Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.
Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.
Da li od njih treba tražiti dozvolu pre leta? Da li je potrebno na neki način amortizovati rizik pada aviona za ljude čija se imovina nalazi ispod letelice i kako kompenzovati buku motora/propelera? Kakav je tvoj lični/montilibero/crnogorski stav o ovom pitanju?
L29Ah (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.012345678901 monero)
Sviđa mi se kako Dejvid Fridman analizira ovo i mnoga druga pitanja (izvinite što sam vam već toliko puta „zujala u ušima“ o njemu). Detaljno on obrađuje ovu temu u knjizi Red u pravu. Do sada sam je pročitala otprilike do trećine. Znatno sažetije – u jednom od poglavlja Mehanike slobode. Tamo se takođe kao osnova za razmišljanje koristi ekonomijska analiza prava. To često omogućava prilično jasno generalizovanje onih pojedinačnih odgovora koje s vremena na vreme moram davati.
Ako baš ukratko, što su manji transakcioni troškovi kod predviđenih ugovora o kupovini prava na radnje koje narušavaju tuđe interese, to je praktičnije priznati vlasnicima pravo na zabranu takvih radnji. Ako bude potrebno – potencijalni „trespasser“ će kupiti pravo prolaska. A što su veći transakcioni troškovi, to je praktičnija procedura sudskog rešavanja takvih slučajeva putem tužbi za nadoknadu štete. Niko ne određuje konkretnu pragmatičnu visinu na kojoj se može leteti iznad tuđe imovine, ali ako je let prouzrokovao štetu, ona će morati biti nadoknađena putem suda. Dovoljno visoki letovi (kako se, barem, ne bi udarilo u neravnine terena u standardnom režimu i kako se ne bi plašilo divljim urlikanjem motora) iznad tuđeg teritorija su definitivno drugi slučaj; pribaviti dozvolu za let od svih vlasnika čijim teritorijem let može proći je nerealan zadatak.
Konkretno u Crnoj Gori postoji državno licenciranje uvoza dronova u zemlju, određena ograničenja po masi, zabrana leta iznad neke visine i ostala „visoko-pametna“ ograničenja koja uspeva se obići na nekim mestima, dok se na drugima to ispostavlja kao previše skupo, pa je jednostavnije pomiriti se sa tim da je određena oblast primene dronova previše komplikovana da bi se time sistematski bavili. Naravno, nama u Montiliberu se čini poželjnim potpuno ukidanje svih ovih regulacija, jer se dronovima može napraviti barem nekoliko lepih fotografija, a to nam je korisno za reklamu projekta. Ali, naravno, vlasnik drona mora biti spreman na to da, ako njegova skupa igračka padne na tuđi plac, može je potpuno izgubiti. Vlasnik placa ne snosi odgovornost ako krava stane na pali dron, ili ako njegov maloletni sin odluči da nešto otkine sa tog neočekivanog poklona. On čak nije obavezan da pusti vlasnika drona na svoju teritoriju – ovde već deluje pravo zabrane, jer su transakcioni troškovi za kupovinu prava prolaska mali.
Evo, snimili smo naš plac dronom, ali je pritom bilo potrebno leteti i iznad komšija
Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.
To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.
Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.
Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.
Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.
Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.
Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.
Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.
Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.
Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.
Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.
Na jednom od strimova je rekao sagovorniku da su ekonomske škole nerelevantne i da je sve najbolje iz škola ubačeno u mejnstrim. Slažete li se? Zar nije previše ugojan?
P.S. Šteta što je sajt pao. Nadam se da ste svi dobro. Nisam se snašao sa kriptovalutama, ali ću nekako donirati.
Neki Kazah
Hvala na eksplikaciji iz Vatoadmina, jer bih lenjila da gledam njegove strimove tražeći konkretne citate. Što se tiče debljine, još je daleko od Kahe Bendukidzea, neka se trudi dalje.
A sada na glavni deo pitanja.
