Papa

Počeću od kraja. Moja lična simpatija je, naravno, na strani stanovnika onih regiona Rusije koji redovno plaćaju gas koji im se isporučuje, a ne neefikasni monopolista koji, trpeći gubitke na Kavkazu, opravdava svako novo povećanje tarifa neplaćanjem. Ovog puta, zakonodavna tela regiona, pod uticajem činjenice da je Čečenskoj još jednom proglašeno privilegovani subjekt federacije, takođe su uglas razvila zahteve da se njihovim stanovnicima otpišu njihovi mnogo skromniji dugovi.

Da li je ovaj troling uspeo ili su jednostavno konkurentske kavkaske bezbednosne službe iskoristile ovaj incident da bi se dokazivale jedna protiv druge, ali odmah nakon sudske odluke o otpisivanju dugova, počeli su da isplivavaju zanimljivi činjenice. Ispostavilo se da su otpisani dugovi stajali na stanovništvu bez ikakvih osnova, a zapravo je gas ili kraden, ili je rasipan (a novac za popravku infrastrukture je krađen) na višem nivou. I eto, već se pokreću postupci protiv onih koji su upravljali raspodelom gasa, i uopšte, izgleda da će u rezultatu svega ovoga pasti dosta glava.

U mirnom regionu, neplatiocu komunalija brzo će biti odsečeni svi isporučeni resursi i počeće da se naplaćuju već potrošeni. U regionima poput Čečenske Republike, onaj ko donese takvu odluku moraće da počne da brine o svom zdravlju, pa će radije do poslednjeg trenutka ignorisati problem, iako je sa mnogo većom verovatnoćom, budući da ne može da pobedi krađu, on predvoditi istu.

Malo je verovatno da će Gazprom, kao rezultat svih ovih ispitivanja, povratiti makar i bilo koji primetan deo ukradenog novca. Najrazumnije što bi njegov menadžment mogao da uradi jeste da pokuša da se oslobodi gubitničkog aktiva i proda svoje kavkaske podružnice onima koji su spremni da vode posao u regionu po tamošnjim mnogo brutalnijim pravilima. Gazpromu će preostati samo da pošteno isporučuje gas regionalnom privatnom gasnom operateru po ruskim cenama, i to uz unapred plaćanje. Neka dalje prodaje tri puta skuplje na licu mesta i pokušava da za to dobije bar neki novac.

Od davnih vremena predstavnici vojne aristokratije smatrali su sramotnim za sebe da plaćaju za ono što se može uzeti silom, jer bi tada saveznici mogli pomisliti da su oslabili i okrenuti im leđa, a neprijatelji bi iz istih razloga mogli odlučiti da napadnu. Zato, naravno, troškovi za obezbeđivanje poštovanja ugovora u Čečeniji i drugim banditskim enklavama moraju biti ogromni. U tako neefikasnom sistemu, održavanje bilo kakve stabilnosti zahteva konstantan priliv spoljnih resursa, ali baš oni počinju da se odsuzuju.

Tako da ćemo u vidljivoj budućnosti tamo videti žestoku borbu za iscrpljujuće tokove budžetskih sredstava, za bilo kakve loše kontrolisane isporuke resursa, pa čak i jednostavno za pravo upravljanja ljudima. Nažalost, postoji i velika verovatnoća da će nasilje još brže početi da se širi odatle ka spolja.

Međutim, ako se ne pokušava problem preplaviti novcem, od čega on samo raste, sve te neefikasne prakse relativno brzo izumiru, naročito ako se žestoko suprotstavi pokušajima širenja arhaičnih redova na teritorijama gde su prihvaćeni efikasniji. I to se ne odnosi samo na Čečeniju, već i na divnu tolerantnu Evropu, koja svoje unutrašnje bandite takođe radije umiruje mrvicama, nego što ih suočava sa činjenicom da ovde niste tamo i da kod nas to nije običaj.