Тег: čast

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh

Kakva je za libertarijanca dopuštena reakcija na verbalnu uvredu (koja se vrši bez primene fizičkog nasilja)? Kako se može delovati na uvreditelja da izgubi želju da to ponovi?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Ovo je veoma popularno pitanje koje mi je postavljano u različitim formulacijama već više puta. Evo – nedavni odgovor o stajanju na nogu. Evo još jedan, o ideološkom neprijateljstvu. Evo – o psihološkoj agresiji. Evo – o nemogućnosti da se pobegne od neprijatnog komšije. Evo – o stalking-u.

Ali, kao što je napisao jedan pesnik, koji je znao, kao i svi sovjetski ljudi, smisao jezika mržnje, „koliko puta ga vidiš, toliko puta ga i ubij!“ Tako da ću se pozabaviti vašim pitanjem i pokušati da otvorim temu malo na novi način.

Za početak predlažem da poslušate izlaganje Davuda Zulumhanova na sedmim Adamovim Smitovim čitanjima 2015. godine „O poreklu poštenja“. Tamo on prenosi veoma važnu tezu:

Poštenog čoveka je nemoguće uvrediti, jer on nema časti, to je razbojnički termin. Zato su „uvreda“ i „uvređenost“ oružje razbojnika. Uvređenost je povod da se dobije „zakonito pravo na primenu nasilja“. Uvreda je provokacija druge strane na postupke na koje se zakonski može odgovoriti nasiljem.

Pa kako se onda može delovati na onoga ko vređa, da mu nestane želje da to ponovi? Možete se ponovo obratiti Davudu i iskoristiti njegov recept:

Trgovca je nemoguće uvrediti.

— Ti si prostak, ti si gad, i ceo tvoj rod je bio lopov!<

A trgovac se smeška i kaže:

— Da, da, ali svakako manje od pedeset, neću dati.

Međutim, malo je verovatno da ovaj savet u potpunosti odgovara na vaše pitanje, jer takav odgovor ne garantuje da razbojniku nestaje nagon za uvredama. Možda bi trebalo da odgovarate na njegovom sopstvenom razbojničkom jeziku.

Tako je Navaljni prihvatio izazov generala Zolotova u tačnoj usklađenosti sa njihovim, razbojničkim, duelnim kodeksom, izaberavši ono oružje u kojem je on jak, a general slab. General se povukao, i sada se po tim istim zakonima časti, na koje se sam pozivao, ispostavilo da je lišen časti. Hoće li mu nestati nagon za nasiljem? Nije sigurno. Ali nagon za uvredama – skoro sigurno.

Ili, evo, Kadirov se pojavio pred inguškim starješinom Muhadžirem Nalgijevom sa stotinu ljudi, tvrdeći da je ovaj uputio nepoštovane izjave na njegov račun. Ali, lokalno stanovništvo je počelo da se okuplja u odbranu starješine, i do čega je to dovelo? Kadirov se izvinio i otišao. Kadirov, za razliku od Zolotova, zaista nešto razume u vezi sa čašću, što je i demonstrirao.

U objavi o gazenju po nozi opisala sam kako dolazi do eskalacije konflikta. Da su ljudima od svih alata za rešavanje konflikata bila dostupna samo eskalacije, oni bi veoma brzo nestali. Pa, znate, sve te priče tipa, dozvolite kratkoslovno oružje, i ti ludaci će se brzo pozastreljati međusobno. Ali, sasvim opravdana strepnja od takvog ishoda vodi i do razvoja tako važnog alata za deeskalaciju konflikta, kao što je izvinjenje.

Gde je najveća verovatnoća da dobijete uvredu na svoj račun? Naravno, na internetu. Jer internet je gun-free zone. A pojavite se na takmičenju iz praktičnog pucanja, i tamo ćete čuti samo učtiva laskanja: „poštovani strelac“, „poštovani sudija“. Jer svako ima cev, gomilu metaka i uzbuđenje – pokušajte tu da ne budete ljubazni.

Rezimiram. Uvredama se suprotstavljaju smirenost, ljubaznost i čvrstina stava, odnosno ukazivanje, s jedne strane, na svoju spremnost da se izvinim ako sam nekoga nehotice uvredio, ali s druge strane na spremnost da odgovorim silom ako uvreditelj sam ne izvine. A za prevenciju uvreda, moraćete da steknete reputaciju osobe koju ne vredi uvređivati.