Ekonomska glavna struja danas zaista već dugo nije neka celovita teorija. To je samo skup pogleda na ekonomiju, od kojih ekonomisti nijedan ne doživljavaju kao potpnu glupost. Pritom, svi zajedno mogu biti unutrašnje protivrečni – na to će ekonomista reći da svaki ekonomski alat ima svoju oblast primene i da je to sasvim normalno – a zadatak ekonomije se upravo svodi na to da proučava kada šta mudrom regulatoru najbolje primeniti.
Austrijska škola je zaista deo mejnstrima. Ona uglavnom opisuje kako se tačno ponašaju ekonomski agenti na slobodnom tržištu, a takođe sa gađenjem i radoznalošću pokazuje kakva se izobličenja uvode određenim prisilama. Mejnstrim takođe opisuje kako se ekonomski agenti ponašaju na slobodnom tržištu (i često to čini pomoću aparata koji je izrastao iz austrijske škole), a zatim tvrdi da se tržište može i treba regulisati, da se to radi na određeni način, sa određenim ciljevima, i da daje takve i takve rezultate. Ili ne daje, u tom slučaju treba proučiti šta je pošlo po zlu, i sledeći put uneti korekcije u ekonomsku politiku.
Što se tiče nevoljnosti Austrijanaca prema korišćenju matematičkog aparata za opisivanje složenih pojava, ja bih to objasnila otprilike ovako. Mejnstrimista će pribrađeno izračunati koliko tela ljudi i koliko tela konja treba belom hodalicu da bi izledi šaru na snegu, koliko će vremena potrošiti na to i za koliko će temperatura u šumi pasti kao rezultat izvođenja tog rituala. A Austrijanac jednostavno postulira da su beli hodalači zlo koje nije mesto u šumi, i da mu za to nisu potrebni matematički modeli.
Pa recite mi, kako pošten ekonomista da ne prezire takvu čistodelnost?
Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.
Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.
Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.
Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?
Šta misliš, koliko je korisno ovo** prevesti na srpski?
L29Ah
Tamo je na nekim mestima prilično veliki obim teksta, tako da će samo titlovi verovatno biti nedovoljni, morao bi se ponovo crtati slike. Ali snimci su zaista prijatni, bilo bi sjajno ako bi se neko preuzeo za to. Prva dva objavljujem onakva kakva jesu, a treći, o kejnzijanstvu, jedan od mojih stalnih čitalaca i donatora, Viktor Parhomets, je u međuvremenu uspeo da opremi ruskim titlovima.
Nakon objavljivanja jučerašnje objave, susrela sam zanimljiv prigovor Antona Epihina, voditelja kanala RLN.Today. Tvrdio je da moja ideja o privatizaciji profitabilne državne kompanije nije najbolja stvar koja se može uraditi za ukidanje države. Ukratko, razmišljanje je sledeće. Ljudi su navikli na to da postoji određeni skup javnih dobara koja obezbeđuje država, i odbijanje države da ih isporučuje izazvalo bi široko ogorčenje, pa bi se situacija brzo vratila unazad. Zato je čisto politički prilično teško oduzeti od države neke uobičajene funkcije poput policije ili sudova, čak i ako ona te usluge pruža skupo i veoma niskog kvaliteta. S druge strane, može se pokušati prodati građanima ideju da te usluge pružaju akcionarska društva, gde su akcionari svi građani. Ali AD „Sud“ takođe nije baš očigledna ideja. Međutim, ako početi od državne investicione kompanije, zašto da ne, takav oblik državnog vlasništva svakako nije obavezan, i ideja prenošenja istog na građane bi imala uspeha. Umesto da je prodate na aukciji privatnim licima, sa naknadnom raspodelom prihoda među građanima, akcije kompanije se mogu ravnomerno raspodeliti među građanima. Kompanija će nakon promene nominalnih vlasnika nastaviti da radi u istom režimu, samo će umesto isplate dividendi jedinom akcionaru — državi — isplaćivati njih novim akcionarima — građanima.
