Svaki put kada započnete razgovor s nekim o dobrovoljnom društvu, neizbežno se suočavate sa glavnim adutom svakog državnika: „A šta je sa problemom besplatnog voznog? Ako se ljudi ne primoraju da plaćaju pod pretnjom batine ili zatvora, svi će samo koristiti pogodnosti, a niko neće doprinositi! Svi će želeti da budu paraziti i društvo će se urušiti!“. Zvuči logično. Samo što se dešava jedna zanimljiva stvar: u prirodi je problem „frirajda“ rešen milionima godina ranije, i to potpuno dobrovoljno, bez ijednog poreskog inspektora i ministarstva za prisilu.
Hajde da pogledamo jedan neočekivan primer – vampire vampire. Život ovih stvorenja definitivno nije med i mleko. Hrane se isključivo krvlju, a noćni lov na velike životinje je krajnje nepredvidiv posao. Otprilike trećina kolonije svake noći se vrati kući praznih ruku. I tu na scenu stupa surova matematika preživljavanja: ako miš ne jede tri noći zaredom, on umire od gladi. Pojedinačno, ova vrsta bi jednostavno bila izbrisana sa lica zemlje. To znači da im je bio potreban sistem osiguranja. I oni su ga stvorili.
Kada se srećni, siti miš vrati u pećinu, on povrati deo dobijene krvi kako bi nahranio gladnog komšiju. Sa strane to može izgledati kao san socijaliste – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Ali ne treba žuriti sa radovanjem za levicu, jer ovde nije reč o zajedničkoj kasi, već o sistemu decentralizovane uzajamne pomoći zasnovanom na reputaciji.
I ovde se vraćamo na argument ljubitelja „jake ruke“. Šta sprečava nekog lukavog miša da jednostavno sedi u pećini, žalosno cvili, prikuplja danak od komšija, ali nikada ne deli svoj plen? Kako će se to za njega završiti?
Vampirski miševi nisu glupi. Imaju nesrazmerno veliki neokorteks, odlično pamćenje i bez greške prepoznaju jedni druge po glasu. Oni praktikuju strogo adresiranu saradnju. Miševi ne ulažu resurse u apstraktni fond, već investiraju u konkretne društvene veze. Pamte ko se delio sa njima, a ko je skrivao plen.
Ako neki miš samo uzima, a ne daje, njegov društveni rejting pada na nulu. Komšije jednostavno prestaju da osećaju simpatiju prema njemu. Sledeće neuspešne noći, kada bude preklinjao za hranu, njegovi jučerašnji „prijatelji“ će se jednostavno okrenuti zidom. Svojim nepoštenim ponašanjem, ovaj miš će otići u grob bez ikakvog prisiljavanja, miševskih sudova i zatvora!
A sada najzanimljivije. Kako ovaj mehanizam radi na nivou neurobiologije? Pred evolucionom selekcijom nije stajao zadatak da izmisli opisani oblik saradnje od nule. Već je postojao moćan, savršeno podešen hemijski krug – majčinski bonding (privrženost majke detetu), koji primorava odraslu jedinku da troši ogromne resurse na bespomoćno mladunče i crpi zadovoljstvo iz toga. Selekcija je jednostavno uzela i proširila ovaj mehanizam na jedinke koje nisu u srodstvu.
Kada vampirski miš deli krv sa komšijom ili mu čisti krzno, njegov mozak plavi istim onim koktelom oksitocina i dopamina kao kod majke pri kontaktu sa detetom. Oksitocin formira duboku privrženost i poverenje, a dopamin to osećanje potkrepljuje snažnim zadovoljstvom od same činjenice uzajamne pomoći.
Upravo zato miševi, kao i mi, pomažu jedni drugima ne iz hladnog proračuna, već na osnovu emocija, koje su takođe biološki detektor obmane. Ako partner igra samo za sebe, kod vas jednostavno prestaje da se luči oksitocin u njegovom prisustvu. Privrženost puca i više ne želite da mu pomagate.
Naravno, sada možete reći: „Ali mi nismo miševi, u našem društvu ima miliona ljudi!“. I bili biste potpuno u pravu, jer naš mozak ima biološki limit u pogledu broja društvenih veza koje može održavati. Samo što danas imamo instrumente (institucije i tehnologije) da ovaj prirodni mehanizam proširimo na celo čovečanstvo. Uostalom, to je već potpuno druga priča, o kojoj možemo razgovarati u budućim objavama.
