Тег: etologija

„Takav je zakon džungle“: kako zatvoriti vukove u kavez i slučajno smisliti opravdanje autoritarizmu

Svaki put kada se pokrene razgovor o slobodi, samoorganizaciji i odbacivanju državnog čizme na vratu, u komentarima se obavezno pojavi skeptik. On smatra da su takve ideje samo idealizam, jer u prirodi uvek vlada najjači mužjak. Alfa drži čopor u strahu, a ako ukloniš vođu – vukovi će se međusobno pojesti. I čovek je čoveku vuk!
 
Ali hajde da za sada ostavimo političko-ekonomske traktate po strani i razgovaramo jezikom biologa. Jer glavni biološki adut pristalica „čvrste ruke“ nije samo zabluda, već grandiozni naučni mit u koji ljudi slepo veruju već pola veka.
 
Odakle se uopšte pojavio ovaj mit o zlobnom alfa mužjaku koji režira nad srodnicima, dominira i drži vlast silom? Godine 1970. američki biolog Dejvid Mič izdao je knjigu „Vuk“, u kojoj je jednostavno objasnio surovu hijerarhiju predatora. Knjiga je trenutno postala bestseler, a imidž „alfe“ je rasprostranjen u udžbenicima menadžmenta, filmovima i govorima političara. Zvuči kao idealno opravdanje autoritarizma: mužjaci se bore za status, jak potčinjava slabog, red se održava strahom.
 
Uostalom, postojala je jedna sićušna, ali izuzetno važna nijansa. Mič je vršio posmatranja u tesnom ograđenju zoološkog vrta. Tamo su sabrali odrasle vukove koji se nisu poznavali iz različitih mesta i zatvorili ih iza rešetaka. Naučnici su praktično stvorili zatvorsku baraku, pogledali u kampovski hazar u zatvorenom prostoru sa lokalnim „nadzornicima“ i sa pametnim izrazom lica proglasili da je to prirodni poredak stvari.
 
Kada je taj isti istraživač nakon nekoliko godina izašao u divljinu da posmatra prave, slobodne vukove, uhvatio se za glavu. Nikakvih krvavih tirana tamo nije bilo. Vučji čopor na slobodi je jednostavno srećna porodica. „Alfe“ su obični mama i tata. Oni ne pritiskaju srodnike radi samopotvrđivanja, već uče mlade kako da love, brinu se o ranjenima, dele plen i koordinišu čopor kroz brigu i autoritet.
 
Mič je potom trideset godina uzalud molio izdavače da prestanu da štampaju njegovu staru knjigu. Ali autoritaristima je toliko zavelačnica bajka o „pravu jačeg“ da je mit o alfa mužjaku i danas življi od svih ostalih.
 
Naravno, ljubitelj diktature može priznati da sa vukovima stvari stoje tako. Međutim, mi smo ipak primati, što znači da bi kod nas sigurno trebalo da vlada najzlobniji. Ali ni to nije tačno.
 
Istaknuti primatolog Frans de Val decenijama je proučavao šimpanze i dokazao: vođa kod primata nije nimalo najmišićaviji i najagresivniji mužjak. Glupi tirani na vrhu hijerarhije ne žive dugo. Ako alfa počne da se ponaša kao bananas diktator, tuče slabe i oduzima hranu, srodnici se brzo udruže u koaliciju, pričekaju lancera i prirede mu prerani impičment (uz moguć letaalni ishod).
 
Pravi lider kod šimpanzi je suptilni političar i diplomat. On redovno deli ukusnu hranu, čisti krzno saveznicima, štiti ženke sa mladuncima i, što je najvažnije, razdvaja tuče. Njegov status ne počiva na životinjskom užasu okoline, već na poverenju, poštovanju i uzajamnoj koristi. To je dobrovoljno priznanje liderstva, a ne potčinjavanje pod prisilom.
 
Vidite ironiju? Čitava pseudonaučna koncepcija „prirodne tiranije“ rođena je iz posmatranja životinja koje su nasilno stavljene u kavez. Etatisti svih vrsta obožavaju ovaj trik: prvo zatvoriti ljude u veštački kavez od zabrana, poreza, regulacija i preraspodele dobara, zatim sačekati kada na tlu veštačkog deficita i neslobode počne ogorčena borba za resurse i status, nakon čega izaći na govornicu u belom smokingu i svečano objaviti o iskvarenoj i divljoj prirodi čoveka, kojeg će od međusobnog uništenja spasiti samo stražar sa pendrekom.
 
