimak, a zatim ću preći na temu pitanja, kako ne bih pravila dva posta o jednom videu.
Za početak, Svetov koristi definiciju anarhije kao hobbesovskog rata svih protiv svih. Ne sećam se da li je Hobbes koristio baš reč anarhija, više mi se sećam termina prirodno stanje. U svakom slučaju, u našem snimku o doktrini obuzdavanja pokušala sam da pokažem da rat svih protiv svih nije prirodno stanje društva, što znači da se hobbesovska (i svetovska) retorika zasniva na sumnjivom osnovu.
Takođe, Svetov koristi reč prava kao sinonim za reč privilegija, odnosno ograničava se na takozvana pozitivna prava. O tome govori njegova fraza „bojte se ljudi koji žele da vas obogate pravima“. Libertarijanski diskurs se obično vodi o negativnim pravima, koja su zapravo slobode. Takvim pravima se ne „obogaćuje“, jer za njihovo ostvarivanje čoveku nisu potrebni postupci drugih, sasvim je dovoljno nemešanje.
Napadajući na liberale, Svetov zapravo podrazumeva progresivce američkog tipa, s obzirom na to da kao ilustracije koristi naslove o kvotama za manjine i pozitivnoj diskriminaciji. U Evropi oni češće sebe nazivaju socijaldemokratima, i ne razumem zašto ih Svetov uopšte odvaja od socijalista, govoreći da nas s ove strane pritiska socijalistička čizma, a s ove liberalna, dok se zapravo govori o istoj socijalističkoj čizmi.
Još nešto zanimljivo: Svetov suprotstavlja moral i savest, tvrdeći da su zli liberali izvadili savest iz čoveka i zamenili je moralom. Međutim, Svetov ne definiše šta je to zapravo savest i odakle ona dolazi, ako ne iz iskustva interakcije sa drugim ljudima i sećanja na njihove moralne procene. Ili želi da kaže da je savest Božji glas? Pa u tom slučaju nije jasno šta on ima protiv prirodnih prava, shvaćenih kao božanski ustanovi.
Još jedna fraza koju Svetov koristi u svom videu: „gde nema zakona, nema ni zločina“. Da, sve je tačno, zločin je termin iz pozitivnog prava, koje je sistem naredbi. Postoji naredba, neko je prekršio naredbu, izvršio je zločin. U privatnom pravu nema nikakvih zločina, postoje šteta na imovini, kršenja ugovornih obaveza i slično, i onaj kome je naneta šteta slobodan je da se tome suprotstavi i zahteva odštetu – ili da se ne suprotstavi i ne zahteva.
Na taj način, rekla bih da je Svetov video jednostavno žongliranje terminima. Definišemo anarhiju onako kako je nijedan anarhist ne definiše, nakon čega kao dva i dva dokazujemo da je anarhija loša, pa čak i da je država anarhija. Sve je logično, ali na izlazu ne dobijamo ništa osim zbunjenosti.
A sada se vratimo na pitanje da li libertarijanstvo proizilazi iz prirodnog prava. Istorijski gledano – da, ali danas to nije važno, jer ljudska misao nije stajala u mestu. Možemo izvoditi libertarijanske principe deduktivno na osnovu zakona logike: evo vam apodiktički tačna tvrdnja da čovek pripada samom sebi, sada pokazujemo da svaki pokušaj da se ova tvrdnja opovrgnut implicitno se zasniva na upravo onoj premisi koju pokušavamo da opovrgnemo. Ko kome ne proključa u glavi, taj je spoznao dao i otkrio prirodno pravo. A možemo posmatrati interakcije ljudi i pokazivati koje strategije ponašanja ispostave se profitabilnijim i zato opstaju u toku prirodne selekcije. Ovaj utilitaristički pristup nam daje iste te libertarijanske principe, ali u ovom slučaju zakoni logike ne štrče spolja sa izgledom kao da su božanski darovi, a ljudi ispod njih nisu samo objekti. Zato ovakav pristup manje iritira ljude poput uslovnog Mihaila Svetova sa njihovom opsednutošću etikom, ali više – ljubitelje matematičke strogoće.
