Тег: ekonomija

Pozlaćeno doba u SAD i njegove krize

Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.

Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?

Analni iluzionista

I ponovo mi u odgovoru na pitanje dolazi u pomoć Pavel Usanov. Prošli put sam se pozvala na njegov preprint iz 2014. godine Velika depresija i Novi kurs — lekcije za savremennost. Ovog puta ću se pozvati na noviji preprint iz 2018. godine Pozlaćeno doba i Progresivna era u SAD: lekcije za savremennost. Evo, inače, videa u kojem drži predavanje na ovu temu:

A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.

Kriza 1873-1879

Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.

Kriza 1893-1896

Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.

Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.

Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.

Kriza 1908. godine

Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.

Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)

Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.

Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.

Među ljevičarima je raširena ideja da prava na takozvana sredstva za proizvodnju trebaju pripadati radnicima.

Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika,
a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.

Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.

Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.

Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.

Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.

Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.

Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.

Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.

Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.

U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.

Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.

Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.

Problemi tokenomike i ugovorne jurisdikcije

Što se tiče zaključaka u vezi sa neprikladnošću blockchaina za registraciju vlasništva nad nekretninama, delimično se slažem. U čistom obliku – da. Bavim se ovim pitanjem četiri godine na Univerzitetu u Bolonji. Prošle godine, kada sam dolazio u Kijev, držao sam izlaganje o tome kako primeniti blockchain kao registar nekretnina. Evo, ako vas zanima da se upoznate: teorija, protokoli, arhitektura sistema, regulativa. Dovoljno jednostavno sam to izložio u izlaganju u blockchain hub-u.

Aleksej Konašević

https://youtu.be/F9IYLtXrn78

Hvala, sa velikim interesovanjem sam pogledala izlaganje. Moja koncepcija registracije prava vlasništva bila je prekinuta malo sa drugog kraja i skicirana mnogo grubljim potezima. Ne budući programer, nisam odgovarala na pitanje „kako“, već više na pitanje „ko treba da se bavi ovim bez države, zašto će to raditi, i kako da to radi dobro“.

U vašem izlaganju se implicitno provija misao da je sama država, kao monopolska teritorijalna jurisdikcija u sistemu validacije prenosa prava vlasništva, resursno zahtevan atavizam koji ne povećava efikasnost sistema, već otežava njegovu optimizaciju.

Da biste formalno opisali sistem funkcionisanja decentralizovanih pravnih mehanizama, nad pametnim ugovorima (smart contracts) nadograđujete pametne zakone (smart laws) – dodatnu apstrakciju koja validira pametne ugovore, razdvajajući legalne od ilegalnih. Dalje se postavljate pitanje ko kreira pametne zakone i uvodite novu apstrakciju, e-glasanje:

Ali u svetu decentralizovanih registara to ne funkcioniše tako. E-glasanje za zakon je, u suštini, njegova validacija od strane grupe nezavisnih validatora. Šta se dešava ako neka manjina glasa protiv zakona u trenutnoj pravnoj realnosti? Primoravaju ih da izvršavaju zakon koji je donela većina. Šta se dešava kod decentralizovanog prava? Manjina ima mogućnost da napravi fork. Pojavljuju se dva alternativna pametna zakona, od kojih svaki opisuje svoj skup dozvoljenih pametnih ugovora, i različiti dobrovoljni ugovori mogu se odvijati u različitim pravnim poljima.

U suštini, to su ipak oni stari dobri ugovorni jurisdikcije, o kojima sam ovde javnosti već toliko pričala.

Nafta, ekonomija, limbo

Nisu ni kauč političari stigli kako treba da uđu u virologiju, već već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH mediju priču o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.

Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i krenuli još dublje. Ovaj anegdota je već prepričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo usredno, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto što vredi obraćati pažnju. Međutim, ne vidim razloga da se ista priča ne ponovi bliže kraju maja, jer da bi se to sprečilo, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili da ponuda opadne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.

Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom – kako su porezi postavljeni u ruskoj naftnoj i rafinerijskoj industriji. Ukratko: nafta može čak i da postane nula, ali cena benzina neće pomeriti se – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali u uslovima smanjivanja protoka će voditi prilično jadno postojanje.

Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorski i govorio o situaciji u proizvodnji nafte. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući pritom da se ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima je na izlasku, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se skrati, a to znači – nepovratno. Zaustavljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma obvodnjenim nalazištima, takvo bušenje će pri razumnim cenama jednostavno više ne biti isplativo. Tako da se Rusija nalazi pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je preuzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će biti dozvoljeno da radi, a nekoga će poslati pod nož.

Povodom toga želim da iznesem prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegova naftna industrija ne strada, ruska nafta mora biti kupljena. Nema nade u izvoz, što znači da ruska ekonomija mora da troši naftu. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u izlaz karantin. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva“.

Zbog čega se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, malo-pomalo, sve to samoisolacija okrenuti i prekinuti. Pa, možda osim Moskve, jer je previše odležala, neka malo oslabi. Tako da se pripremite na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati bolest dok ne dobijemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedina alternativa. Šta je to vaše izravnavanje krive? To je poznata igra limbo, gde treba uspeti proći ispod letvice. Što je letvica niža, zadatak je teži. Visinu letvice određuje nivo medicine. Sa ruskom medicinom ne treba ni pokušavati, nema potrebe za sramotom.

Nemačka izravnava krivu

Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, izgradnja horizontalnih veza, usvajanje kriptovalutnih plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja službenih lica i slično.

Put ka ropstvu. Pregled

Po narudžbi Čajnog kluba

O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.

„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.

Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.

Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.

U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.

Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.

Ovo pitanje me je dovelo u ćorsokak u raspravi. Čemu je potrebno privatizovati državno preduzeće ako je ono profitabilno?

Bvl72

Hajde da razjasnimo odakle je ovo preduzeće došlo.

Prvo, država je mogla prikupiti poreze od građana, potrošiti na potrebe građana manje nego što je prikupljeno (ili uzeti novac u dug, ili odštampati novi novac) – i kupiti preduzeće koje donosi profit. Na taj način dolazi do neplaniranog trošenja sredstava: novac je prikupljen pod izgovorom pružanja usluga građanima, a umesto toga je potrošen na vođenje posla. Pravna logika diktira rešenje: preduzeće prodati, prihod podeliti među građanima – i ubuduće preduzeća ne kupovati preko budžeta.

Drugo, država je mogla obezbediti državnim kompanijama preferencije, zahvaljujući kojima one i napreduju. Na primer, državno preduzeće izvršava državne naloge, ili trguje bez carine, ili ima povoljne kredite, ili koristi insiderske informacije, ili je jednostavno monopol. Na taj način imamo nepoštenu konkurenciju, kao rezultat čega konkurenti državnog preduzeća ostvaruju manju dobit ili čak trpe gubitke. Pravna logika zahteva ukidanje ovog sukoba interesa i uklanjanje sudije sa terena igranja.

Treće, država je mogla otkupiti gubitničko privatno preduzeće u stanju pred bankrotom, a zatim se konjunkturna situacija promenila, i ta ista delatnost je počela da donosi profit. Drugim rečima, država je preuzela značajan preduzetnički rizik koji se u ovom konkretnom slučaju isplatio – ali koliko je bilo slučajeva kada je kupljeno gubitničko preduzeće i dalje samo crpilo novac iz budžeta, ili ipak bankrotiralo! Na taj način se poreski obveznici bez njihovog pristanka izlažu riziku od ozbiljnih ekonomskih gubitaka. Pravna logika zahteva usklađivanje investicione politike sa akcionarima, a u slučaju da se rukovodstvo investicionog fonda tako ponašalo, to bi dovelo do njegovog smenjivanja.

Ukratko, svaki pokušaj države da vodi preduzetničku delatnost na neki način narušava prava građana, pa stoga dosledne libertarijanske reforme neizbežno moraju uključivati potpunu privatizaciju državne imovine.

Zamisli da je doktrina odvraćanja bila razrađena još u 17-18 veku

mostela-thought

Pretpostavimo da bi države i jednostavno bogati ljudi imali pristup ubilačnim pčelama. U tom slučaju rat Severa sa Jugom se ne bi dogodio i robovi na Jugu ne bi bili oslobođeni. Sa druge strane, Linkoln ne bi primenio pokvarenu praksu štampanja greenbacka, koja je dovela do Duge depresije, i možda bi svet na kraju izbegao sklonost levijaciji i i dalje bismo sedeli na zlatu (ah, snovi, snovi). Međutim, čak i danas bi se moglo otići u Konfederaciju i legalno tamo kupiti robicu za par zlatnika. Ili ne? U svakom slučaju, moje pitanje je: ko bi oslobodio robove, da je DS razvijen pre Građanskog rata u SAD?

