Тег: ekonomija

Krize. Gde podmetnuti slamku?

Freedom pride, kojeg sam ovde već nekako pominjala, objavio je na svom Vkontakte profilu članak „Kako ne vratiti 2008. godinu“, u kojem ukratko izlaže austrijsku teoriju poslovnog ciklusa (hvala!), a zatim prelazi na izlaganje teorije realnog poslovnog ciklusa koja, u autorovom izlaganju, suštinski tvrdi da nikakvi ciklusi ne postoje, već da postoje nasumični šokovi, samo ponekad crni labud počini nered nad vašim poslom sa neba. To je sve, i nema potrebe raspravljati o tome odakle ti labudovi dolaze, to nije važno.

Naravno, takav pristup mi deluje ne baš zadovoljavajuće u odnosu na ponosni status teorije. Austrijski pristup jasno ukazuje na uzrok nastanka ciklusa – to je kreditna ekspansija banaka koje rade u okviru delimične rezerve i regulacija referentne kamatne stope od strane centralnih banaka. Bez navođenja uzroka dobija se nešto poput konstatacije smrti od gripa, dok je pokojnik imao preko sto godina i njegov organizam je već bio krajnje iscrpljen. Da nije umro danas od gripa, umro bi sutra od infarkta. Dakle, upravo je konkretni crni labud manje važan od sistemskog faktora starosti.

Međutim, u okviru članka zaista nije toliko važno zašto se ciklusi dešavaju, on se ne fokusira na to kako se osloboditi kreditne ekspansije, već na ono što omogućava ekonomiji određene zemlje da lakše podnosi krize. Kumulativna statistika po zemljama pokazuje da zemlje sa slobodnom ekonomijom mnogo lakše podnose krize, iako bi se činilo da se upravo tamo stvaraju najstrašniji baloni na finansijskim tržištima i da bi im trebalo biti teže. Ali nije tako, tržište mnogo brže izravnava strukturu ponude i potražnje nego bilo koje dirigentske mere države.

To jest, čak i ako se smatraju neizbežnim bilo poslovni ciklusi, bilo samo nasumični šokovi, zemlja može potpuno minimizirati njihove posledice jednostavnim posedovanjem liberalne ekonomije. Upravo zbog ovog optimističnog zaključka preporučujem ovaj, u nečemu sporan, članak.

Uporedni indeks rasta u odnosu na manje ekonomski slobodne i relativno više ekonomski slobodne zemlje u periodu 2001-2017 (ispod medijane iz 2001. i iznad medijane iz 2001, redom). Slobodnije zemlje 16 godina zaredom pokazuju više prosečne stope rasta. Najveća razlika primećena je u kriznoj 2009. godini (-0,3% kod slobodnijih zemalja naspram -2,8% kod neslobodnih zemalja)

Kako postići ankap ako su iz prirodnog stanja izrasle države, a ne ankap?

Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?

Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.

Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.

Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?

Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.

Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.

Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.

Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…

Sud u Čečeniji, na zahtev tužilaštva, oprostio je dugove prema Gazpromu. Gazprom je osporio tu odluku na sudu. Kakve su perspektive ovog procesa, prema Vašem mišljenju? Na čijoj su strani Vaše lične simpatije?

Papa

Počeću od kraja. Moja lična simpatija je, naravno, na strani stanovnika onih regiona Rusije koji redovno plaćaju gas koji im se isporučuje, a ne neefikasni monopolista koji, trpeći gubitke na Kavkazu, opravdava svako novo povećanje tarifa neplaćanjem. Ovog puta, zakonodavna tela regiona, pod uticajem činjenice da je Čečenskoj još jednom proglašeno privilegovani subjekt federacije, takođe su uglas razvila zahteve da se njihovim stanovnicima otpišu njihovi mnogo skromniji dugovi.