Lično sam se prvo upoznala sa Rotbardom i Hopijevim zaključkom principa samoposedovanja, zatim sa Hajekom i Fridmanovim utilitarističkim obrazloženjem vlasništva, i predlažem da se ne raspravljamo o tome koga više voleti – tatu ili mamu. I praksiologija i spontani poredci su dva podjednako korisna metodološka principa, hajde da koristimo oba, u zavisnosti od situacije, a da ne budemo nalik Svetovu, koji je toliko desno nastrojen da pokušava da odgríze libertarijanstvu levu nogu.
Protiv Mihaila Svetova je pokrenut krivični postupak zbog objave na Instagramu iz 2012. godine. S obzirom na to koliko je interesovanje ruskih službi za njega bilo intenzivno, potpuno je očigledno da je postupak pokrenut onda kada su smatrali da je trenutak najpogodniji.
Mogu pretpostaviti da je trenutak smatrao pogodnim iz jednog jednostavnog razloga: na nedavno održanom kongresu LPR, Mihail Svetov je izašao iz sastava rukovodstvenih organa partije. Službenici su mogli sasvim razumno zaključiti u vezi sa tim da je Mihail izgubio društvenu podršku, te da će moći da izmire račune sa njim bez posebnog skandala. Moraćemo da im damo do znanja da su ozbiljno pogrešili.
LPR poziva na pojedinačne proteste u znak podrške Mihailu ispred zgrade moskovskog istražnog komiteta. To je dobar korak, ali može se uraditi više. Sasvim nedavno, Mihail Svetov je sa predavanjima posetio 30 gradova širom zapadnog i centralnog dela Rusije. Na taj način, bukvalno svaki posetilac predavanja (ili oni koji su želeli da dođu, ali zbog žurke lokalnih službi nisu stali u salu) sada ima odličan povod da takođe izađe sa protestom ispred zgrade SK u svom gradu, sa plakatom tipa: „lično sam upoznat sa Svetovom, smatram ga poštenim čovekom, ovo je namestljeni proces, prestanite sa ovim cirkusom.
Ljudi su se registrovali za predavanja preko Timepad-a, ostavljajući svoje kontakt podatke. Organizatorima predavanja bi imalo smisla da po prikupljenim podacima pošalju obaveštenje i pozovu ih da izraze podršku Mihailu. Na kraju krajeva, sam na predavanjima je govorio da ne putuje gradovima toliko zbog toga da bi ga ljudi slušali – to mogu čuti i na YouTube-u. Njegov glavni cilj je bio da ljudi u regionima pogledaju jedni u druge i shvate koliko nisu sami u svom nepoverenju prema državi. Pa evo – novi odličan povod da se okupite i pogledate jedni u druge.
Narod bi trebalo da izađe u dovoljnom broju, i neka tada uznemirene službe hitno prenose šefu SK Bastrikinu da je došlo do greške, da nije trebalo dirati, i da je bolje utišati ovaj skandal pre nego što se razbukta.
Sudeći po statutu koji Svetov želi da usvoji na saboru, to je upravo tako.
Anonimno pitanje. Uz pitanje je priložena donacija u iznosu od 0.00099851btc
Ovo pitanje je danas postalo rekordman među pitanjima sa priloženom donacijom po vremenu koje mi je bilo potrebno za odgovor: obično, ako je odgovor plaćen, odgovaram istog dana. Stvar je u tome što ja nemam nikakve veze sa Libertarijanskom partijom Rusije, pa sam morala da pretražim oba vaša statuta – onaj koji važi danas, i onaj koji Mihail Svetov planira da usvoji na saboru LPR-a koji će se održati 2. novembra u Moskvi (poslali su mi linkove ka oblaku, ali sam radi sigurnosti odlučila da prebacim dokumente na svoj sajt). Čitanje nije bilo lako, pa unapred se izvinjavam onima kojima će odgovor možda delovati dosadno, jer je pitanje baš specifično.