Tržišni odnosi, horizontalne veze, uzajamna pomoć i dobrovoljne zajednice – to je ono što je zaista ugrađeno u našu prirodu. A nasilje, kult vođe i prinuda – to je sistemska greška koja nastaje tamo gde se ljudi lišavaju slobode i gurnu u ograđenje. Zato prestanite da mešate zakone prirode sa redom u zatvorskoj ćeliji!

Voluntarista, Bitarh

Kako su šišmiši rešili problem besplatoušca bez poreza i zatvora

Svaki put kada započnete razgovor s nekim o dobrovoljnom društvu, neizbežno se suočavate sa glavnim adutom svakog državnika: „A šta je sa problemom besplatnog voznog? Ako se ljudi ne primoraju da plaćaju pod pretnjom batine ili zatvora, svi će samo koristiti pogodnosti, a niko neće doprinositi! Svi će želeti da budu paraziti i društvo će se urušiti!“. Zvuči logično. Samo što se dešava jedna zanimljiva stvar: u prirodi je problem „frirajda“ rešen milionima godina ranije, i to potpuno dobrovoljno, bez ijednog poreskog inspektora i ministarstva za prisilu.
 
Hajde da pogledamo jedan neočekivan primer – vampire vampire. Život ovih stvorenja definitivno nije med i mleko. Hrane se isključivo krvlju, a noćni lov na velike životinje je krajnje nepredvidiv posao. Otprilike trećina kolonije svake noći se vrati kući praznih ruku. I tu na scenu stupa surova matematika preživljavanja: ako miš ne jede tri noći zaredom, on umire od gladi. Pojedinačno, ova vrsta bi jednostavno bila izbrisana sa lica zemlje. To znači da im je bio potreban sistem osiguranja. I oni su ga stvorili.
 
Kada se srećni, siti miš vrati u pećinu, on povrati deo dobijene krvi kako bi nahranio gladnog komšiju. Sa strane to može izgledati kao san socijaliste – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Ali ne treba žuriti sa radovanjem za levicu, jer ovde nije reč o zajedničkoj kasi, već o sistemu decentralizovane uzajamne pomoći zasnovanom na reputaciji.
 
I ovde se vraćamo na argument ljubitelja „jake ruke“. Šta sprečava nekog lukavog miša da jednostavno sedi u pećini, žalosno cvili, prikuplja danak od komšija, ali nikada ne deli svoj plen? Kako će se to za njega završiti?
 
Vampirski miševi nisu glupi. Imaju nesrazmerno veliki neokorteks, odlično pamćenje i bez greške prepoznaju jedni druge po glasu. Oni praktikuju strogo adresiranu saradnju. Miševi ne ulažu resurse u apstraktni fond, već investiraju u konkretne društvene veze. Pamte ko se delio sa njima, a ko je skrivao plen.
 
Ako neki miš samo uzima, a ne daje, njegov društveni rejting pada na nulu. Komšije jednostavno prestaju da osećaju simpatiju prema njemu. Sledeće neuspešne noći, kada bude preklinjao za hranu, njegovi jučerašnji „prijatelji“ će se jednostavno okrenuti zidom. Svojim nepoštenim ponašanjem, ovaj miš će otići u grob bez ikakvog prisiljavanja, miševskih sudova i zatvora!
 
A sada najzanimljivije. Kako ovaj mehanizam radi na nivou neurobiologije? Pred evolucionom selekcijom nije stajao zadatak da izmisli opisani oblik saradnje od nule. Već je postojao moćan, savršeno podešen hemijski krug – majčinski bonding (privrženost majke detetu), koji primorava odraslu jedinku da troši ogromne resurse na bespomoćno mladunče i crpi zadovoljstvo iz toga. Selekcija je jednostavno uzela i proširila ovaj mehanizam na jedinke koje nisu u srodstvu.
 
Kada vampirski miš deli krv sa komšijom ili mu čisti krzno, njegov mozak plavi istim onim koktelom oksitocina i dopamina kao kod majke pri kontaktu sa detetom. Oksitocin formira duboku privrženost i poverenje, a dopamin to osećanje potkrepljuje snažnim zadovoljstvom od same činjenice uzajamne pomoći.
 
Upravo zato miševi, kao i mi, pomažu jedni drugima ne iz hladnog proračuna, već na osnovu emocija, koje su takođe biološki detektor obmane. Ako partner igra samo za sebe, kod vas jednostavno prestaje da se luči oksitocin u njegovom prisustvu. Privrženost puca i više ne želite da mu pomagate.
 