анонимный вопрос

Tokom čitavog devetnaestog veka robovi su oslobađani širom Istočne Evrope, u Rusiji, a pred kraj veka i u Japanu. Vlada ih je oslobađala, ne čekajući revolucije i građanske ratove. Tome je bilo mnoštvo pretpostavki, pretežno ekonomskih. U Australiji se ekonomski bum takođe dogodio nakon napuštanja korišćenja robova u poljoprivredi, a tamošnja ekonomija je po strukturi bila prilično bliska ekonomiji južnih država SAD.

Čak i da su južne države uspele neko vreme da se odupru ovom trendu, robove bi u konačnici u 20. veku oslobodili traktori i kombajni za berbu pamuka.

Postoji mišljenje da bi se Unija i Konfederacija razvijale mnogo dinamičnije da između njih nije došlo do rata. Unija bi morala da smiri svoj protekcionistički žar, jer im je pored glave Konfederacija koja brani slobodno tržište. Konfederacija bi morala da ublažava položaj robova, orijentišući se otprilike na nivo imućnosti irskih imigranata na Severu, kako bi protok pobeglih zadržao manje-više prihvatljive razmere. I, naravno, obe zemlje ne bi pretrpele toliku ljudsku stradanja i ne bi toliko uništile svoje ekonomije. Uzeto u obzir, i transkontinentalne železnice bi u odsustvu rata odmah izgrađene dve.

Dakle, Linkoln je sasvim pravedno platio svoju nemar prema Ustavu.

Zato se danas na naslovnici posta zasluženo ističe Džon But, koji je oslobodio čovečanstvo ovog neprijatnog tirana

Kako će ankapovi rešavati problem sa ciganskom EKJ?

Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.

Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.

Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.

Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.

Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.

Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.

A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.

Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.

Strugacki

Braća Strugacki su sovjetski fantastičari koji su, usled izobličenja svojstvenih planiranoj ekonomiji, objavljivani od strane sovjetske države u mnogo manjem tiražu nego što je postojala potražnja, pa su stoga prilikom prelaska na tržište tu odloženu potražnju počeli aktivno zadovoljavati, i moji roditelji su na polici imali kompletno sabrano dela. Mogu pretpostaviti da generacija današnjih pedesetogodišnjih poznaje ove knjige mnogo bolje nego oni kojima je sada dvadeset pet. I ja sam, od dečjih enciklopedija o istoriji, nekako odmah prešla na fantastiku, zatim na naučnu popularizaciju, a sabrano dela Strugackih su samo skupljala prašinu na roditeljskoj polici.

Zapravo, na ovaj post me je navelo Mihail Svetovljevo pominjanje u strimu o tome kako je kao dete čitao pisce bukvalno celim sabranim delima. Ja nisam toliko dosadna, i kod istih Strugackih sam na kraju u različito vreme pročitala tri knjige.

Prva je bila „Teško je biti bog“, povest o komunistu koji dospeva u srednji vek. Nije bilo moguće ne pročitati je, jer je postala kultna (memna), i želela sam da razumem poreklo svih tih priča o tome kako sivi zamenjuju crne, i zašto plemeniti don ne bi trebalo da vidi razloge da bilo šta ne uradi. Tada nije bilo masovne literature o ljudima koji dospevaju u druga vremena, pa su pisci koristili drugu planetu kao ambijent, ali sva problematika u potpunosti odgovara toj temi. Originalnost delu daje to što onom koji je dospeo nije uspelo apsolutno ništa u nametanju sopstvenih vrednosti srednjovekovnom društvu, i misija je završila neuspehom. Savremeni pisci proizvode optimističnije stvari, a ovde je uspelo napraviti bestseler bez srećnog kraja, poštujem.

Druga se ispostavila biti povest „Predmete grabljivce veka“, ovde hvala Aleksandru Rozovu koji je o njoj napisao interesantnu recenziju. Knjiga je o tome kako komunist dospeva u blagoludno kapitalističko društvo potrošnje, upada u sveti užas i počinje da pravi planove o tome šta se može uraditi sa tim nesrećnim izgubljenim ljudima koji žele srećno da žive i ne žele da u urednim redovima jurišaju na Mars. Pred komunistima je stala dilema: ili uvesti u zemlju jurišne kolone i goniti stanovništvo u gulag, ili započeti višegodišnju kampanju pranja mozga. Protagonista je humanije držao se druge strategije, smatrajući prvu propalom, i za to hvala.