Dakle, ako se oslanjati na slovo statuta, kako sada, tako i u budućoj prelepoj Svetovoj LPR-u, vi imate tipičnu oligarhijsku partiju, gde je sva stvarna vlast u rukama komiteta koji imaju kontrolu nad mehanizmima sopstvenog ponovnog izbora. Promene koje se planiraju predviđaju su, u suštini, kozmetičkog karaktera:
regionalnim odeljenjima se zabranjuje preduzetnička delatnost (veoma čudno za partiju koja bi po ideji trebalo da se ponaša prema preduzetništvu kao prema fetišu).
za revanche, regionalnim odeljenjima je dozvoljena sopstvena simbolika, iako uz saglasnost federalnog komiteta (nisam ni znala da ste ranije po statutu imali jednu simboliku za celu partiju, ta norma se kršila levo-desno).
opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da isključuje iz partije (svaka vlast komitetima!).
opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da razmatra žalbu na isključenje iz partije rukovodećeg komiteta odeljenja (vlast komiteta je neosporna!) .
moratorijum za povratak u partiju ranije isključenih članova povećava se sa tri na pet godina (ovo me podseća na stalno produžavanje trajanja Disnijevih prava na Mikija Mausa – imam osećaj da su iz LPR-a isključili nekoga koga nikako ne žele da vrate, pa sada produžavaju rok u kojem to neće biti moguće učiniti).
ranije se federalni komitet raspuštao ako bi ga napustila više od trećine sastava, u novoj redakciji – više od polovine (ako dominantna frakcija ima apsolutnu većinu, opozicija se u principu nalazi u situaciji da ne može blokirati rad komiteta).
uvodi se ograničenje na maksimalni broj članova komiteta (povećanje administrativne težine svakog člana komiteta)
federalni komitet će moći da suspenduje ovlašćenja pojedinih svojih članova i da smeni predsednika partije (proširenje moći dominantne frakcije).
žalba etičkom komitetu postaje plaćena. Ako sudija presudi u korist žalioce – depozit se vraća. Ako izgubi – novac odlazi u partijsku kasu. Sankcije za one koji su doneli nezakonitu odluku na osnovu koje je žalba uspela, nisu predviđene (veoma je zgodno, na primer, izbaciti svu opoziciju iz partije pre kongresa, a dok etički komitet sve njih ne vrati, voz će već otići, sve odluke na kongresu će biti već donete, profit).
Verovatno nisam obratila pažnju na sve promene, ali je malo verovatno da sam propustila nešto veoma suštinsko. Još jedna specifičnost Svetovog statuta je u tome što u njemu postoje zapravo dva statuta: prvi deo važi sve dok partija nije registrovana, a drugi deo zamenjuje prvi u slučaju zvanične državne registracije partije.
Obim dokumenata je prilično veliki. Trenutni statut ima 44 stranice, onaj koji predlaže Mihail Svetov ima 78 stranica. Obično, kada ljudi sastavljaju tako opširne ugovore o zajedničkom delovanju, to govori o ogromnom nepoverenju koje osećaju jedni prema drugima, i o nekoj spoljnoj sili kojoj se uvek mogu pozvati ako u zajedničkom delovanju nešto krene po zlu. Statut je važan upravo spoljnom sudiji, koji ne zna ništa o tome šta se dešava u organizaciji, i za koga je mapa jednaka teritoriji. Organizacijama koje se stvaraju prirodnim putem radi maksimalne efikasnosti zajedničkog delovanja, i koje ne planiraju da se oslanjaju na nečiju spoljnu legitimnost, nije svojstveno da ispisuju unutrašnje norme u takvim tomošima.
Pri prirodnoj organizaciji je karakteristično da se najpre oslanja isključivo na neformalne dogovore, zatim, kako raste, uvodi neke pisane norme, a potom ih svede u statute. Neprirodna organizacija, koja se pridržava ruskog zakona o političkim partijama, primorana je da uzme šablonski statut i pokazuje državi da živi po njemu. U stvarnosti, ona će ipak raditi u okviru nekih neformalnih dogovora.
