Predavanja u Moskvi i regionima

U zemlji se polovično završava intenziviranje političke aktivnosti građana: izbori su prošli, rezultati su skoro svuda poznati, pa se ruski libertarijanci navično prebacuju sa politike na obrazovanje, što me, naravno, uvek raduje.

Ostalo je otprilike mesec i po dana do godišnjih Adam Smith čitanja, ali za sada na sajtu čitanja stoji prošlogodišnji program. Oni koji još uvek razmišljaju da li će tamo otići ili ne, mogu pogledati snimak čitanja iz 2018. godine. To je zaista neobičan izbor – između fizičkog prisustva u gužvi i tesnobi i gledanja snimka u komforu, ali užasnog kvaliteta.

Uopšte, mnogi organizatori javnih predavanja izgleda ulažu maksimum snaga u to da ne bude nikakvih smetnji tokom samog nastupa – a da osiguraju kvalitetan snimak ili, još bolje, prenos, snaga im više ne opstaje. Ja sam pre nedavno reklamirala predavanje Farize Rodrigez u Sankt Peterburgu, a kada se konačno pojavio snimak, dugo sam prskala od gađenja jer je gledanje nemoguće.

Mihail Svetov je odlučio da postigne rekord i organizuje veliku turneju sa predavanjima po regionima: 29 gradova za 34 dana, od 15. septembra do 18. oktobra. Raspored nastupa stoji na njegovom sajtu, možete proveriti da li je vaš grad tamo i registrovati se na istom mestu. Ne treba zanemariti registraciju, jer su već prva predavanja pokazala: za sadašnji režim Svetov odavno nije „no-name“, prate njegovo delovanje i po mogućnosti ga ometaju. Tako da vam u poslednjem trenutku može stići obaveštenje o promeni lokacije ili nečem sličnom. Naravno, ne treba očekivati da će na Svetovim predavanjima biti kvalitetan snimak, zato dođite lično.

Kao što ste mogli primetiti u Svetovom rasporedu nastupa, od 4. do 7. oktobra postoji misteriozna trodnevna pauza. Ne, to nije slobodan dan. Mihailu se činilo malo jedan izazov, pa u to isto vreme on dovodi u Moskvu Hansa-Hermana Hopea. Nastup žive klasične figure libertarijanizma očekuje se 6. oktobra, detalje kod Mihaila na kanalu.

A za one kojima je dosadno da dobijaju najave tri nedelje unapred, sačuvala sam za kraj najavu za kul event koji će se održati u Moskvi već ovog subote, 21. septembra. Organizatori nisu uspeli da odluče da li će za event pozajmiti naslov Balzakovog romana ili film Terija Gilijama, pa su uzeli i jedno i drugo. Ispalo je malo predugačko: Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija. Ovo je puna konferencija u formatu TED Talks. Na kanalu se pominju četiri govornika, ali u stvarnosti već postoji dogovor sa petoro, i nije sigurno da ih neće biti još. O govornicima i temama predavanja možete pročitati na kanalu organizatora ili preuzeti program konferencije.

Posebno želim da napomenem da, iako je mesto održavanja Moskva, organizator konferencije je Čajni klub. Kao što znamo, nijedna mrežna organizacija u Rusiji ne može da polaga na federalni status dok ne osvoji prestonicu, što je posebno vidljivo po mrežama supermarketa ili, recimo, restorana. Tako da sa velikim interesovanjem pratim ovu hrabru prijavu kluba iz Sankt Peterburga, jer će oni tako, ko zna, stići i do moje provincije. Nadam se da će im se sada uspeti organizovati normalna prijava, a ako im malo dopunimo kroz donacije, šanse za to se povećavaju. Rekviziti za donacije su navedeni tamo gde i u objavi na kanalu kluba.

Navaljni, libertarijanci i protestni diskurs

Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.

Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.

U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.

Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).

Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.

Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.

A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.

*U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!*

Koje postoje načine rehabilitacije ljudi u očima libertarijanske javnosti u slučaju teškog prošlog iskustva?