Da li je ovaj troling uspeo ili su jednostavno konkurentske kavkaske bezbednosne službe iskoristile ovaj incident da bi se dokazivale jedna protiv druge, ali odmah nakon sudske odluke o otpisivanju dugova, počeli su da isplivavaju zanimljivi činjenice. Ispostavilo se da su otpisani dugovi stajali na stanovništvu bez ikakvih osnova, a zapravo je gas ili kraden, ili je rasipan (a novac za popravku infrastrukture je krađen) na višem nivou. I eto, već se pokreću postupci protiv onih koji su upravljali raspodelom gasa, i uopšte, izgleda da će u rezultatu svega ovoga pasti dosta glava.

U mirnom regionu, neplatiocu komunalija brzo će biti odsečeni svi isporučeni resursi i počeće da se naplaćuju već potrošeni. U regionima poput Čečenske Republike, onaj ko donese takvu odluku moraće da počne da brine o svom zdravlju, pa će radije do poslednjeg trenutka ignorisati problem, iako je sa mnogo većom verovatnoćom, budući da ne može da pobedi krađu, on predvoditi istu.

Malo je verovatno da će Gazprom, kao rezultat svih ovih ispitivanja, povratiti makar i bilo koji primetan deo ukradenog novca. Najrazumnije što bi njegov menadžment mogao da uradi jeste da pokuša da se oslobodi gubitničkog aktiva i proda svoje kavkaske podružnice onima koji su spremni da vode posao u regionu po tamošnjim mnogo brutalnijim pravilima. Gazpromu će preostati samo da pošteno isporučuje gas regionalnom privatnom gasnom operateru po ruskim cenama, i to uz unapred plaćanje. Neka dalje prodaje tri puta skuplje na licu mesta i pokušava da za to dobije bar neki novac.

Od davnih vremena predstavnici vojne aristokratije smatrali su sramotnim za sebe da plaćaju za ono što se može uzeti silom, jer bi tada saveznici mogli pomisliti da su oslabili i okrenuti im leđa, a neprijatelji bi iz istih razloga mogli odlučiti da napadnu. Zato, naravno, troškovi za obezbeđivanje poštovanja ugovora u Čečeniji i drugim banditskim enklavama moraju biti ogromni. U tako neefikasnom sistemu, održavanje bilo kakve stabilnosti zahteva konstantan priliv spoljnih resursa, ali baš oni počinju da se odsuzuju.

Tako da ćemo u vidljivoj budućnosti tamo videti žestoku borbu za iscrpljujuće tokove budžetskih sredstava, za bilo kakve loše kontrolisane isporuke resursa, pa čak i jednostavno za pravo upravljanja ljudima. Nažalost, postoji i velika verovatnoća da će nasilje još brže početi da se širi odatle ka spolja.

Međutim, ako se ne pokušava problem preplaviti novcem, od čega on samo raste, sve te neefikasne prakse relativno brzo izumiru, naročito ako se žestoko suprotstavi pokušajima širenja arhaičnih redova na teritorijama gde su prihvaćeni efikasniji. I to se ne odnosi samo na Čečeniju, već i na divnu tolerantnu Evropu, koja svoje unutrašnje bandite takođe radije umiruje mrvicama, nego što ih suočava sa činjenicom da ovde niste tamo i da kod nas to nije običaj.

Zapravo, Čečenija ima svoje ugljovodonike, ali je sa njima kao u Venecueli: politički režim nije pogodan za njihovu eksploataciju

Čime se sa pozicije libertarijanizma objašnjava uspeh modernog Kine? Kakva je u tome uloga državne regulacije?

анонимный вопрос

Zapravo, savremeni Kina nije samo Narodna Republika Kina, već i Republika Kina, kao i Makao, Hong Kong i u značnoj meri Singapur. I upravo u smislu blagostanja građana, Narodna Republika Kina živi lošije od svih ostalih navedenih država, uprkos tome što su polazni uslovi u smislu ekonomskog razvoja za NRK, Republiku Kina i Singapur bili otprilike isti.