Naravno, sada možete reći: „Ali mi nismo miševi, u našem društvu ima miliona ljudi!“. I bili biste potpuno u pravu, jer naš mozak ima biološki limit u pogledu broja društvenih veza koje može održavati. Samo što danas imamo instrumente (institucije i tehnologije) da ovaj prirodni mehanizam proširimo na celo čovečanstvo. Uostalom, to je već potpuno druga priča, o kojoj možemo razgovarati u budućim objavama.

Voluntarist, Bitarh

Udaraj, beži, zamri… ili jednostavno hakuj tuđi mozak?

Kao što znamo, postoje tri osnovne strategije preživljavanja u divljini. Suočili ste se sa opasnošću? U tom slučaju borite se („udari“), bežite („beži“) ili se napravite mrtvi („zamri“/„sakrij se“). Ali tu je kvaka: dok smo mislili da je to iscrpan meni, evolucija je odlučila da ne stane na tome. Ispostavilo se da u divljini postoji i četvrti, daleko sofisticiraniji put. Nazovimo ga „hakuj neurobiologiju komšije“.

Zamislite: vi ste ogroman, snažan tropski bubašvap. Ka vama doleće smaragdna osa-bubašvap (koja je otprilike tri puta manja od vas) i zada vam brz ubod žaolom. Živi ste, pri svesti, noge vam rade. Ali vi… više ništa ne želite. Osa zadaje drugi, precizno hirurški ubod direktno u glavni ganglij (mozak) bubašvapa. Njen otrov deluje kao idealni blokator oktopamina – neurotransmitera koji je odgovoran za inicijativu i motivaciju za kretanje. Bubašvap nije paralizovan! Jednostavno mu potpuno nestaje slobodna volja. Pogađa ga najteža apatija. Osa uzme giganta za antenna i, kao poslušnog psa na povocu, odvede ga u svoju rupu, gde će na njega položiti jaje. Larva će jesti bubašvapa živog, a on neće čak ni pokušati da pobegne.

Postoji i čuvena toksoplazma (Toxoplasma gondii). Ovom jednoćelijskom parazitu je životno neophodno da dospije u creva mačke – samo tamo se može razmnožavati. Ali kako tamo dospeti ako se trenutno nalazite unutar miša? Toksoplazma ne čeka samo da miša slučajno pojedu. Ona preuzima kontrolu! Parazit stvara mikroskopske ciste u amigdaloidnom telu mišjeg mozga, kao rezultat čega miš potpuno gubi urođeni strah od mirisa mačjeg urina, ili čak počinje da oseća blago polno uzbuđenje zbog njega. Miš sam izlazi na otvoreni prostor, traži mačku i prirodno postaje njen obrok.

Još jedan veoma kul primer: lancetasti dvustruk – pljosnati crv koji mora da pređe iz mrava u želudac ovce ili krave. On prodire direktno u podždračni nervni čvor mrava i seda za kormilo, kao iskusni kamiondžija. Uveče, kada postane hladnije, parazit primora mrava da se odvoji od kolonije, popne se na sam vrh visokog stabljike trave i čeljustima se čvrsto zakači za nju. Mrav visi i čeka da ga krava proguta. Ali znate šta je najzapanjujuće? Ako krava ne dođe tokom noći, a ujutru počne da prži sunce (od kojeg mrav može da se isuši i ugine zajedno sa parazitom), crv pušta kontrolu! On dozvoljava mravu da otvori čeljusti, spusti se na zemlju i sakrije se u hlad. Mrav ceo dan živi svoj običan mravlji život, a uveče parazit ponovo pritisne dugme: „Vreme je, penji se na travu!“. I tako sve dok ih neko ne pojede.

Zašto je ovo tako kul? Kada čujemo reč „parazit“, zamišljamo nekoga ko samo pije krv ili krade hranljive materije. Ali evolucija je pokazala: informacija i kontrola nad ponašanjem su najvredniji resursi. Ova bića ne upravljaju žrtvom kroz strah. Oni koriste savršeno znanje neurofarmakologije. Sintetišu analoge dopamina, serotonina, različite alkaloide i proteine koji „hakuju“ neuronske lance drugih vrsta. Ovo nije slučajan kvar sistema, već rezultat miliona godina žestoke evolucione selekcije. Oni koji su naučili da menjaju ponašanje domaćina u svoju korist, preživeli su i razmnožavali se mnogo efikasnije od onih koji su samo sedeli i čekali. A prirodi je bilo potpuno svejedno do filozofskih koncepata kao što je „slobodna volja“!