Na primer, ako je u prošlosti bilo bilo kakvih odnosa sa „Jedinom Rusijom“ ili je bilo promovisanja nelibertarijanskih zakona? Generalno, šta biste savetovali takvim ljudima da rade? Da li je nanošenje štete onima na vlasti putem kompromitujućih materijala ili tužbi jedini format? A šta ako oni na vlasti nisu bili nikakvi saborci i ako nema nikakvih kompromitujućih materijala? Možda bi povlačenje donetih loših zakona takođe bilo korisno? Možda nešto drugo?

Sergej Sušinski

To je veoma složena tema ako je posmatramo kroz prizmu holističkih konstrukcija, poput „libertarijanske javnosti“, ali postaje mnogo jednostavnija ako se ne odstupa od principa metodološkog subjektivizma. Nemoguće je udovoljiti javnosti u celini, nemoguće je okaljati svoju reputaciju u očima apsolutno svih, i to podjednako. Nekome je Staljin krvavi tiranin, nekome otac naroda, a nekome krpa koja nije dovoljno pritisnula hidru kontrarevolucije.

Postoje veoma netolerantni libertarijanci, barem u javnoj retorici. Sudeći po vašem pominjanju kompromitujućih materijala protiv predstavnika vlasti u pitanju, očigledno ste mislili, između ostalog, na „kako se dokazati pred Mihailom Svetovim ako si Dmitrij Gudkov“. Nikako. Svetov je podjednako pristrasan kao i mnogi drugi, i isto će tako prilagođavati argumentaciju svom unapred formiranom mišljenju. To će raditi i negativno i pozitivno; bilo koji uslovni Svetov sigurno će imati svoju družinu kojoj se više oprašta nego strancima. To je normalno, u smislu da je uslovljeno našom biologijom.

Sa strane, naravno, zaista se mogu zamisliti užasi. Ako su ti ljudi toliko strogi prema osobi čiji je otac glasao za loše zakone, a on se nije od njega odrekao, šta će onda reći za osobu koja je lično lobirala loše zakone?

U stvarnosti, međutim, ljudi su prilično skloni da poštuju one koji deluju u skladu sa svojim uverenjima, a kada se uverenja promene, one koji to iskreno priznaju i deklarišu svoju novu agendu, uz obrazloženje razloga njenog pojavljivanja.

Smatrali ste da je pušenje zlo i lobovali ste za antiduhanske zakone. Sada smatrate da je pušenje zlo, ali antiduhanske zakone smatrate još većim zlom. To je sasvim prirodan razvoj misli, i sasvim prirodno tražite argumentaciju već protiv lobovanja za antiduhanske zakone. Sarađivali ste sa Jednom Rusijom, uverili se da je to ne samo bezizgledno, već i štetno, i sada tražite načine da poljuljate njen monopol. To je mnogo razumljivija, doslednija i dostojna poštovanja pozicija nego nemati nikakvu poziciju uopšte, ili jednostavno tvrditi da nikome ne treba verovati i da nema smisla ni truditi se.

Taj Vladimir Zolotorev, kojeg sam više puta spominjao, ranije se bavio javnom politikom, a sada nije samo ohladnuo prema njoj, već smatra da je takav posao štetan. Smatram da nije u pravu, ali, uzimajući u obzir razliku u iskustvu, sasvim dopuštam da sam ipak ja ta koja nije u pravu. Zabeležili smo našu neslaganje i nadam se da mu to neće biti povod da me „odjavi iz akcije“, kako vole da rade posebno netolerantni momci. Ako vam takvi naiđu, samo treba razumeti da korišćenje jednostavnih suprotnosti znatno štedi razmišljanje, i nemojte ih primoravati da razmišljaju tamo gde im to nije potrebno. Za revanche, oni mogu maksimalno da koriste razmišljanje tamo gde je to za njih opravdanije, a podela rada je sjajna stvar, čak i ako je to podela rada mozga između pojedinačnih zadataka.