Dakle, sa pozicije libertarijanizma, potrebno je objašnjavati pre neuspeh Kine, a nikako ne njen uspeh. Da, naravno, Deng Sjaoping se pokazao boljim za NRK nego Mao Ce Tung. Ali stanovnici Republike Kina, bez ikakvih svetski poznatih reformatora, postigli su daleko značajnije uspehe. Kakva je ovde uloga državne regulacije? Kao što se lako može videti, ona je negativna.

U stvarnosti, naravno, ovde postoji doza lukavstva, i velikoj kontinentalnoj zemlji je mnogo teže da se izvlači iz siromaštva i socijalizma nego maloj i morskoj. Ali bilo koji od gradova na obali kontinentalne Kine mogao bi danas živeti ne lošije od Hong Konga ili barem Republike Kina, i ako to nije slučaj, odgovornost za to leži isključivo na rukovodstvu NRK. Prevelika je uloga vođstva i usmeravanja komunističke partije, preveliki je udeo državnog sektora u ekonomiji, previše resursa se troši ne na ono što ljudi žele da kupe, već na izgradnju velikog fajrvola i sistema socijalnog rejtinga.

Veliki kineski fajrvol i njegova uloga u uspehu savremene Kine

Nesposobnost ankapa

Grigorij Baženov, ekonomista, široj zajednici poznatiji kao inicijator projekta Akcizu – nema (inače, zanimljiv primer prilično kompetentne društvene kampanje, pridružite se), objavio je članak o nesposobnosti koncepta ankapa.

Jezik članka nije najjednostavniji, ali, kako sam razumela, prelistavši Grigorijev kanal (takođe preporučujem, inače), on je mejnstrim ekonomista koji smatra, da se nemejnstrim stvari moraju saopštavati jezikom mejnstrima i uz oslanjanje na njega, inače ćeš ostati na margini. Za ekonomistu – logično. Za popularizatora to je hodanje po tankom ledu.

Ali vratimo se na članak o ankapu. Grigorij rezimira da je nesposobnost koncepta ankapa u tome što „anarho-kapitalizam polazi od ekonomskog tumačenja pojmova konkurencija i monopol, ali pritom prenosi ove pojmove u one sfere gde je to prosto neprimereno“. Veoma mi je žao, ali ovo je borba na pogrešnom mestu.

Doktrina anarho-kapitalizma ne podrazumeva slobodnu konkurenciju organizacija koje vrše agresivno nasilje za pravo da pljačkaju one koji su manje efikasni u toj oblasti. To je bliže doktrini eksteritorijalnih osiguravajućih krovova, koju zastupa Oleg Tarakanov, i koju on smatra prelaznom varijantom između minarhizma i ankapa.

Anarho-kapitalizam je pre svega pravna, a ne ekonomska doktrina, i ona tvrdi da niko nema pravo pljačkanja, i da su bilo koji nametnuti ugovori ništavni, bez obzira na status onoga ko ugovor nameće.

Ekonomska teorija samo potvrđuje ovu pravnu doktrinu, jer dokazuje da je čisto ekonomski slobodno tržište bolje od neslobodnog iz perspektive ekonomskih subjekata. A dalje Mizes kaže da je pametnom čoveku taj zaključak dovoljan da izabere slobodno tržište, a Rotbard dodaje da bi čak i ako bi se dokazalo da je određeni oblik neslobode ekonomski isplativiji, „pravi momci“ i dalje bili za slobodu. Može se odnositi prema Rotbardu kao prema friku zbog takve pristrasnosti, ali, srećom, zahvaljujući Mizesu, to je zaista neprincipijeljno.

Dakle, ankap je samo kritičko hmuckanje na račun minarhističkog državnog uređenja, kao i na račun sveta konkurentskih osiguravajućih kuća: nije loše, kaže se, ali može bolje.

Koje su mane libertarijske i anarho-kapitalističke teorije?

Glavni nedostatak kako libertarijanske, tako i anarho-kapitalističke teorije je to što one ne postoje.

