Тег: debate

Pravo prolaza

Poslušala sam debate o temi koje su se održale 10. avgusta na kanalu „Gorbushka istorii“. Diskutovali su Boris Strannik, koji je branio koncept prava prolaska koji je sam izumeo, i njegov opozitor Aleksej Šerstnjov.

Odmah priznajem svoju pristrasnost. Borisa volim. Kada je proveo nekoliko meseci u Crnoj Gori, viđali smo se, živeo je kod mene u kući nedelju dana, stvar nije išla dalje od poljubaca, ali je on, ipak, ostavio kod mene najpozitivniji utisak. Alekseja ne volim naročito. Ranije je bio grub i bezapelativan, pa sam ga prilično brzo uklonila iz svoje „eho-komore“, naročito jer u njegovim pogledima nije bilo idejne novine, što znači da nije bilo razloga da trpim njegov ton. Zato se neću izjašnjavati o tome ko je i koliko bio ubedljiv na debatama.

Zatim želim da napomenem jedan trenutak u debatama, jednostavno zato što su me tamo spomenuli. Jedan od slušalaca je pitao protivnike šta je to pravo. Aleksej je prilično konfuzno formulisao predstavljanje o pravu kao spontanom poretku ljudske interakcije, očigledno preuzeto od Zolotoreva (ja radije koristim užu definiciju prava kao spontanog poretka rešavanja konflikata, kako bih ga odvojila od morala kao spontanog poretka ulaska u konflikte). Boris je pak počeo da govori ne o pravu, već o pravima, i citirao je moju definiciju „prava su pretenzije sa kojima su se pomirili“. Samo što je on to izgovorio u jednini. I, naravno, kada je voditelj rezimirao svoje utiske o debatama, rekao je da ga je zaprepastilo što je Boris, umesto definicije, izneo neki nerelevantan slogan. Ovde imamo banalno nesporazume, povezano sa specifičnostima ruskog jezika u kojem se „right“ i „law“ izražavaju istom rečju „pravo“. Debitanti su pitanje razumeli različito, a voditelj uopšte nije shvatio šta se dešava. Pa, dešava se, šta će.

Više neću govoriti o debatama, možete ih poslušati sami i formirati sopstveni utisak. Radije ću razmišljati o samom konceptu prava prolaska.

Boris je nakon Crne Gore posetio još nekoliko zemalja i sada trenutno živi u Južnoj Americi. U Urugvaju je video bezbrojne latifundije ograđene bodljikavom žicom i shvatio da, iako zemlja nije mala, zapravo se može šetati samo putevima, bez ikakvih prijatnih staza kroz polja i šumarke. Počeo je da razmišlja o tome u duhu libertarianske ideologije i došao je do određenih zaključaka.

Prvobitno je sva površina zemlje bezvlasna. Kada neko, prema principu homesteadinga, prisvoji komad zemlje kako bi njime koristio, on stiče pravo na onaj resurs koji koristi za svoju privrednu delatnost – ali ne i apsolutno pravo vlasništva nad svime što se nalazi u prostoru ograničenom zracima iz centra Zemlje koji prolaze kroz granice zemljišta i idu u beskonačnost (upravo takav čisto geometrijski pristup određivanju granica zemljišnog vlasništva na debatama je zastupao Aleksej Šerstnjov). Ali, stičući pravo da kopa po zemlji, on time ne stiče automatski pravo da zabrani bilo kome da se kreće tom zemljom. Maksimalno može insistirati na određenoj odšteti za uništavanje useva i slične konkretne merljive troškove. Pravo na kretanje u prostoru ima svaka osoba prema istom tom principu homesteadinga – jednostavno po činjenici da to voli, ume, praktikuje i ne može bez toga ostvariti svoju samopripadnost. Zabrana kretanja se tradicionalno naziva oduzimanjem slobode, pa se postavlja pitanje zašto neki latifundista oduzima ljudima slobodu? To su otprilike argumenti u korist postojanja bezuslovnog prava prolaska.