*Nisam neurobiolog i teško mi je da kažem čime je ovaj mozak trenutno okupiran, ali u svakom slučaju, to je njegova privatna stvar*

Da li je dozvoljeno udarati nekoga u lice ako su te zasuli govnom?

анонимный вопрос

Tako razumem da vas tek u drugom redu zanima kako bi na to trebalo prikladno reagovati pravilnom ankapu u okviru ankapije (pravilan odgovor: nije neophodno, ako vidite mogućnost da privedete napadača odgovornosti, čuvajući veće dostojanstvo). Najverovatnije želite da razumete šta bi konkretni Svetov mogao da suprotstavi konkretnom napadu u konkretnom Putinovom Kazanu.

I ovde je, naravno, važno imati pratnju. Pošto ovakve simboličke akcije, po logici stvari, mogu biti snimljene od strane saučesnika napadača video-snimcima, važno je pre svega ne dati im priliku da dobiju kadrove koji prikazuju žrtvu napada u još neprikladnijem svetlu, a još manje one koji je eyeskim dokazima dovode do krivične odgovornosti. Dakle, sam objekat napada ne sme nikoga juriti niti na koga napadati.

U međuvremenu, privatno lice koje se potpuno slučajno našlo u ulozi svedoka napada, može sasvim slobodno da stigne napadača, zadrži ga i fotografiše izbliza, i nakon toga se protiv njega može podneti tužba, jer fotografija danas obično bude dovoljna za utvrđivanje identiteta putem otvorenih izvora. Naravno, u Rusiji, a naročito u sultanatima poput kazanskog, istraga vrlo lako može ne pronaći osumnjičenog, čak i ako joj se na tanjiru donese njegovo ime, prezime, adresa i telefon, i slučaj će ostati pokrenut protiv neidentifikovanih lica. Na kraju krajeva, vesti o istrazi napada na Svetova u drugom sultanatu – kemerovskom – takođe se ne čuju. Ali ako su tamo radili ljudi sa ovlašćenjima, onda su ovde napadači sasvim ranjivi. I (odgovaram konačno na direktno pitanje), nakon što se ispostavi da ih nije moguće zakonito privesti odgovornosti, može im se udariti u lice, pa čak i veoma poželjno. Ali to ne treba da radi Svetov, već neka neidentifikovana lica, koja nisu nikako povezana sa incidentom, već su samo saznali za njega iz otvorenih izvora. Pa, šta se tu može, nekome se ne sviđaju politički aktivisti, a nekome banditima.

Ukrajina kao zakonodaviteljka mode

U ovom pretežno teorijskom kanalu do sada je bilo samo jedna objava posvećena ukrajinskim presidentialnim izborima, gde sam obaveštavala čitaoce o kandidaturi libertarijanca Gennadija Balašova. Ali, kao što smo svi videli, u prvom krugu pobedio je malo drugačiji čovek – Volodimir Zelenski, glavni junak serije „Sluga naroda“ o putu populiste iz naroda u predsednike.

Ako u vodećoj filmskoj imperiji sveta bar malo prate inostrane predizborne tehnologije, onda mislim da se u dubinama Demokratske partije već sazreva odluka da se Kevin Spacey, glavni junak prve pete sezone „House of Cards“, pozove da se kandiduje na primærima. Ko, ako ne on, može da pobedi Trampa 2020. godine?

Ali to su okeanske stvari, koje nisu previše zanimljive. U međuvremenu, kod nas u Rusiji, a još više među ruskim libertarijancima, postoji svoj profesionalni filmski scenarista. Šta kažete na to da se do 2024. godine snimi TV serija „Novi federalni ugovor“? Koliko god da se tresem ispred kamere, ovde sam čak spremna i na epizodnu ulogu „devojčice sa plakatom“. Već sam i plakat smislila. Tamo će biti Zalina Maršenkulova i natpis „Pozicija ‘Federacija’: narod odozgo“.

