Тег: Svetov

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.

Kako anarho-kapitalizam vidi stvarnu situaciju u Rusiji?

Ovde želim da počnem sa proširenim citatom iz izvora na koji se ionako stalno pozivam – naše Politologija-tjan, Ekaterine Šulman:

Što se tiče stvarnog stanja stvari, generalno govoreći, Rus je spontani libertarijanac, ali on to ne zna i nikada sebe tako neće nazvati. Zapravo, on je veoma sklon libertarijanskim vrednostima, a to je: ne veruje državi, državnim institucijama, organima reda. On uopšte ne veruje nikome osim ličnim poznanicima. Sklon je da se oslanja samo na sebe i na svoje najbliže rođake. Shodno tome, želeo bi da mu se niko ne meša u život i da mu se dopusti da živi mirno i da mu se ne govori kako treba da živi. Dakle, te libertarijanske vrednosti su veoma snažne kod ruskog naroda.

Istovremeno, potpuno je opravdan i suprotan pogled: Rusija je zemlja ukorenjenih socijaldemokratskih vrednosti, i ideal države za većinu Rusa su skandinavske zemlje, sa niskim nivoom nejednakosti, sa komfornim zatvorima, sa službenicima na biciklima, sa širokom javnom raspravom o svim pitanjima, skraćeno, takva normalna sovjetska vlast kakva i treba da bude prema projektnoj dokumentaciji. Visoki porezi i stroge regulacije koje prate ovaj model, doživljavaju se kao sasvim opravdana cena za taj paternalistički raj.

I, konačno, bilo bi čudno ne pomenuti i taj stav da je Rus „lokš“ i „terpila“ (laka meta i žrtva), opterećen Štokholmskim sindromom i sindromom naučene bespomoćnosti. Njegov moto je „inicijativa je kažnjiva“, i to ne „kažnjiva nalogom da se izvrši inicijativa“, kao u idealnoj konfučijanskoj Kini, već, bukvalno, kažnjiva štapom po glavi, da se ne bi isticao. On nema iluzije u vezi sa dobrotom državne vlasti, ali opravdava postupke službenika time što bi i sam na njihovom mestu postupao isto.

Prva kategorija su naši prirodni saveznici. Oni možda neće pružiti aktivnu podršku jer su zauzeti svojim mirnim anarko-kapitalističkim poslovima, ali će barem u pravom trenutku okrenuti leđa i neće izdati ljude zbog njihovih mirnih anarko-kapitalističkih poslova.

Druga kategorija su naši prirodni saveznici. Oni razumeju važnost zajedničkog rešavanja lokalnih problema, sposobnost dogovaranja, težnju ka ujedinjenju oko zajedničkih interesa, a ne samo po principu „svoji protiv tuđih“.

Treća kategorija su naši prirodni saveznici. Postepeno im postaje jasno da službenik nije neka nemilosrdna sila, svemoguća i sveveduća. Službenik je smešno kreten, koji sam ne sme da napravi korak bez instrukcije, ali pritom postupa prema naredbama po principu „sačekaj da izvršiš – otkazali su“ i „možeš da baciš odgovornost – baci je“. Konačno, tim ljudima postaje jasno da službenik trenutno gubi sav svoj nadređeni ponos kada se nađe jedan na jedan sa masom. I tada službenike mogu mirno gađati snegom, kao u Volokolamsku, mogu im prirediti smeće-lustracije, kao u Ukrajini, ali ako postane baš kritično, može doći i do defenestracija, koje su tako volela da primenjuju braća Sloveni u Češkoj.

mm, lustracije!

Naravno, ponekad sa takvim saveznicima ne trebaju ni neprijatelji. Naravno, takve saveznike je previše lako namamiti komunističkim sloganima, i tada će ići da tuku liberalaste i buržojeve. Zato, koliko god to bilo neprijatno, mora se obaviti važan posao stvaranja ispravne slike neprijatelja u glavama tih ljudi. Upravo zbog toga Mihail Svetov, sa svojom propagandom mržnje prema nomenklaturi, takođe obavlja važan posao; ja to ne bih mogla, meni je mnogo prijatnije da pričam razne optimistične priče o tome kako ćemo se sami ureći.

Kada će Rostralne kolone konačno preimenovati u Lustralne?

anonimno pitanje

Povodom nedelje proglašava se dan neozbiljnih pitanja=)

Neozbiljan odgovor 1

Kada se Mihail Svetov prebaci u pitsku ekspozituru LPR-a.

Neozbiljan odgovor 2

Kada video-blog Aleksandra Litreeva napuni 100 hiljada pretplatnika.

Ozbiljan odgovor

Uradili ste to kada ste postavili svoje pitanje. Svaka lokacija ima onoliko imena koliko se njih koristi. Postoji Nemcov most u Moskvi, postoji Navaljinski park u Novosibirsku, sada postoje i Lustralne kolone u Piteru. Možete usput i preimenovati nos svake jahte na svakoj koloni: ovo je Fotinja, a ovo je sveta kneginja Olga…

Šta misliš o članku Mihaila Požarskog

„Konzervativna sova i libertarijanski globus“

anonimno pitanje

Već sam se dotakla približno ove teme u postu, posvećenom sporu Mihaila Svetova i Vere Kičanove.