A sada ću sebi dozvoliti da skrenem sa teme statuta i citiram deo predavanja Mihaila Svetova, koje je održao 16. oktobra 2019. godine u Novosibirsku:
Libertarijanska partija Rusije je danas jedina organizacija koja ozbiljno govori o tome da regionima treba dati široka ovlašćenja, preneti ih na taj način da ih iz Moskve više nije moguće oduzeti.
O tome da regioni treba da nametnu Moskvi novi federalni ugovor, Mihail govori već nekoliko meseci, a posebno često – u poslednjem mesecu, u okviru svoje nesvakidašnje turneje širom zemlje. Pa nametnite!
Regionalni ogranak partije okuplja lokalne političare koji direktno sarađuju sa lokalnim političarima koji predstavljaju druge političke snage. Upravo sa njima oni ulaze u koalicije i saveze, dogovaraju se o raspoređivanju kandidata po okrugima i o redosledu nastupa na mitinzima, o tome da pozajme opremu ili iskoriste kancelariju. Moskva u celokupnoj ovoj stvarnoj regionalnoj političkoj aktivnosti – dezorganizujući je faktor koji može doprineti samo kidanju pažljivo izgrađenih lokalnih dogovora, ali skoro nikada nije u stanju da pomogne. Ovo je posebno aktuelno za partije bez centralizovanog finansiranja odozgo. Ako je glavni izvor novca partije – članarina običnih članova, onda koliko čovek treba da bude konuzovan vertikalom vlasti da bi uopšte obraćao pažnju na želje moskovskih šefova! Ko ne jede devojku, taj je ne pleše.
Libertarijanskoj partiji Ruske Federacije nije potreban statut. Njoj je potreban federalni ugovor. Dozvoliću sebi da ponovo citiram deo iz istog predavanja:
U čemu je kritika demokratije od strane libertarijanaca? U tome što demokratija donosi jednake, nezgodne zakone za sve. Ne postoji takav zakon koji bi podjednako odgovarao Moskovljanima, Novosibirčanima i stanovnicima Južnog Sahalina.
Pa, ako nema, nema. Kažite Mihailu hvala na korisnom predavanju i uradite kako on predlaže. Ako uspete da nametnete novi federalni ugovor Moskvi u okviru partije – to će biti prvi korak ka tome da ga nametnete Moskvi i u okviru države. Ako uspete da ograničite takvog blagog i inteligentnog vođu kao što je Mihail Svetov – to će biti prvi korak ka tome da ograničite takav brutalan i neprijatan tip kao što je Vladimir Putin.
Svaki čovek je u mom poimanju subjekt prava po samoj činjenici svog pripadanja ljudima. Uz to, svaki čovek može biti objekat prava po činjenici da drugi ljudi, u toku pravne interakcije među sobom, deluju na tog čoveka kao na objekat. Tako, na primer, moj otac mi može pokloniti stan ili, naprotiv, ostaviti neko svoje imanje trećim licima, čime bi time poništio moje pravo na nasleđivanje tog imanja koje imam po podrazumevanim okolnostima. To je jednostrano delovanje na moja prava, odnosno ja sam ovde – objekat prava.
Ako je osoba nesposobna ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da vrši subjektivnu pravnu delatnost, u njeno ime i u njegov interes mogu nastupati druga lica. I iako je njegovo direktno izražavanje volje ovde odsutno, sa tačke gledišta lica sa kojima se u njegovo ime sklapaju poslovi, on je već punopravni subjekt prava. Tako, posao zaključen putem punomoćja ostaje posao sa onim ko je izdao punomoćje, a ne sa onim na koga je ono izdato. Ali on ostaje subjekt prava i u bilo kom trenutku može delegirati pravo vršenja poslova u svoje ime nekom drugom – ili pak početi da ih vrši samostalno. Za to nije potrebno da potpisuje bilo kakve ugovore o neagresiji – ni doslovno, ni figurativno. On jednostavno, tako reći, konzumira to pravo koje već ima i koje je oduvek imao.