Inače, o plakatima. Snimanje epizode, naravno, treba da bude na Leninovom trgu u Novosibirsku (centralni trg gde nikoga ne puštaju osim komunista), i to je takođe zanimljiva tehnologija za koju ranije nisam čula. Zamislite oglas: „Filmska ekipa serije ‘Novi federalni ugovor’ poziva voloteljice i volotelje da učestvuju u snimanju kao statisti u ulozi učesnika mitinga. Snimanje će se održati tada i tada, na toj i toj lokaciji, trg prima do 10 hiljada ljudi. Ne možemo obezbediti plaćanje, ali će svaki učesnik dobiti suvenirnu značku. Plakate, zastave i drugu atributiku nosite sami.“

*Pređi sa moskovske flaše na federalizaciju Sibira*

Ahilesova petа teritorijalnih zajednica

Bitarch kolumna

Mihail Svetov i mnogi drugi libertarijanci često predlažu model teritorijalnih zajednica. To su, u suštini, obične države (ili subjekti federacije) sa teritorijalnim monopolom, ali koje stvara grupa naseljenika koji dele određene vrednosti, kreirajući ih „od nule”.

Pored očiglednih mana države sa teritorijalnim monopolom, u ovom modelu postoji još jedan veoma važan problem koji se, iz nekog razloga, ne ističe. Suština je u tome što se vrednosti generacije osnivača možda neće prenositi potomcima (to će se desiti gotovo sigurno, ako ne u drugoj generaciji, onda u petoj). Čak i kada mali deo ljudi u ovoj zajednici ode od vrednosti osnivača, vlada zajednice će morati da ih uzme u obzir, čime razvodnjava ideološki integritet prvobitnog projekta i pretvara zajednicu u običnu modernu državu.

Ne verujete da će se to desiti? Pogledajte istoriju SAD! Tamo su i kolonije u početku naseljavane po religijskom i ideološkom principu. Savremene države (states) praktično nisu sačuvale gotovo ništa od toga, pretvarajući se u običnu centralizovanu državu od koje su kolonisti nekada bežali iz Evrope.

Komentar Ankap-tjan

Vremenom se raspadaju ili menjaju do neprepoznatljivosti, čuvajući u najboljem slučaju samo naziv; bilo koje društvene organizacije, bilo da su to države, zajednice, preduzeća, političke partije ili klubovi interesovanja. Prolaznost vremena može se nazvati Ahilesovom petom bilo kojeg entiteta koji postoji u vremenu, a teritorijalne zajednice se ne izdvajaju od opšte pozadine. Osnivačima zajednice je dovoljno da ta zajednica neko vreme postoji i da odgovara interesima svojih članova u većoj meri nego okruženje, a ako će u budućnosti potomcima ove zajednice više odgovarati drugo okruženje – pa neka bude tako, i ne treba odlučivati u njihovo ime, oni nisu manje pametni.

Zašto ste se razvučili na kolenima pred komunistima, a ispljuli u dušu svim samopoštujućim nietzscheancima i NS?

Da li je to neka vrsta flertovanja sa postsovjetskom publikom? Potvarate se na Ničea, ali vaš vođa (jedan od) – Mihail Svetov, suštinski je upravo ničeovac. Moj tata je ovo pročitao i izjavio da ste vi saučesnici Rotšilda na Zemlji. Sada ne znam kako da ga nagovim na svoju stranu. I da, vaš vođa je govorio da je „libertarijanstvo ideologija bez kulturološkog programa“. Ali, sudeći po vašim odgovorima, kulturološki program ipak postoji, i on nije baš privlačan nekim slojevima društva. Komunisti kod vas žele „Raj na Zemlji“, dakle, oni su vaši saveznici. A komunista otac je divan čovek. A sve desnjačke u kantu, pretpostavljam? Kako ne možete da razumete, mi smo vaši saveznici u borbi protiv evroboljevizma i kulturno-marksističkog tolerancijskog ugnjetavanja. Ili smo mi za vas ekstremistička šiza, nedostojna života? Podsećam: žrtve komunizma tokom 20. veka bilo je oko 100 miliona ljudi. I pred njima se vi povijate?

