Nisu ni kauč političari stigli kako treba da uđu u virologiju, već već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH mediju priču o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.
Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i krenuli još dublje. Ovaj anegdota je već prepričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo usredno, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto što vredi obraćati pažnju. Međutim, ne vidim razloga da se ista priča ne ponovi bliže kraju maja, jer da bi se to sprečilo, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili da ponuda opadne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.
Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom – kako su porezi postavljeni u ruskoj naftnoj i rafinerijskoj industriji. Ukratko: nafta može čak i da postane nula, ali cena benzina neće pomeriti se – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali u uslovima smanjivanja protoka će voditi prilično jadno postojanje.
Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorski i govorio o situaciji u proizvodnji nafte. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući pritom da se ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima je na izlasku, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se skrati, a to znači – nepovratno. Zaustavljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma obvodnjenim nalazištima, takvo bušenje će pri razumnim cenama jednostavno više ne biti isplativo. Tako da se Rusija nalazi pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je preuzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će biti dozvoljeno da radi, a nekoga će poslati pod nož.
Povodom toga želim da iznesem prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegova naftna industrija ne strada, ruska nafta mora biti kupljena. Nema nade u izvoz, što znači da ruska ekonomija mora da troši naftu. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u izlaz karantin. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva“.
Zbog čega se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, malo-pomalo, sve to samoisolacija okrenuti i prekinuti. Pa, možda osim Moskve, jer je previše odležala, neka malo oslabi. Tako da se pripremite na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati bolest dok ne dobijemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedina alternativa. Šta je to vaše izravnavanje krive? To je poznata igra limbo, gde treba uspeti proći ispod letvice. Što je letvica niža, zadatak je teži. Visinu letvice određuje nivo medicine. Sa ruskom medicinom ne treba ni pokušavati, nema potrebe za sramotom.
Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, izgradnja horizontalnih veza, usvajanje kriptovalutnih plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja službenih lica i slično.