Svaki čovek je u mom poimanju subjekt prava po samoj činjenici svog pripadanja ljudima. Uz to, svaki čovek može biti objekat prava po činjenici da drugi ljudi, u toku pravne interakcije među sobom, deluju na tog čoveka kao na objekat. Tako, na primer, moj otac mi može pokloniti stan ili, naprotiv, ostaviti neko svoje imanje trećim licima, čime bi time poništio moje pravo na nasleđivanje tog imanja koje imam po podrazumevanim okolnostima. To je jednostrano delovanje na moja prava, odnosno ja sam ovde – objekat prava.

Ako je osoba nesposobna ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da vrši subjektivnu pravnu delatnost, u njeno ime i u njegov interes mogu nastupati druga lica. I iako je njegovo direktno izražavanje volje ovde odsutno, sa tačke gledišta lica sa kojima se u njegovo ime sklapaju poslovi, on je već punopravni subjekt prava. Tako, posao zaključen putem punomoćja ostaje posao sa onim ko je izdao punomoćje, a ne sa onim na koga je ono izdato. Ali on ostaje subjekt prava i u bilo kom trenutku može delegirati pravo vršenja poslova u svoje ime nekom drugom – ili pak početi da ih vrši samostalno. Za to nije potrebno da potpisuje bilo kakve ugovore o neagresiji – ni doslovno, ni figurativno. On jednostavno, tako reći, konzumira to pravo koje već ima i koje je oduvek imao.

Upoznavanje subjekta u ostvarivanju njegovih prava je uzurpiranje prava. Dete ima pravo da u bilo kom trenutku napusti kuću i živi samostalno, a ako poseduje udeo u toj kući, da zahteva podelu imovine. To će verovatno biti nepromišljena odluka sa njegove strane, i ako svima oko njega ta nepromišljenost bude očigledna, pokušaće da ubede dete da bi bilo bolje da se predomisli. Ili jednostavno neće pomagati (ali ni sprečavati) u pravnom oblikovanju radnji za podelu imovine. Ali opravdavati uzurpiranje tuđeg prava time da nije potpisan neki ugovor o neagresiji – to je neka vrsta zamračivanja uma koje mi je nedostižno.