Ispalo je tako da osporavam prilično mnogo teza Mihaila Svetova, ali postoji teza koju je on formulisao veoma precizno, sažeto, i na nju nemam nikakvih zamerki: „cilj ne opravdava sredstva“. Komunisti će biti saveznici tačno u onoj meri u kojoj su spremni da koriste korektna sredstva. Upravo su metode komunista predmet diskusije, a ciljeve mogu sebi postavljati kakve god žele – dok se poštuje dobrovoljnost, protiv njih nema primedbi. Oni čak mogu da poštuju Stalina i Če Gvaru zbog vizuelnih simbola, i dok ne planiraju masovne represije, neka puše koliko god hoće, bilo duvane ili cigare, i neka puštaju brade bilo koje veličine. Oni čak mogu tvrditi da je okrutnost tih istorijskih ličnosti bila primorana, jer su vremena bila takva, ali to je već zabrinjavajući signal: ako se usude da pomenu da su i sada vremena teška, i da bi se radi klasnih interesa trebalo odstupati od principa pravde, to je već razlog da ih stavite na nišan.

Isto tako, nemam nikakvih primedbi na ideje nacional-socijalista da se oslobode vlasti jevrejskog kapitala i razvijaju nacionalnu proizvodnju i kulturu, sve dok se to odvija na dobrovoljnoj osnovi. Ne kupujte od Jevreja finalni proizvod, već kupujte od Jevreja njihov biznis. Ako većina predstavnika vaše nacije bude držala se ove taktike, to će dovesti do toga da biznis postane nacionalni, i nikakva Noć kristala neće biti potrebna, a kamoli gasovanske vagone – bićete ugledni momci koji poštuju interese svoje grupe ne manje od onih čuvenih Jevreja. Uz to, možete dobrovoljno skupljati novac u korist siromašnijih predstavnika svoje nacije, kako biste opravdali ponosno ime socijalista. O Jevrejima koje je spalio Hitler možete da se šalite ako vam nije odvratno, ali ako počnu razgovori o tome da bi bilo dobro ponoviti to, to će biti povod da i vas stavimo pod nišan.

Najbolji anime-krosover 2018.

Ovo je verovatno bio najiščekivaniji video godine: Ekaterina Šulman je obećala da će dati intervju Mihailu Svetovu još kada sam tek počela sa svojim kanalom, prošlo je pola godine i snimak je konačno izašao.

Figure učesnika razgovora su zapravo podjednako značajne. Oba su popularni videoblogeri (Mihail ima par desetina hiljada više pretplatnika na Jutjubu, dok je Ekaterinin Fejsbuk više razvijen). Oba su popularni javni predavači (Mihail je obišao više provincijskih gradova, dok Ekaterina nastupa češće i više je u fokusu medija). Ekaterina iza sebe ima naučne radove, koautorstvo u udžbeniku i brojne objave u presi. Mihail iza sebe ima dva velika mitinga. Ekaterina ima profesorsku poziciju i članstvo u Savetu za ljudska prava. Mihail ima rukovodeću poziciju u političkoj partiji koja brzo dobija na popularnosti i desetodnevni zatvorski staž. Oba su političari po obrazovanju, što znači da bi, teoretski, trebalo da se razumeju bar dobro, ako već ne govore istim jezikom. Konačno, oboje imaju odanu armiju pristalica.

Jasno je da razgovor nije bio direktan sukob, inače ne bih znala šta da radim sa sobom i za koga da navijam. S jedne strane, Mihail mi je ideološki bliži, iako imamo mnoštvo nesuglasica. S druge strane, Ekaterina je moj model za oponašanje i strašno mi je teško da njene reči analiziram nepristrasno. Ali ovo ipak nisu bile debate, već poštovan razgovor političkih saveznika o različitim detaljima i nijansama, tako da sam mogla bez griže savesti da navijam za Ekaterinu.