Koje predloge Boris dalje iznosi, nakon što je izneo argumente u korist postojanja takvog prava? U suštini, reč je o promeni podrazumevanih postavki. Ako postojeći pravni sistemi, koji predviđaju privatno vlasništvo nad zemljom, po defaultu pretpostavljaju pravo vlasnika da zabrani kretanje po svom vlasništvu, a zatim navode određene izuzetke kada vlasnik ipak mora omogućiti pravo prolaska – sada se predlaže obrnuta šema. Po defaultu, vlasnik zemlje nema pravo da zabrani prolaz kroz svoju teritoriju, međutim, može izneti određene razloge zašto je baš u nekom konkretnom slučaju zabrana ipak opravdana.

Boris je prilično radikalan, izjavljujući otprilike sledeće: da, neki vlasnik zemlje može se fizički ograditi zidom, ali time ne može ukrasti drugim ljudima pravo da prođu kroz prostor ograđen zidom: oni mogu preći preko zida i nastaviti kretanje. Ako je prostor pokriven krovom, onda je još bolje, putnik će se jednostavno kretati po krovu, tako da njegovo pravo prolaska nije ugroženo. A ono što je pod krovom, to je već potpuno privatno. Uopšte govoreći, upravo takav pravni sistem je postojao davno u neolitskom naselju na mestu današnjeg Çatalhöyüka: kuće su građene jedna uz drugu, krovovi kuća su bili javni prostor. Na taj način, Borisova pravna intuicija pronalazi direktan odraz u istoriji.

Naravno, svoje argumente imaju i zagovornici punog privatnog vlasništva: pravo prolaska je previše lako zloupotrebiti. Dovoljno je dopustiti mogućnost kretanja tuđom teritorijom bez pitanja i bez nadoknade, i već sutra se može organizovati flešmob na travnjaku ispred kuće neprijatnog tipa, izgaziti cvetnjake i tako dalje, a da ne govorimo o konstantnom tupkanju po krovu. No, pošto su prava (pretenzije sa kojima su se pomirili) samo generalizacija principa koji omogućavaju realizaciju prava (spontanog poretka rešavanja konflikata), između onih koji brane pravo na zabranu trespasinga i onih koji brane pravo prolaska, u stvarnosti su sasvim mogući konstruktivni kompromisi. Oni se svode na to da se vlasnik zemlje složi sa ograničenim pravom prolaska ako oni koji prolaze minimiziraju neprijatnosti koje stvaraju vlasniku, a možda ih i kompenzuju. On će, zauzvrat, preduzeti mere za olakšavanje prolaska svojom zemljom: napraviće staze. Zašto? Prvo, staza organizuje protok ljudi, smanjujući opterećenje ostatka teritorije. Drugo, appeal vlasnika na činjenicu uređenja staze predstavlja snažan moralni zahtev u korist ograničavanja prolaska baš na stazu, a u nekim slučajevima i u korist naplate prolaska (češće prolaska vozilom).

Međutim, da bi se takve prakse šire širile, zaista je neophodna promena presumpcije, sa „po defaultu ne može“ na „po defaultu može“, i tu je Boris verovatno u pravu. Dodajem da promena presumpcija u tom pravcu takođe priprema teren za budući ankap, kada apsolutno sva zemlja postane privatna. Kao što ukidanje državne socijalne pomoći primorava ljude da odgovornije pristupnu pitanjima prevencije životnih poteškoća, tako će i ukidanje koncepta državne zemlje za opštu upotrebu primorati ljude da svesnije pristupnu pitanjima slobode kretanja.

Debate Kagalickog i Kapeljunkova

Sa velikim zadovoljstvom sam poslušala debatu Kagarlickog i Kapeljunkova na SVTV.

Naravno, Kapeljunkov stav mi je od početka bliži, pa od njega nisam očekivala ništa naročito zanimljivo, a pogrešila sam: bilo je mnogo duhovitih fraza koje se mogu rastavljati na citate. O Kagarlickom je bilo poznato da je jak polemista; i ovde se pokazao kao jak polemista. Najzabavnije mi se učinilo to što se njegov stav u velikoj meri prepliće sa stavom Ekaterine Šulman iznetim u emisiji Status, kada je govorila o Hajeku:

Kao da, stavite vaš liberalizam u drugi plan, demokratija je važnija.

Naravno, ako se strogo pridržavamo uslova zadatka o dve stolice, obe opcije su loše: i autoritarni vladar koji prvo liberalizuje ekonomiju, ali postepeno postaje rigidan i poludi, i demokratski „big state“ koji funkcioniše kao sredstvo za parazitovanje svih nad svima, te samim tim upada u petlju pozitivne povratne sprege.