Na to sam razumno prigovorila da zar nije svejedno. Ljudi će, nakon što dobiju akcije, svakako i dalje sami odlučivati šta će sa njima – držati ih, prodavati ili otkupovati od drugih kako bi stekli veliki paket. Sa istim uspehom moglo se prvo prodati onima koji žele, a onda neka prihode troše gde god žele. Ali ne, – odgovara Anton, – razlika postoji. Uverivši se na primeru visoko likvidnih državnih imovina da se one mogu preneti u vlasništvo građana, građani će se upecati i sa većom verovatnoćom će nakon nekog vremena zahtevati da se ova operacija ponovi i sa drugim imovinama, uključujući vojsku i policiju. A da je investiciona kompanija samo prodata i novac podeljen, bilo bi mnogo lakše reći za druge državne strukture da ne razumete, to je nešto drugo, i to drugo ćemo finansirati iz poreza.
I dalje mi se čini da nema naročite razlike. Preciznije, nema je sa tačke gledišta ekonomije, a koja će se odluka, sa tačke gledišta psihologije i političke retorike, lakše „prodati“ ljudima, i nakon koje će sa većom verovatnoćom uslediti dalji koraci ka deetatizaciji društva – to mi je teško reći. Tako da samo opisujem ovu tačku gledišta, možda je ona zaista opravdana, i tada bi Singapurci koji se nalaze među mojim čitačima, naravno, trebalo da insistiraju upravo na takvoj varijanti reorganizacije Temasek Holdings.
Koliko sam mogla da razumem, verovatno je reč o singapurskoj kompaniji Temasek Holdings. Kao što svi znamo iz blokbastera o Putinovoj palati, novac za njenu izgradnju je prvobitno akumulisan od mitoja pri isporuci medicinske opreme budžetskim ustanovama pod izgovorom stvaranja suverennog investicionog fonda. S obzirom na to da se tokom Putinovog prvog mandata u javnom diskursu stalno pojavljivao pojam autoritarnog modernizovanja i, konkretno, Singapura, može se pretpostaviti da je bila prikazana želja da se stvori nešto baš poput Temaseka.
U suštini, imamo posla sa zanimljivim oblikom povećanja investicione privlačnosti zemlje: umesto održavanja visokih poreza, formiraju se državne korporacije čiji je zvanični zadatak da donose profit budžetu. Više profita od državnih korporacija znači manju potrebu za porezima. Kao rezultat toga, neka Saudijska Arabija je zahvaljujući prihodima od državne naftne industrije mogla da priušti svojim malobrojnim građanima da žive praktično u državi bez poreza.
Takođe, državne korporacije se mogu koristiti za razvoj infrastrukture ili, recimo, geopolitičkih zadataka. To je takođe moćan instrument, ali čim neke druge stvari počnu da prevladavaju nad ekonomskim razmatranjima, prihod od takvih korporacija prirodno opada. Izgrađena infrastruktura može ostati neiskorišćena, a geopolitički napori takođe lako mogu završiti bez rezultata. Dakle, preuzimanje nekog kineskog iskustva za državu je opasna igra.
Pa, koliko sam uspela da razumem, u Singapuru državni holding jednostavno investira u atraktivnu imovinu širom sveta, što znači da je država pristala na svesno samookviricivanje, izdvojila paket državne imovine za korišćenje isključivo u komercijalne svrhe i dosledno se pridržava te taktike.
Naravno, najveća opasnost za građane države koji računaju na to da budu korisnici državne korporacije, jeste u tome što menadžeri kompanije imaju svoje mišljenje o koristi i počinju da krade iz kompanije. Tako je Li Kuan Ju prvo veoma žestoko suzbio korupciju, zatim je još nekoliko godina marljivo održavao tu čistotu, i tek tada je 1974. godine osnovao investicionu kompaniju.