Mihail se je sjajno pripremio za razgovor, a takođe je pokazao sposobnost razmišljanja bar istom brzinom kojom Ekaterina govori, tako da je uspevao da se ubacuje sa trenutnim opaskama u pauze njenog govora (svi koji su slušali Šulman mogu da zamisle koliko su reči u njenim frazama zbijene).

Najzanimljivije je počelo u poslednjih petnaest minuta razgovora, kada su prešli sa dijaloga o zanimljivim temama na ciljano diskutovanje o neslaganjima. Ovde me je Mihail ponovo iznenadio. Uspeo je da probije oklop nepokolebljivog optimizma sagovornice, nacrtavši joj ne baš fantastičan scenario sukoba između kavkaskih etničkih grupa usred prestonice Ruske Federacije. Zatim se Ekaterina prilično vešto vratila svom izgubljenom prednostu prilikom diskusije o Svetovoj omiljenoj temi – lustracijama, koje smatra podjednako malo verovatnim i malo korisnim, ali vidi realnije alternative njima.

Ve odmah nakon razgovora, Mihail je na svom tviteru sumirao komunikaciju otprilike ovako: Ekaterina je veoma korisna na svom mestu, i to upravo zato što je sluša krug ljudi oko Kremlja. Pritom nije stvar u tome što ona može doprineti blagoj liberalizaciji odozgo, već u tome što ona uspavljuje vlast svojim slatkim rečima, i kada grmi revolucija, to će za režim biti potpuni iznenađenje. I ovaj trenutak je i za mene bio prilično neočekivan – u kom tačno trenutku se Mihail pretvorio iz pevača libertarijanstva u vatrenog revolucionara. On je, zaista, tokom celog razgovora uzalud pokušavao da izvuče od Ekaterine saglasnost sa tezom da će Rusija uskoro eksplodirati i da će biti krvavog pokolja, nije uspeo (uz čečensku napomenu), i na kraju je zaključio da u redu, neka vlast sluša Šulman, ali vi, moji mali prijatelji, slušajte Svetova, on zna kako treba.

Šta raditi ako prijatelj i saveznik promoviše politiku autoritarizma i političkih regulacija?

Da li je to razlog da ne komuniciramo sa njim osim putem formalnih instrumenata, kao što nam je Mihail Svetov zaveo? Čak i ako je prijatelj, čak i ako je protiv Putina?

Vasilij

U tom smislu nisam tako puristkinja. Pre čitanja Adama Smita, objavila sam izbor svojih omiljenih materijala odande, a prva stavka na listi mi je bio izveštaj Dmitrija Butrina „Nekooperativne igre“, o tome koliko je važno ne praviti gađivo lice pri pominjanju malih taktičkih uspeha, o tome kako težnja ka potpunom i konačnom dominiranju nad svim ideološkim rivalima nadjačava celu rusku politiku, i koliko je važno znati kako graditi koalicije.

Naravno, ako propagiraš mržnju prema nomenklaturi, za tvoju reputaciju vatrenog lustratora veoma je važno da ni u kom slučaju ne zakočiš nekim neformalnim odnosima čak i sa liberalnom opozicijom, ako ona nije prošla strogu proveru ideološke čistoće. Ali ako planiraš, na primer, da postaneš poslanik, sposobnost pregovaranja, kako formalnog tako i neformalnog, biće neprocenjiva. Da bi znao odakle početi demontažu sistema na svom malom delu, moraš proučiti kako sistem na tom delu funkcioniše. Dakle, za to je sasvim prihvatljivo ne samo proslaviti rođendan liberalne radio stanice, već čak i otići da radiš kao asistent komunističkog poslanika.

