Ovde želim da počnem sa proširenim citatom iz izvora na koji se ionako stalno pozivam – naše Politologija-tjan, Ekaterine Šulman:

Što se tiče stvarnog stanja stvari, generalno govoreći, Rus je spontani libertarijanac, ali on to ne zna i nikada sebe tako neće nazvati. Zapravo, on je veoma sklon libertarijanskim vrednostima, a to je: ne veruje državi, državnim institucijama, organima reda. On uopšte ne veruje nikome osim ličnim poznanicima. Sklon je da se oslanja samo na sebe i na svoje najbliže rođake. Shodno tome, želeo bi da mu se niko ne meša u život i da mu se dopusti da živi mirno i da mu se ne govori kako treba da živi. Dakle, te libertarijanske vrednosti su veoma snažne kod ruskog naroda.

Istovremeno, potpuno je opravdan i suprotan pogled: Rusija je zemlja ukorenjenih socijaldemokratskih vrednosti, i ideal države za većinu Rusa su skandinavske zemlje, sa niskim nivoom nejednakosti, sa komfornim zatvorima, sa službenicima na biciklima, sa širokom javnom raspravom o svim pitanjima, skraćeno, takva normalna sovjetska vlast kakva i treba da bude prema projektnoj dokumentaciji. Visoki porezi i stroge regulacije koje prate ovaj model, doživljavaju se kao sasvim opravdana cena za taj paternalistički raj.

I, konačno, bilo bi čudno ne pomenuti i taj stav da je Rus „lokš“ i „terpila“ (laka meta i žrtva), opterećen Štokholmskim sindromom i sindromom naučene bespomoćnosti. Njegov moto je „inicijativa je kažnjiva“, i to ne „kažnjiva nalogom da se izvrši inicijativa“, kao u idealnoj konfučijanskoj Kini, već, bukvalno, kažnjiva štapom po glavi, da se ne bi isticao. On nema iluzije u vezi sa dobrotom državne vlasti, ali opravdava postupke službenika time što bi i sam na njihovom mestu postupao isto.

Prva kategorija su naši prirodni saveznici. Oni možda neće pružiti aktivnu podršku jer su zauzeti svojim mirnim anarko-kapitalističkim poslovima, ali će barem u pravom trenutku okrenuti leđa i neće izdati ljude zbog njihovih mirnih anarko-kapitalističkih poslova.

Druga kategorija su naši prirodni saveznici. Oni razumeju važnost zajedničkog rešavanja lokalnih problema, sposobnost dogovaranja, težnju ka ujedinjenju oko zajedničkih interesa, a ne samo po principu „svoji protiv tuđih“.

Treća kategorija su naši prirodni saveznici. Postepeno im postaje jasno da službenik nije neka nemilosrdna sila, svemoguća i sveveduća. Službenik je smešno kreten, koji sam ne sme da napravi korak bez instrukcije, ali pritom postupa prema naredbama po principu „sačekaj da izvršiš – otkazali su“ i „možeš da baciš odgovornost – baci je“. Konačno, tim ljudima postaje jasno da službenik trenutno gubi sav svoj nadređeni ponos kada se nađe jedan na jedan sa masom. I tada službenike mogu mirno gađati snegom, kao u Volokolamsku, mogu im prirediti smeće-lustracije, kao u Ukrajini, ali ako postane baš kritično, može doći i do defenestracija, koje su tako volela da primenjuju braća Sloveni u Češkoj.

Naravno, ponekad sa takvim saveznicima ne trebaju ni neprijatelji. Naravno, takve saveznike je previše lako namamiti komunističkim sloganima, i tada će ići da tuku liberalaste i buržojeve. Zato, koliko god to bilo neprijatno, mora se obaviti važan posao stvaranja ispravne slike neprijatelja u glavama tih ljudi. Upravo zbog toga Mihail Svetov, sa svojom propagandom mržnje prema nomenklaturi, takođe obavlja važan posao; ja to ne bih mogla, meni je mnogo prijatnije da pričam razne optimistične priče o tome kako ćemo se sami ureći.