Zatim su me zamolili da pojasnim Svetovov stav u vezi sa granicama sa mirnim i prosperitetnim zemljama – da li on zaista predlaže da se zatvaramo i od njih. Morala sam da smislim logički finte, koja Svetov predlog čini donekle prihvatljivim za minarhističko društvo, i sasvim univerzalnim, u smislu da se nijednom zvaničniku ne daje pravo rangiranja zemalja: ove su dobre, a odavde nikoga ne želimo.

Članak Mihaila Požarskog od 1. jula očigledno je inspirisan istim tim sporom, ali je on kopao dublje, prolazeći usput i kroz Hoppeov koncept o tome da je, navodno, prelaz sa monarhije na demokratiju društveni regres i odstupanje od libertarijanskih ideala. Naravno, demokratska država je užasna, kao i bilo koja druga država, ali tvrdnja da su autokratije generalno zdravije, otkriva u Hopeu čoveka koji nije baš najbolje upoznat sa životom pod autokratijom.

Privukla bih u ovaj spor još jednu stranu – politologinju Ekaterinu Šulman, koja je više puta u svojim nastupima pominjala takvu karakteristiku društva kao što je stepen uključenosti građana u donošenje odluka.

Ako na jednu koordinatnu osu postavimo obim redistribucije koju vrši država, a na drugu stepen uključenosti građana u donošenje odluka, i na tu mrežu nanesemo postojeće države, videćemo da je dobijeno oblak tačaka prilično ujednačen, odnosno da je kretanje duž svake od osa u celini sasvim nezavisno. Stoga su podjednako opravdani i zahtev za smanjenjem državne redistribucije u samoj direktnoj demokratiji i zahtev za demokratizacijom autoritarnih država. Nema potrebe da se smanjenje poreza i regulacija nužno povezuje sa prelazom iz demokratije u autoritarizam, taj pretpostavka deluje neopravdano.

konzervativna sova

Podizajući istu temu treći put, počinjem da podsećam sebe na onu istu Ekaterinu Šulman koja takođe peva isto to, ali uvek na različit način. I, da, evo vašeg mog uobičajenog refrena o donacijama: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Miša Svetov ima stav da granice treba da budu zatvorene, ali da li će se to odnositi i na razvijene zemlje poput SAD, EU, Japana itd.? Sa njima je ipak suprotno isplativo imati maksimalno otvorene granice.

anonimno pitanje

Kao što sam već napisala, u sporu Svetova i Kičanove ja sam više na strani devojke, ali u celini razumem Mišinu poziciju i mislim da ću uspeti da razjasnim pitanje koje vas brine.

Mihail brani vizni režim kao zaštitu slobode udruživanja. To jest, ulazak bilo kome je podrazumevano zabranjen (to je ispoljavanje slobode neudruživanja), ali uz prisustvo poziva od građanina zemlje, viza mora biti izdata bez pogovora, inače bi to opet bilo kršenje slobode udruživanja. Pozivač deli odgovornost za ponašanje pozvanog zajedno sa samim pozvanim – to je uobičajeni institut garancije. Na taj način, pravo odlučivanja o tome koga pustiti u zemlju, a koga ne pustiti, ne ima službenik, već konkretan građanin, i on je taj koji odgovara drugim građanima za to kako je koristio to pravo.

Ne sećam se da je Mihail javno izneo svoju poziciju baš u ovakvom obliku, ali to mi se čini kao jedino tumačenje koje je u skladu sa libertarijanstvom. Takva pravila pristupa teritoriji zemlje, u suštini, ne bi bilo sramotno prihvatiti kao privremeno rešenje čak i državi koja je sigurno krenula putem minarhijskih reformi.

u iščekivanju garancije

Kako libertarijanstvo odnosi se prema zaštiti životne sredine? Ako ne bude nekih zabrana na državnom nivou, nećemo li ugroziti izumiranje retke vrste flore i faune?

Anonimno pitanje

Pre svega, naravno, želim da preporučim kratak video Mihaila Svetova, posvećen upravo ovom pitanju.

Glavna misao videa je da je za spasavanje retkih vrsta potrebno slobodno tržište koje omogućava izvlačenje koristi iz njihovog spasavanja. Nažalost, u kratkom monologu nije stala analiza o tome kako prevazići tragediju zajednice, odnosno situaciju kada je privatizacija resursa nemoguća ili nesrazmerno skupa. I upravo da biste razumeli ovo pitanje, preporučujem da pročitate knjigu nobelovke Elinor Ostrom „Upravljanje zajedničkim“`. Tamo je analiziran veliki broj slučajeva kako je bilo moguće, bez državne regulacije, očuvati zajedničku imovinu koja bi, prema svim teorijskim razmatranjima, trebala biti nemilosrdno pokradena.

Ostrom formuliše niz kriterijuma koje je potrebno ispoštovati za efikasno upravljanje zajedničkim resursom:

  1. Krug korisnika zajedničkog resursa je ograničen
  2. Pravila korišćenja se definišu na osnovu karakteristika resursa
  3. Pravila korišćenja su razvili sami korisnici ili uz njihov pristanak
  4. Monitoring poštovanja pravila korišćenja sprovode lica odgovorna korisnicima
  5. Sankcije za kršenje pravila korišćenja imaju graduiran karakter.

Uz poštovanje ovih uslova, zajedničko korišćenje zajedničkog resursa ne dovodi do njegove degradacije. Primetićemo da je i ovde intervencija države direktno kontraindikovana, jer krši najmanje tačke 3 i 4.

Dakle, tržište je zapravo uspelo da reši čak i tragediju zajednice. Živeo tržište!