Šta to znači za nas, ljude? Delovanje na neurobiologiju protivnika koji nam preti nanošenjem štete, bilo da je to za bio-pojačanje morala ili inhibitor nasilja, takođe nije neka „ludost“, već potpuno uspešna strategija podržana milionima godina evolucije, koja nam svakim danom postaje tehnološki dostupnija. Ako vam ovakav pristup uopšte ne odgovara, onda pogledajte sebe i predložite potpuno prihvatanje principa neagresije (NAP) i nedopustivost nasilja u zamenu za ograničenje biotehničkog naoružanja koje utiče na ponašanje.

Voluntarista, Bitarh

Čovek čoveku vuk? Zašto smo pogrešili u proceni vučje prirode.

Ponekad se okolnosti tako slože da se površna i netačna predstavljanja o nečemu veoma duboko ukorene u umovima ljudi. Tako dobijamo izraze poput „čovek čoveku vuk“, što podrazumeva da je vuk navodno izuzetno sebično, neprijateljsko i agresivno biće prema sopstvenoj vrsti, a da se ljudi, analogno tome, malo razlikuju od vukova. Sa vukovima se uopšte poredi mnogo loših stvari. Na primer, neko čak može nazivati autoritativne političke lidere vukovima zbog njihove lažnosti, zlokobnosti, progona drugih ljudi i psihopatske ravnodušnosti prema njihovom bolu. Međutim, stvarnost je ponekad sasvim drugačija od onoga što se opšteprihvaćeno smatra.

U stvarnosti, ako se pažljivo prouči ponašanje vukova u prirodnim uslovima, može se razumeti da je njihova socijalna organizacija više kooperativna nego hijerarhijska. Organizaciona struktura društva vukova više liči na krug nego na piramidu. Igre i uzajamna podrška ih povezuju, a nikako neprijateljstvo i borba za dominaciju u čoporu. Vukove se zapravo nikako ne mogu nazvati nemilosrdnim i antisocijalnim bićima.

Svima nam je nekada pričano da u vučjem društvu postoji neki „alfa-mužjak“, koji svoje polozaj zauzima, ne bez značaja, putem agresivne dominacije. Međutim, u stvarnosti ispoljavanje agresije lidera čopora prema svojim potčinjenima je velika retkost. Uopšte, nasilna hijerarhija dominacije u vučjim društvima nastaje samo u slučaju kada se nepoznate jedinke smeste u jedan zatvoreni volijer, dok zapažanja vukova u prirodnom okruženju potpuno opovrgavaju mit o postojanju nekog jedinstvenog i najagresivnijeg „alfa-mužjaka“.

Može se takođe pomenuti istraživanje etologa Konrada Lorenca, koji u svojim radovima, a posebno u članku „Moral i oružje“, otkriva kod vukova postojanje inhibitora nasilja, koji se aktivira kod jednog od vukova koji se bore kada drugi vuk pokaže poze pokornosti ili ranjive delove tela, kao što su vrat ili stomak. Posmatrajući to, zatečeni agresor gubi sposobnost da nastavi napad. A drugi etolog, Jason Badridze, je čak jednom uspeo da se infiltrira u čopor vukova i veoma blisko posmatra njihov život. Između ostalog, on primećuje da previše agresivne jedinke tamo nisu dobrodošle i da su jednostavno izbačene iz čopora.

Kao što vidimo, u prirodnim uslovima agresija među vukovima se ne podstiče. Vuka koji je nemilosrdan prema svojim srodnicima i spreman da im naudi radi sopstvene dominacije, uspeh može čekati samo u uslovima kaveza iz kojeg niko jednostavno ne može pobeći. I brutalnost i nasilna hijerarhija koje postoje u ljudskom društvu verovatno su u većoj meri moguće samo zato što je i ono zatvoreno u „države-kaveze“. Naravno, prirodno stanje stvari uopšte ne bi trebalo da bude takvo, a izraz „čovek čoveku vuk“ trebalo bi da znači prijateljstvo i kooperaciju, a ne neprijateljstvo i nasilje.