Upoznavanje subjekta u ostvarivanju njegovih prava je uzurpiranje prava. Dete ima pravo da u bilo kom trenutku napusti kuću i živi samostalno, a ako poseduje udeo u toj kući, da zahteva podelu imovine. To će verovatno biti nepromišljena odluka sa njegove strane, i ako svima oko njega ta nepromišljenost bude očigledna, pokušaće da ubede dete da bi bilo bolje da se predomisli. Ili jednostavno neće pomagati (ali ni sprečavati) u pravnom oblikovanju radnji za podelu imovine. Ali opravdavati uzurpiranje tuđeg prava time da nije potpisan neki ugovor o neagresiji – to je neka vrsta zamračivanja uma koje mi je nedostižno.
16. oktobra u Novosibirsku je održano predavanje Mihaila Svetova, za čiju salu sam vas nedavno zamolila da se složite novcem. Ogromna hvala svima koji su se odazvali na poziv!
Organizatori predavanja nisu uspeli da namenski potroše taj novac, jer su se apsolutno svi prostori sa kojima su pokušali da se dogovore povukli. Koliko sam razumela, teoretski je moglo da se vlasnike prostora obmane i da im se ne kaže da će Svetov nastupiti – tada bismo uživali u isključenjima svetla, poseti policije usred predavanja, nekoj protivpožarnoj alarmnoj situaciji – ili jednostavno u zatvaranju vrata prostora pola sata pre početka. Umesto toga, svima su odmah rečeni svi detalji, i prostori su iskreno odbijali saradnju. Da li je imalo smisla postupati baš tako, ostaviću na savesti organizatora.
Bilo kako bilo, predavanje je na kraju moralo da se održava u prostorijama štaba Sergeja Bojka. U kancelariju od oko stotinu kvadrata stalo je preko sto pedeset ljudi (na tajmpadu je bilo više od osamsto registracija), bilo je veoma gušno, jedna osoba je onesvestila, i ja sam bila blizu toga, pojačavanje zvuka je izostalo – generalno, utisak nije bio baš najbolji.
Kratak finansijski izveštaj: Ukupno je prikupljeno 42570 rubalja. Na iznajmljivanje bine, štampu, transportne troškove i delimičnu kompenzaciju federalnim organizatorima turneje u vrednosti karte potrošeno je 15560. Preostali novac će biti vraćen glavnom sponzoru ili će on biti iskorišćen za druge projekte.
S druge strane, Libertarian band je napravio iznenađujuće pristojan snimak predavanja – konačno se Svetovov nastup može gledati bez naprezanja, čak su i pitanja iz sale normalno čujna. Tako da sam sada ponovo pogledala nastup u normalnijim uslovima, i barem mogu da izrazim svoje mišljenje o njegovom sadržaju.
Ukratko, Svetovova poruka je sledeća: Rusiji u potpunosti ne odgovara jedinstavna zakonodavnost za sve regione, tako velika i raznolika zemlja može biti samo federacija. Ali besmisleno je čekati da federalizacija bude spuštena iz Moskve: kako i spuste, tako će i oduzeti kasnije po želji, to smo već prošli za Jelcina. Zahtev za federalizaciju mora da dolazi odozdo, idealno bi trebalo da Moskva bude samo stavljena pred činjenicu: kod nas, recimo, takvi redovi postoje, takva je ekonomska politika, a sada hajde da se dogovorimo, da li vam plaćamo bilo kakve poreze, ili vas šaljemo u klinac. Ako želite poreze – dajte nam predstavništvo i garancije autonomije, otprilike tako. Naravno, ovo je sve moja interpretacija, Svetov se izražavao pažljivo kako ne bi rekao nešto što bi ga dovelo do krivične odgovornosti.
Pretpostavljam da upravo zato što svaka konkretnost može biti podvedena pod član zakona, Svetov ne nudi nikakav plan akcija za federalizaciju. Što se tiče pitanja metoda, on je izuzetno koncizan: radite bilo šta.
