Тег: reklama

Mehanika „Slobode“

Ne razumem baš najbolje izdavanje knjiga na papiru, osim ako to nisu knjige za malu decu koje mogu fizički da se žvaću ili, u nešto starijem uzrastu, kreativno razmrljaju. Čak i ako osoba vodi ustaljen život u sopstvenom domu, čuvanje papirnih knjiga kod kuće je luksuz, jer za njih treba nabaviti tako čudan vintage predmet enterijera kao što je knjižni regal (ako knjiga u domu ima malo, bolje je odgovarala mala polica u toaletu). A ako osoba iznajmljuje stan, prinuđena je s vremena na vreme da se seli i čak ne zna u kojoj će državi biti za pola godine, tada je za nju izraz „papirna knjiga“ definitivno nešto za bogataše. Zato papirne knjige migriraju u javne prostore i češće ih možete videti u nekim tajm-kafeima pored društvenih igara. One retke papirne knjige koje su mi iz nekog razloga završavale u rukama poslednjih godina, brzo su prelazile u jedan od takvih prostora, a sada u apartmanu koji iznajmljujem stoji jedan jedini strip na srpskom o Corto Malteseu, koji je „zalutao“ sa festivala stripa.

Ipak, papirne knjige, ovaj duboko nišni proizvod, neko i dalje ne samo da kupuje, već čak proizvodi i nove primerke. Tako su se moji poznanici time bavili još u Rusiji, osnovavši izdavačku kuću „Sloboda“, potom su nastavili u Crnoj Gori, a sada i u Nemačkoj. Uostalom, oni su i dalje orijentisani na rusko tržište i prodaju se uglavnom na Ozonu. Sumnjam da će moje sopstvene knjige biti izdavane na taj način, jer su ekstremno male po obimu, što znači da bi udeo poštavnih troškova u troškovima nabavke gotovog proizvoda bio nesrazmerno veliki. Uпрочем, ako uspejem da napišem još jedan rad, onda tri knjige pod jednim koricama već imaju šanse.

Zato je „Sloboda“ izdala moj prevod Fridmanove „Mehanike slobode“, i tamo na Ozonovom sajtu postoji čak nekoliko desetina recenzija. Prevod sasvim možete pročitati potpuno besplatno u elektronskom obliku, ali ako vam je prijatno da posedujete težak suvenirni ciglić, izvolite. Koliko razumem, u linkovima koje ću ovde davati ugrađeno je pominjanje da su primljeni baš od mene. Mislim da je to za analitiku, kako bi izdavači razumeli koliko je efikasno reklamirati se na taj način. I sama nemam pojma, videćemo.

Šta tamo ima o libertarijanizmu, osim Fridmana?

2. Alja Zanoza. Priručnik za racionalni egoizam. Pa, ovde sam odmah izbacila as iz rukava, naravno. Sa Aljom ste verovatno upoznati preko njenog jutjub kanala, kojem, očigledno, sija skorije preimenovanje u „Srpsku polit-topku“. Tekst knjige nije u otvorenom pristupu, tako da je kupovina cigle od dvesta strana ne samo suvenir, već i krajnje izopačen način da se upoznate sa samim sadržajem Aljinog kreativca. Ako me autor „bombarduje“ tekstom, možda ću čak objaviti recenziju.

3. Linda i Moris Tanehili. Tržište slobode. Ovo je još jedan ekskluziv, koji ranije nije bio izdat na ruskom jeziku. Fridman i Tanehili su gotovo sigurno aktivno razmenjivali ideje (sudim po gotovo podudarnim godinama izdanja i referencama kod Fridmana, pošto nisam direktno upoznata sa stvaralaštvom Tanehilija). Recimo, čuvena ideja privatnih agencija za obezbeđenje, koje treba da zamene najtoksičniju funkciju države, puštena je u mase u 20. veku upravo od strane Tanehilija.

4. Hans-Herman Hoppe. Teorija socijalizma i kapitalizma. Ovo više nije ekskluziv izdavačke kuće „Sloboda“, već reprint izdanja novisibirske Hyde Park Library. Sudeći po anotacijama, najvredniji deo knjige uopšte nisu razmišljanja o socijalizmu i kapitalizmu, već Hoppe-ova argumentativna etika, na kojoj on, pretpostavljam, gradi sve dalje konstrukcije.

5. Ajn Rand. Kapitalizam. Apologija. Ovo je već primetno manje popularan autor, ako sudimo po broju recenzija na Ozonu. Ovde je zbirka raznovrsnih članaka u kojima Ajn Rand primenjuje instrumentarijum svog razvijenog objektivizma za razmišljanje o različitim političkim pojmovima. Možda ću i ja u starosti sastaviti zbirku dodataka za različite aspekte stvarnosti za sopstvene teorije…

6. Dejvid Berglend. Libertarijanizam u jednoj lekciji. Nekako se desilo da sam znala za ovu knjigu o osnovama libertarijanizma, ali u svoje vreme nisam stigla da je pročitam, već sam odmah prešla na Rotbarda. U rezultatu, nemam pojma koliko je ovaj direktni konkurent mog Ankapa dobar za nosioce ruske kulture. Ako je neko poredio, podelite mišljenje.

Možda ću u predvidljivoj budućnosti uraditi detaljnije recenzije ovih knjiga, kao i noviteta izdavačke kuće, ukoliko se takvi pojave.

Kako libertarianske institucije regulišu reklamiranje?

Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.