Ako sudimo ljudima po delima, onda i treba suditi po delima. Popiti nešto s nekim na žurci – to nisu dela, to je slobodno vreme. Imala sam kratku romansu sa momkom iz neke vojne nacionalističke grupicu, kojih nema na broj, čak mi ni naziv nisam zapamtila. Stalno smo se svađali oko političkih tema, i on je iskreno izjavljivao da će, ako dođu do vlasti, to biti po cenu velike krvi, i da će nas, liberale, obesiti na svetiljke odmah nakon što streljaju vladu. Da li je to smetalo našem odnosu? Ne, uopšte nije smetalo. Da li je to uticalo na moje stavove? Da, uticalo je, bolje sam razumela pogled na svet tih ljudi, njihovo poimanje pravde i nacionalnog ponosa. Ako se u Rusiji realizuje minarhistički scenario, stečena znanja će mi omogućiti da izbegnem njihovo obesivanje na svetiljke, jer te mačke sasvim može pripremiti na drugi način.

Još po njegovom insistiranju, uz veliki napor, savladala sam „Strategiju indirektnih akcija“ Bazila Lidela Garta (pozdrav Velizariju iz prethodne objave), ali to je već malo drugačija priča.

Ser Bezil kao da kaže: Mihail, ne idite direktno napred

Lustracije

Zahvaljujući delovanju Mihaila Svetova, važna komponenta javne retorike ruskih libertarijanaca postala je tema kao što je lustracija, što je egzotično za libertarijanski diskurs. Zaista, ne postoji nijedna druga libertarijanska partija u svetu koja bi posvetila ovoliko pažnje ovom pitanju. Neki zagovaraju liberalizaciju tržišta psihoaktivnih supstanci, drugi liberalizaciju tržišta oružja, treći smanjenje poreza, četvrti čak moraju da se izjasne protiv regulacije cena osnovnih dobara, ali niko ne zahteva masovno smetanje funkcionera aktuelnog režima sa vlasti samo na osnovu činjenice da drže trenutnu funkciju.

Argumenti za lustraciju

Lustracije su najnežniji način uklanjanja sa vlasti onih koji su pokazali svoju profesionalnu nesposobnost. Ako ih umesto toga sudimo, to će biti dugo, skupo, prljavo i grubo; njima samima će biti bolje da prihvate činjenicu da će ih jednostavno pomeriti iz oblasti u kojoj su nekompetentni i dati im slobodu da se bave bilo čim drugim.
Bez lustracija neće se postići apsolutno ništa. Mogu se doneti bilo kakvi prelepi zakoni, ali će funkcioneri bivšeg režima sabotirati reforme, iskrivljivati ih i diskreditovati, što će dovesti do toga da liberalna vlada, koja nije postigla brze uspehe, izgubi podršku naroda. Zato su lustracije važne upravo kao alat za brzu pročišćavanje, za razliku od mnoštva pojedinačnih postupaka, kako se ne bi izgubio tempo transformacija.
Postsovetske zemlje koje su sprovele odlučne lustracije sada su u mnogo boljoj poziciji od onih koje ih nisu sprovele, i bivši sovjetski lideri se tamo više nisu vratili na vlast.
Lustracije su populizam, a populizam su glasovi na izborima; ne treba se bojati populizma, naprotiv, treba se bojati toga da ostanemo marginalci.
(tačka dodata na osnovu diskusije u komentarima) Zakon o lustracijama ima psihoterapeutski efekat. Dugo postojanje u uslovima de facto društva stanova zahteva kompenzaciju, a oduzimanje prava predstavnicima starog višeg stanova, čime se oni prebacuju u uslovno niži sloj, to je dobar bezkrvni recept koji omogućava ljudima da se osećaju kao punopravni građani.