Radovalo me je što je, stojeći ispred banera o ugovornim jurisdikcijama, Svetov nekoliko puta u komplimentarnom tonu pomenuo upravo te ugovorne jurisdikcije, što predstavlja dalji razvoj ideje federalizma. Takođe, ne mogu a da ne pomenem Svetovovu tezu o tome kako je upravo nuklearno oružje dalo čovečanstvu mogućnost praktične realizacije libertarijanskih ideja, pošto čini besmislenim koncept Vestfalske države – to je ili direktno preuzimanje iz našeg članka sa Bitarhom o doktrini odvraćanja, ili nezavisno otkriće. Slično tome, teza o crkvi kao primeru ugovorne jurisdikcije ili je direktno preuzeta od Laksi Katala, ili je takođe nezavisno izmišljena. Na taj način, može se konstatovati postepeno formiranje sasvim specifične ruske škole libertarijanizma, koja se ne svodi na dogmatsko reprodukovanje retorike otaca osnivača ovog učenja.
Moje glavne zamerke Svetovovim razmatranjima tiču se izraza „ugovor o neagresiji“, i posebno užasne fraze „dete postaje subjekt prava kada zaključi ugovor o neagresiji“. Takva retorika je dobra kao materijal za glupe memeje, kao i za formiranje sekte oko sebe, ali definitivno ne za svesno prihvatanje od strane širokog kruga ljudi.
Po završetku predavanja Svetov je dao kratko intervju Jekaterini Hudojevoj(Za svaki slučaj – to nisam ja! Da, takođe je iz Kuzbasa, da, takođe je novinarka, da, otprilike mi je vršnjica, ali to nisam ja). U intervjuu me je obradovao odgovor o Noziku, gde su bile dovoljno jasno izložene Svetove primedbe na Nozikovu analitičku filozofiju. Nadam se da će ih u knjizi, koju Svetov, prema njegovim rečima, piše, izložiti nešto detaljnije.
Nakon jučerašnjeg najava, mislila sam da vam dam malo odmora, ali sada imam lični interes.
16. oktobra u Novosibirsku nastupa Mihail Svetov. Ovo je poseta u okviru ranije koju sam opisala mesečne turneje po 29 gradova, od kojih je za sada otkazan samo Saranjsk.
Na zvaničnom sajtu Svetovog tima vrši se prikupljanje sredstava za podršku turneji u celini. Međutim, koliko sam razumela, iako tamo piše da će novac ići za karte i iznajmljivanje sala, zapravo se odatle plaćaju samo karte. Lokalni tim organizatora tvrdi da je zbog naleta želja za posetom predavanju moralo biti pronađeno velika sala, što znači potrebu da se pronađe 32.000 rubalja za njeno četvorasatno iznajmljivanje. U vezi sa tim, u novosibirskom Telegram kanalu LPR (inače, zapratite nas) objavljeno je dodatno prikupljanje sredstava, podaci za uplatu se razlikuju od zvaničnih Svetovih, nemojte se uplašiti.
Tema predavanja je novi federalni ugovor. O tome na kanalu SVTV postoji kratka petominutna najava, takođe je on navodno držao ovo predavanje u nekoliko gradova, ali je uspelo da se pronađe samo snimak iz Jekaterinburga užasnog kvaliteta. Lokalni organizatori obećavaju da će ovog puta pokušati da snime kvalitetniji video i da će posebno organizovati strim.
Unapred hvala svima koji će doprineti za predavanje, sa moje strane ide osvrt o tome kako je to prošlo.
Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.
Laxy Catal
Ankap-tjan
U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?
Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).
Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.
Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?
Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.
Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.
Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?
Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.
Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?
Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))
LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.
U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?
Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.
Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?
Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.
Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.
Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu. 1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa. 2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose. Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.
Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.
Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.
U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.
—
U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.
Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?
Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:
1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.
2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.
3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).
4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.
5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.
6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.
7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.
Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.
To je bilo moćno)
U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?
Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.
Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.
Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.
Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…
A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.
Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.
Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“(objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.
A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?
Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.
Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.
Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.
Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.
Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?
Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.
Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).
Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?
U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.
Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.
U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?
A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.
Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?
Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?