Postoji ekonomska teorija koju razvija austrijska ekonomsku škola, a koja je dobila relativno koherentan oblik zahvaljujući Mizesu. To je praksiologija, odnosno teorija ljudskog delovanja, katalaktika, odnosno teorija razmene, teorija novca, teorija intervencionizma, teorija ekonomskog ciklusa, i tako dalje. Na ekonomskoj teoriji se gradi logika izlaganja libertarijanske doktrine, pomoću nje se proveravaju različite fantazije o mogućem uređenju društva. Austrijska ekonomska teorija ne daje kvantitativne prognoze i postulira principijelnu nemogućnost njihovog davanja, što daje povod mnogim sledbenicima drugih škola da je zbog toga kritikuju zbog beskorisnosti.

Postoji libertarijanska pravna teorija, ona je i institucionalna, i sociološka. Kod ruskih libertarijanaca uglavnom je prihvaćeno da se u svojim pravnim konstrukcijama oslanjaju upravo na nju, što je neposredno povezano sa tim da ju je razvio Vladimir Četvernin, Rus i još uvek živ. U englesko govorivom svetu su u boljoj upotrebi teorije prirodnog prava.

Postoje različita etička libertarijanska učenja: neka uzimaju za osnovu prirodna prava, druga izvode etiku iz ideje ugovora, treća se oslanjaju na konsekvencijalizam, odnosno donose procenu postupaka na osnovu njihovih posledica – generalno, u oblasti etike među libertarijancima postoji znatno razdrganost i nestabilnost.

Kao rezultat, libertarijanstvo predstavlja prilično širok i pluralistički pravac misli, što se može smatrati i plusom (postoji unutrašnja diskusija, postoji razvoj, ali postoji i slaganje oko osnova), i minusom (po nizu specifičnih pitanja ne postoji jednoznačno mišljenje, pri čemu su neka od tih pitanja veoma ozbiljna, na primer, da li ima pravo na postojanje institucija kao što je država).

Kul drvo, a ovde još nema Četvernina…

Update: kada je post već bio napisan, na SVTV je izašao video sa Aleksejem Tereščukom, koji se bavi upravo sličnim pitanjima.

Koga ćeš izabrati: tjanučku ili kuna?

anonimno pitanje

Murmur! Počela je serija slatkih pitanja o ličnim odnosima! Sa zadovoljstvom odgovaram.

Jako, jako mi nedostaju tyan. Imam ih u najboljem slučaju deset procenata od ukupnog sastava.

Tyan se retko interesuju za oružje. To je strašna, neoprostiva greška! Sa svojim puškom bićeš zvezda na bilo kom strelištu, a sa svojim karabinom u 23. godini oborićeš svakog kuna na noge bez ikakvog kršenja NAP-a, zato nabavite prvo oružje već sa 18.

Tyan se retko interesuju za bitkoin. Ovde ih zaista možemo razumeti: jer čak i prema novom zakonu, tyan odlazi u penziju par godina ranije od kuna, što znači da njen bitkoin neće porasti toliko jako. Ali, devojke, zašto biti toliko sitničava?

Tyan se retko interesuju za ekonomiju. Užasno je, ali tako je. Čini se da je kunu oproštivo da misli da se novac stvara u komodi, a mi bismo trebalo da znamo o svim tim stvarima mnogo detaljnije. Devojke, zajebite etatistički mejnstrim, učite austrijsku ekonomsku školu, tamo nema te gadne, gadne matematike!

Ali najčudnije je to što se tyan retko interesuju za politiku. Čuli biste kako je Jabuka-tyan zapalila scenu na mitingu 29. jula! Ceo trg je prosto odlemeo!

Politika je kawaii.

E takve tyan mi nedostaju

Da, primetili ste da mi sada bitkoin možete donirati ne samo direktnim transferom na novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8, već i jednostavno sa bankovne kartice? Sve je za vas!