Etologija Homo sapiensa: zašto je tvoj mozak jači od tvog „hoću“

Postoji jedna stvar koja veoma iritira naše skeptike: optužuju nas za „biologizovanje“ kada kažemo da se nasilje i agresija mogu efikasno suzbiti delovanjem na mehanizam inhibicije nasilja. Oni se zgrožavaju: „Kako je to moguće? Ako čovek želi da počini nasilje, ako je to isplativo, ne nosi rizike i ništa ga ne sprečava, zar zaista verujete da će ga neka neurobiologija zaustaviti?“ Naravno da će! Jer to nije „neka neurobiologija“, već prava biološka zidina koju ne može probiti čak ni najčvršća snaga volje.

Odmah napomenimo: etologija nije samo za životinje. Čovek, Homo sapiens, je takva životinja kao i sve ostale. Da, ponosimo se time što znamo da gradimo rakete i pišemo filozofske traktate. Ali „ispod haube“ imamo isti taj životinjski „firmver“. Iako smo zbog razvijenog neokorteksa sposobni da izgradimo izuzetno složene predstave o svetu, našim ponašanjem često upravljaju duboko skriveni neurobiološki mehanizmi do kojih svest dopire sa ogromnim trudom. Ili uopšte ne dopire.

Navimo kratak spisak onoga što kontroliše tvoja unutrašnja „biologija“, ili neka vrsta „etološkog steka“:
– Nasilje i njegova inhibicija,
– Depresija, anksioznost i strahovi,
– Privrženost deci i partneru,
– Ishrana i žeđ,
– Polni nagon,
– San, budnost i biološki sat,
– Telesna temperatura,
– Sklonost riziku i avanturama,
– Motivacija i apatija.

A sada sprovedimo mali misaoni eksperiment. Zamislite da muškarac veoma želi fizičku bliskost sa ženom, ali njegov organizam iz nekog razloga „ne želi“. Pa, dešava se. I tada se javlja pitanje: može li on, koristeći samo snagu misli, naterati sebe da poželi? Kao što se kaže, „nećemo imenovati konkretan brend“, ali svi znaju da u takvoj situaciji ne može ići bez specijalnih preparata. Zašto? Zato što svest ne upravlja neurobiologijom direktno. Njen uticaj na stvarne reakcije i ponašanje prvo prolazi kroz taj životinjski „firmver“.

Hajde sada da uputimo otvoren izazov skepticima: kada budete mogli da snizite temperaturu svog tela za par stepeni isključivo snagom volje – dođite, razgovaraćemo i o scenariju u kojem neurobiološki inhibitor nasilja može iznenada „ne proraditi“ kod psihički zdrave i nepsihopatske ličnosti, u koju je refleksno ugrađen snažan unutrašnji otpor prema nanošenju štete ljudima. A do tada, priznajmo: biologija se često ispostavlja jačom od razuma. To nije fatalizam, već trezven pogled na to ko smo zapravo. To je razumevanje sopstvenih prirodnih granica i mogućnosti, kao i traženje načina za uticaj na njih. I na kraju, svest o sopstvenoj biologiji je zapravo pravi put ka slobodi!

P.S. Iskreno priznajem – interesovanje za etologiju se kod mene pojavilo mnogo pre pokretanja našeg projekta o inhibitoru nasilja i bilo je povezano sa ličnom istorijom mog prijatelja iz detinjstva, koji je dobio ozbiljnu bolest zbog „pogrešnog dizajna“, ako se tako može reći, jednog neurobiološkog mehanizma pomenutog ranije na spisku (koji uopšte nema veze sa nasiljem). Potrebno je razumeti i prihvatiti da evolucija uvek stvara osobine (mehanizme) uz kompromise i „krpljenje“, koji, nažalost, mogu biti neizbežni i bez alternative. Verovatno i inhibitor nasilja ima nešto slično. Međutim, uvek treba gledati odnos koristi i štete i ne odbacivati mehanizam koji donosi ogromnu korist ogromnoj većini ljudi garancijom nenasilne kooperacije među njima, ali je možda negativno uticao na sudbinu jednog čoveka od milion. To se odnosi i na druge gore navedene mehanizme. Lakše je uvek kritikovati, ali pokušajte da razvijete od nule taj isti inhibitor nasilja ili nešto drugo iz „etološkog steka“ na drugim principima, bez kompromisa na koje je prirodna selekcija pristala?! Previše komplikovano? Onda hajde da cenimo ono što nam je priroda dala, jer je čak i sa kompromisima bolje nego bez ičega!

Voluntarista, Bitarh