Argumenti protiv lustracija

Lustracije su odvlačenje snaga na negativnu agendu. Umesto uvođenja novog, značajan deo onih koji su došli do vlasti baviće se izravnavanjem starih računa; štaviše, bilo kakva odlaganja u reformama obavezno će početi da se opravdavaju time da se, navodno, premalo vrši lustracija i da neprijatelji vrše sabotažu.
Sada se može govoriti o tome da su lustracije nežan instrument, ali je teško reći koliko će on zapravo biti nežan u praksi. Formalno, osoba gubi funkciju, pravo na državno zvanje i pravo na kandidaturu u predstaviteljskim organima vlasti. U praksi, ona će takođe dobiti pečat lustrirane osobe, i nemoguće je unapred reći kakvim će još gubitkom prava taj pečat dovesti. Zamrzavanje računa, na primer. Evo vam kvota za podizanje sa računa od 300 dolara mesečno, a potpuno odblokiranje – tek po završetku rada komisije koja će se uveriti da na računu nema sredstava stečenih kriminalnim delanjem u prethodnom režimu. Čak i ako takve mere ne postoje u trenutnoj Mihailovoj retorici, ko može garantovati da ih, na primer, neće predložiti zaposleni u fondaciji za borbu protiv korupcije?
Zakon o lustracijama udara po masama. Ako se nova vlast formira kao rezultat raskola elita, članovi nove vlade će biti zainteresovani da formulaciju tačaka zakona postave tako da sami ne upadnu pod njega. Ispašće kao u Ukrajini, kada mnogi funkcioneri bivšeg režima nisu upali pod zakon, a stradali su izvršioci nalogima.
Masovni gubitak prava građana neizbežno će stvoriti veliku grupu stanovništva koja će potajno gajiti ogorčenost prema reformatorima. Što će lustracije biti masovnije (a Mihail nije postavio jasne kriterijume završetka procesa i namerava da vrši lustraciju sve dok ga ne zaustave), to će grupa stradalih biti masovnija. Pošto će lustrirani zadržati aktivno biračko pravo, na sledećim izborima će široku podršku dobiti kandidati koji obećavaju zaustavljanje reformi i povratak „stare dobre vremena“.
Lustracije su bile popularne uglavnom u zemljama gde je postojalo razvijeno nacionalno samosvest u pozadini sovjetske okupacije. U bivšoj metropoliji ova ideja će naići na žestoko otpor, jer se trenutna vlast doživljava kao svoja, a ne kao kolonijalna.

Alternativa lustracijama

Umesto najavljivanja masovnog oduzimanja prava zvaničnicima, može se propagirati masovno ukidanje radnih mesta. Nema smisla ljustrirati Medinskog, Kolobkova ili Oreškina, ima smisla ukinuti ministarstva kulture, sporta i ekonomskog razvoja. Nema smisla ljustrirati Zolotova, ima smisla ukinuti Rosgvardiju. Nema smisla čistiti guvernerski kadar, ima smisla oduzeti ovlašćenja regiona u korist opština. A za one funkcije koje je odlučeno zadržati, nije toliko važno sprovoditi kadrovska čišćenja ručno, mnogo je važnije usavršavati demokratske institucije, kako bi nekvalifikovani funkcioneri jednostavno mirno otišli na sledećim izborima.

Nakon masovne privatizacije državne imovine ispostaviće se da je značajan njen deo otkupili bivši državni zvaničnici? Pa to je przec!“ Ako su novac pribavljeni rezultatom agresivnog nasilja, i ako se nađu konkretne žrtve, to će se moći postepeno istražiti, podneti tužbu, naplatiti kompenzacije, a ono što ostane, već će neosporno pripadati njima. Ako niko ne iznese zahteve, to znači da je taj novac pribavljen od njihovih službenih plata, od mitoa za zaobilazak državnih regulativa i na druge relativno bezopasne načine, tako da neka taj novac sada radi na slobodnom tržištu.

Čini mi se da libertarijanci u svom dnevnom redu imaju mnogo aktuelnije teme, na primer smanjenje države, i mnogo efikasniji alat od masovnog oduzimanja prava ljudima – na primer, tržište. Dakle, diskutovati o ljustracijama isključivo u akademskom ključu, kao o jednom od mogućih alata društvene transformacije – zašto da ne. Ali opsesivno fiksirati se na taj mem – to znači pretvoriti se iz sekte svedoka tržišta u sekta svedoka ljustracija, a od toga je do etikete „demšiza“ vrlo blizu.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: Svetov