Na debatama je Kagalicki aktivno zagovarao demokratiju umesto državnog plana; njegov sagovornik tome nije bio spreman, i na kraju je malo mesta ostalo za kritiku demokratije na debatama. Ipak, ipak je bilo jedan dobar argument, o tome kako će decentralizovano demokratsko planiranje samo još čvršće vezati privatnu inicijativu tuđim planovima nego što bi to bilo da je centralizovano, i da će se baviti čistom ekonomijom bez politike ispostaviti prosto nemogućim.

A ipak, nisam do kraja razumela: ako su oba učesnika debate bila oduševljena temom o kojoj su raspravljali i smatrala predmet diskusije zastarelim za oko sedamdeset godina – o kojoj temi bi mogli da se raspravljaju sa ve boljim smislom i zadovoljstvom, i šta ih je sprečilo?

Debate Litreeva i Milova

23. januara na Aleksandrovom Jutjub kanalu održaće se debate Aleksandra Litreeva i Vladimira Milova na temu poslednjih događaja u SAD i različitih ideoloških interpretacija onoga što se dešava.

Aleksandar Pljušev je voditelj Eha Moskve, koji je nedavno na potpuno bezobrazno tehničkom nivou organizovao debatu Mihaila Svetova i Maksima Kaca na istu tu temu, a sada, očigledno, želi da uzme revanš koristeći softver za organizaciju strimova za više osoba.

Aleksander Litreev je estonski IT preduzetnik, poznat po kreiranju mobilne aplikacije Crvena кнопka i servisa Vee VPN. Član je Čajnog kluba, uz tehničku podršku kojeg će se debate održavati, pa se nadam da će Pljušev moći da se fokusira na šou, a ne da se bori sa zvukom.

Vladimir Milov je ekonomski komentator kanala Navaljni Live, takođe vodi sopstveni Jutjub kanal. U prošlosti je bio zamenik ministra energetike. Koautor izveštaja Putin.Rezultati i još nekoliko drugih, kao i ekonomskog dela Navaljnog predsedničkog programa. Fan Baraka Obame, zbog ljubavi prema kojem je spreman da voli čak i pokojnog Džoa Bajdena, koji je služio kao potpredsednik za vreme Obame.

Povod za debatu je postao Milov tvit o tome da je tviter ipak privatna kompanija, i zašto, navodno, libertarijanci gnušaju zbog blokiranja Trampa. Litreev je odgovorio, da je tviter u potpunosti u svom pravu, a da svi mi imamo pravo da budemo ogorčeni blokiranjem sa aspekta morala. Vladimir je parirao pitanjem, da li bi imao pravo da ubije Aleksandra ako bude predvodio privatnu vojnu kompaniju koja ima monopol, a drugima ostane samo da budu ogorčeni zbog toga sa aspekta morala. Aleksandar je ostao zatečen takvim izvrtanjem činjenica i pozvao Vladimira na debatu. Ovaj se prvo izbegavao, pozivajući se na to da sa Svetovom nije prošlo najbolje, ali je zatim promenio stav i pristao. A kada je Svetov, sa svoje strane, počeo da se nameće da izađe umesto Litreeva, Milov je odgovorio da stavljate se u red, mladi čoveče.

Hvala Čajnom klubu na molbi da promovišem događaj, ušla sam na tviter da istražim odakle je šta došlo, i bilo je uzbudljivo, ali odakle vam toliko vremena da sedite tamo stalno?

Kako je Mihail Svetov sam sebe zakopao

Miss Liberty

Nakon što je Zalina Maršenkulova na emisiji kod Svetova umesto pune diskusije pila i samo pričala o životu, nisam očekivala da će se pokazati kao dobra debaterka, ali sam se nadala boljem. Ali, božanstvo moje, kako sam grešila! Naravno, za tri godine Zalina je počela bolje da prenosi svoje misli, a na stolu ispred nje je sada umesto vina stajala voda, ali glavni faktor njenog uspeha na debati ipak je bio sam Svetov. Bilo je dovoljno pustiti ga da slobodno progovori, i on je sam sebe zakopao, otprilike kao što je to učinio Rudi na debati sa Prosvinjinom.