Napokon, treća povest je „Daleka Duga“, koju sam pročitala sasvim nedavno na letnjikovcu, kada mi se otvorilo slobodno veče – knjiga iz onog istog zbornika dela jednostavno se našla pored fotelje. Povest govori o planetskoj katastrofi koja se dogodila zbog specifičnosti komunističkog sistema organizacije fundamentalnih istraživanja, kao i o tome da u planskoj ekonomiji nema cena, pa je stoga nemoguće izračunati ekonomsku isplativost. Ovo poslednje je ilustrovano bogatim materijalom. Iz metropole su dopremljeni deficitarni aparati, i naučnici koriste različite trikove kako bi uspeli da ih dobiju van reda, preko veza, ili jednostavno ukradu. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Za eksperimente je potrebna energija, i naučnici je crpe iz lokalnog energetskog sistema, jer je ona koja se dodeljuje po kuponima već potrošena. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Još jedan eksperiment završava se katastrofom (ne isključujem da je i ona izazvana time što je konkurentska laboratorija ukrala neki deficitarni kontroler direktno sa ispitnog stola, ali uzroci tragedije ostaju van okvira), i ispostavlja se da na planeti nisu predviđena sredstva za evakuaciju (kakva još bezbednosna pravila, komunizam je u toku). Za kraj, zadatak o tome koga tačno i koje tačno vrednosti spasavati prvenstveno, takođe se rešava potpuno voluntaristički, i to ne legitimnim organom upravljanja, već kapetanom jediničnog svemirskog broda, koji je sam odlučio ko će živeti, a ko umreti, kao da je brod njegovo privatno vlasništvo. I upravo takav pristup, kada je crveni direktor car i bog na svom preduzeću, pozicionira se kao najmoralnije opravdan. Tako su još u dalekim šezdesetim fantastičari već opisivali konture crvenog pojasa devedesetih godina.

Nekada sam morala da odgovorim na pitanje koje knjige vredi čitati. Savetovala sam da prvo obezbedite sebi okvir percepcije, a onda možete čitati bilo šta, i rezultat će vas neizostavno obradovati. Evo vam, molim, libertarijanskog čitanja komunističkih agitki. Pokušajte da čitate razno, to je zanimljivo. I da, Strugacki su stilski prosto čudesni, i odlično razumem prirodu njihove popularnosti. Ako budem imala više vremena – pročitaću još nešto kod njih.

ovo je to izdanje

Siland i njegove čudnosti

Pošto sam se ovde zaposlila recenzijama novih članaka, pomenuću još jedan. Postoje grupe sa jednim hitom, i tako je Evgenij Kvasov dugo za mene bio autor jedino hitnog članka – „Objašnjavam za puteve“. Ali danas se otkrio u novoj, neočekivanoj ulozi, učestvujući u izdanju članka o Sealandu.

U članku se, konkretno, navodi intervju sa knezom Majklom I, i upravo prema njemu imam neka pitanja. Knez navodi kao glavni prihod kneževine izdavanje suvenira, žali se na veliki broj falsifikata, pa čak i tvrdi da je autorsko pravo dobro, iako se pozicionira kao libertarijanac. Kako mu je autorsko pravo pomoglo, ostaje odlučujuće nejasno.

Takođe se u intervjuu navodi da je, uprkos brojnim zahtevima za posetu Sealandu, kneževina zatvorena za turiste, iako svako može da uživa u pogledu na nju sa mora. Jedino opravdanje koje se pritom navodi je mali tim. Veoma čudno opravdanje, veoma čudan poslovni model. Patiti zbog falsifikata atributa, ali pritom ne koristiti onaj resurs koji je nemoguće falsifikovati – samu suverenu teritoriju Sealanda…

U svetu ima mnogo stvari koje mi nisu jasne, a upravo sada je, nakon čitanja članka, dodata još jedna. Kneževina koja je uspela da se odbrani u direktnom vojnom sukobu sa Velikom Britanijom, vuče jadno postojanje, umesto da bude zastavica slobode na morima. Pa, dobro. Ne mogu ja uvek da odgovaram na pitanja, ponekad je, naprotiv, potrebno postavljati ih.