Pogledala sam finansijske pokazatelje kompanije. Tokom poslednjih deset godina portfolio kompanije je porastao za 70%. Na taj način se može konstatovati da, ako se investicionoj kompaniji ne postavljaju neprirodni ciljevi, ako se nemilosrdno kažnjava za korupciju i ako se implementiraju sve vodeće prakse izveštavanja i upravljanja razvijene na tržištu – onda postoji šansa da kompanija zaista bude raditi slično tržišnoj i sa sasvim uporedivim pokazateljima. Pa, da, autoritarna modernizacija je zaista moguća, a državne institucije su zaista sposobne da neko vreme, u uslovima stroge kontrole, poštuju pisana pravila. Ipak, želim da Singapurci privatizuju ovu kompaniju, smanjujući državne rashode za iznos izgubljenih budžetskih prihoda – a jednokratnu dobit od privatizacije podeljuju ravnopravno među građanima. Igrali su se – i dosta je, ne može se beskonačno pobeđivati u kazinu. A dalje će svaki građanin sam odlučiti da li će za dobijeni novac kupiti akcije Temasek Holdings ili nešto drugo.
Pogledala sam vaš kanal, ima zanimljivih misli, pretplatila sam se, iako je po mom ukusu previše repostova, materijali izlaze previše često, a i opšti sadržaj je više o polarnoj lisici nego o novcu. Tako da ću možda nakon nekog vremena otpratiti, kada se zasitim. Malo je čudno da ekonomisti i finansisti, koji nisu stranci čitanju materijala Simona Kordonskog i koji repostuju brojke godišnjeg rasta bitkoina, za donacije radije traže upravo broj bankovne kartice, iako se to može uraditi u bitkoinima, bilo on-chain, bilo preko Lightning-a. Ali potencijalni donator ima pravo na svoje kaprice, pa sam na stranicu donacija dodala formu za slanje rubalja.
Od zanimljivih misli na kanalu podsetiću na poslednju. Grafikon povrata od obrazovanja, koji pokazuje rast povrata devedesetih godina, koji je zamenjen padom tokom dvehiljaditih. Vi i neki vaši čitaoci pretpostavljate da je stvar u smanjenju ekonomske slobode, kada je lojalnost zauzela mesto kompetencije. Drugi vaši čitaoci ukazuju na to da stvar može biti u opštem izumiranju visokog obrazovanja, jer je svet postao previše brz za dugo učenje. Nisam videla sličan grafikon za recimo SAD, bilo bi zanimljivo uporediti, po glasinama, tamo su i kod njih slični problemi. Ukratko, ovde ima o čemu razmišljati.
Takođe želim da primetim misao koja luta iz posta u post o tome da smanjenje stvarnih raspoloživih prihoda građana, koje se primećuje skoro svake decenije, nije samo veštačkog karaktera, već i svesnog. Podanici moraju biti siromašni kako bi razmišljali o hlebu današnjem, a ne postavljali čudna nematerijalna pitanja poput promene režima. Uz to, nizak nivo zarada obezbeđuje zemlji bar neku investicionu privlačnost, uprkos ugrađenim rizicima države. Ovo je zanimljivo teorijsko zversko razmišljanje koje objašnjava uočene činjenice, ali nije potkrepljeno nikakvim curenjem tajnih instrukcija i sličnim stvarima kojima se, zapravo, i može potvrditi teorije zavere.
Libertarian Band nas je iznenadio bonus novogodičkim videom, u kojem razmatra pitanje iz naslova. U timu se očigledno pojavio obožavalac Baženova, jer se analiza vodi iz pozicija ekonomskog mejnstrima. Na taj način, veći deo videa čine razmatranja o tome koliko su praznici isplativi za državnu ekonomiju, što ima veoma indirektnu vezu sa ankapom. U svakom slučaju, takav video je očigledno bolji od mog jučerašnjeg sumornog rezimea godine, a i zaključci u videu su sasvim korektni.