Za najčudniju i najgluplju Svetovu grešku smatram samu temu debate. Naziv je bio obećavajuć: „Feminizam: borba za prava ili privilegije?“ Ali ni o borbi, ni o pravima, ni o privilegijama Mihail nije naročito pokušavao da govori. Već u uvodnom govoru posumnjala sam da nešto nije u redu, kada je svoje nastupanje svela na trivijalizaciju problema od strane feministkinja i na neke propuste u vođenju Zalinog tvitera. To ne bi bilo strašno, da se kasnije nije ispostavilo da se time zapravo iscrpljuju sve njegove primedbe na Zalinu i feminizam.

Mihail je došao da priča o feminizmu, ali je celu debatu posvetio tome kako se njegova protivnica ponaša na društvenim mrežama, što je bilo sitničavo. Pogotovo zato što svoj sopstveni tviter definiše prvenstveno kao lični prostor i direktno kaže da je njegov uticaj na diskurs preuveličan, inače bi, kako kaže, mi već odavno živeli u prelepoj Rusiji budućnosti. Kao rezultat takvog pristupa, i Zalinina retorika je često svedena na raspravu o tvitovima. Meni, kao posmatrački, želela sam da vidim borbu dve tačke gledišta ovde i sada, a ne arheološka iskopavanja nečijih postova i objašnjavanje svake izgovorene reči.

Moj omiljeni citat sa prošle debate:

Dok žene umiru od anoreksije, isto tako i muškarci umiru od tuge. Ovde apsolutno ne želim da stavljam znak jednakosti, jer je i jedno i drugo, naravno, tragično

Rečenica je toliko smešna i divlja da mi preostaje samo da se obratim muškarcima: nemojte tugovati, muškarci, vi ste super!!!

Zamišljam sliku: tipična anorektičarka, koja je nekoliko puta ležala u psihijatrijskim ustanovama, uništila sve svoje unutrašnje organe, završava svoj smrtni život od distrofije. A pored nje muškarac umire od dosade i tuge, kao jadni Hachiko, jer mu devojke nisu dale, kao incelu, a to znači da je život gotov. Čuva vas Gospodinja, dve žrtve društvene nepravde, femini!

Svetov je mogao pokušati da odbije Zalin argument o smrti od anoreksije, čak i ako je to uradio kroz tezu o sličnim problemima kod muškaraca, ali nije tugu trebalo da navodi kao primer: ne, dođavola, muškarci ne umiru od mučenja u zatvoru, niti im u vojsci uništavaju psihu, niti ih trovanja ako su debeli ili, naprotiv, mršavi. Tuga je glavna kob muškaraca!

Otprilike jednako ubedljiv je izgledao i Svetovov prikaz muškaraca koji uništavaju svoje živote radi izgradnje karijere. I to u kontekstu diskusije o radnoj nejednakosti! Kao da kažu, nemojte se gurati, devojke, na tržište rada, ovde je strašno, ovde se uništavaju sudbine, sedite kod kuće, bavite se izgledom. Prema Svetovu, čini se da su najstrašniji muški problemi neka neka jasna tuga i njihove sopstvene privilegije.

Eto, inače, što se tiče privilegija. Kakva je tema za debatu propuštena! Kako bih volela da vidim stručnu analizu feminističkog mita o privilegijama. Upravo je ovde feministički diskurs o sveprisutnom patrijarhatu i metodama borbe protiv njega najslabiji. Volela bih da čujem o štetnosti pravnih privilegija: Svetov je samo usput dodirnuo temu dekreta (roditeljskog odsustva), a Zalina je odgovorila na pitanje o pozitivnoj diskriminaciji, koja se izražava u popustljivosti policije prema devojkama na protestima. A borba za povlastice je upravo onaj deo feminističkog diskursa koji se može najubedljivije srušiti upravo iz pozicije libertarijanske ideologije.

Nažalost, debate su bile mlake, Svetov je delovao čak i slabije nego u sporu sa Kagarlickim, i za razgovor na takvom nivou visokim debatantima nije bilo potrebe da skupljaju salu – sa istim uspehom su mogli da razmenjuju trasavetine u udobnom Tviteru.