Glavni nedostatak kako libertarijanske, tako i anarho-kapitalističke teorije je to što one ne postoje.

Postoji ekonomska teorija koju razvija austrijska ekonomsku škola, a koja je dobila relativno koherentan oblik zahvaljujući Mizesu. To je praksiologija, odnosno teorija ljudskog delovanja, katalaktika, odnosno teorija razmene, teorija novca, teorija intervencionizma, teorija ekonomskog ciklusa, i tako dalje. Na ekonomskoj teoriji se gradi logika izlaganja libertarijanske doktrine, pomoću nje se proveravaju različite fantazije o mogućem uređenju društva. Austrijska ekonomska teorija ne daje kvantitativne prognoze i postulira principijelnu nemogućnost njihovog davanja, što daje povod mnogim sledbenicima drugih škola da je zbog toga kritikuju zbog beskorisnosti.

Postoji libertarijanska pravna teorija, ona je i institucionalna, i sociološka. Kod ruskih libertarijanaca uglavnom je prihvaćeno da se u svojim pravnim konstrukcijama oslanjaju upravo na nju, što je neposredno povezano sa tim da ju je razvio Vladimir Četvernin, Rus i još uvek živ. U englesko govorivom svetu su u boljoj upotrebi teorije prirodnog prava.

Postoje različita etička libertarijanska učenja: neka uzimaju za osnovu prirodna prava, druga izvode etiku iz ideje ugovora, treća se oslanjaju na konsekvencijalizam, odnosno donose procenu postupaka na osnovu njihovih posledica – generalno, u oblasti etike među libertarijancima postoji znatno razdrganost i nestabilnost.

Kao rezultat, libertarijanstvo predstavlja prilično širok i pluralistički pravac misli, što se može smatrati i plusom (postoji unutrašnja diskusija, postoji razvoj, ali postoji i slaganje oko osnova), i minusom (po nizu specifičnih pitanja ne postoji jednoznačno mišljenje, pri čemu su neka od tih pitanja veoma ozbiljna, na primer, da li ima pravo na postojanje institucija kao što je država).

Update: kada je post već bio napisan, na SVTV je izašao video sa Aleksejem Tereščukom, koji se bavi upravo sličnim pitanjima.