Dugo nisam uspevao da pronađem pravi ton za završno poglavlje knjige o libertarianskoj teoriji rata, gde treba da budu dati libertarianska analiza i preporuke za ratove koje započinje država. Međutim, zatim se dogodio jedan saobraćajni incident u američkoj državi Minesota, koji je bio praćen burnim diskusijama na mreži – i stvari su konačno krenule. Tako da izražavam zahvalnost svim specijalnim službama, građanskim aktivistima i ljubiteljima prepirki na njihov doprinos nauci.
Za sada je spreman samo odeljak 3.3.1, u kojem država napada pojedinca, ali dalje bi stvari trebalo da idu brže.
A, i još je dodato malo upozorenje na samom početku trećeg dela knjige, povezano sa tim da se rat sa državom može razumeti na različite načine, dok nas u ovoj knjizi zanima rat u njegovom brutalnijem smislu, jer je upravo on do sada bio lišen libertarianskog teorijskog osmišljavanja.
Obratio mi se osnivač projekta „Molinarij“, za kog sam već prevodio jedno od poglavlja „Večeri u ulici Sen-Lazar“, koju je napisao, zapravo, Gustov de Molinari, autor ključne ideje anarho-kapitalizma, a to je privatna proizvodnja bezbednosti na slobodnom konkurentnom tržištu, slično svim ostalim potrošačkim uslugama. Molinarij se sastoji od telegram-kanala, koji u trenutku ove publikacije ima 70 pratilaca, sabsteka sa ukupno šest pratilaca, i jutjub-kanala koji ima 1,13 hiljada zaprasnika. Ovakva asimetrija povezana je sa dva faktora. Prvo, jutjub promoviše kanale putem sistema preporuka, dok sabstek i telegram to rade daleko manje efikasno. Drugo, glavni sadržaj Molinarija su video-materijali, a pomoćni tekstualni kanali se koriste za čuvanje dodatnih materijala i alternativnih formata prenosa glavnog sadržaja. Tako dolazimo do suštine obraćanja. Zamoljen sam da iznesem svoje mišljenje o objavljenom prevodu na ruski jezika predavanja Mureja Rotbarda iz 1989. godine o tadašnjoj svetskoj političkoj agendi, odnosno pre svega o kolapsu socijalističkog bloka.
Video je postavljen na jutjubu, a na sabsteku i u telegramu nalaze se transkript govora i komentari na njega.
Rotbard počinje kratkim pregledom istorije socijalizma: kako se pojavio u Evropi u 19. veku, kako i zašto je postepeno stekao popularnost, kako su liberali pred kraj 19. veka osećali osuđenost jer su socijalističke ideje potpuno obuzle mase, i kako je u 20. veku socijalizam konačno dobio priliku da se sprovede u praksu. Zatim on primećuje protivfazno kretanje ideja: ljudi u zemljama socijalističkog bloka su bili prezasićeni ovim kolektivističkim uređenjem i sanjali su o kapitalizmu, dok su zapadni intelektualci uspeli da kroz decenije pronesu netaknuto divljenje prema socijalizmu, jer ga nisu zapravo iskusili u praksi.
Ispostavlja se da postoji samo jedan način da se ljudi podstakne da odustanu od spolja privlačne, ali lažne ideje: dozvoliti im da pokušaju da je sprovedu u delo i sačekati da ideja bude diskreditovana. Međutim, čak i u tom slučaju, odricanje od ideje će se verovatno dogoditi ne ranije nego što fizički izumre prva generacija njenih nosilaca.
Ovde mi se nameće jedno provokativno pitanje: ne bi li se isto desilo sa ankapom? Evo, on će polako osvajati umove, neki kritični procenat političara će ga prihvatiti, a zatim će svi postati manje-više jednoglasni u tome da ljudima konačno treba dozvoliti da realizuju ovu svetlu ideju. I onda, kada prva generacija onih koji demontiraju državu u korist slobodnog tržišta počne fizički da izumire, ideja će izgubiti svoje iskrene nosioce, a u očima sledeće generacije će već biti diskreditovana. I ako su krajem osamdesetih godina prošlog veka vladari zemalja socijalističkog bloka zbunjeno pitali tako pametne zapadne eksperte postoje li neki pouzdani načini da se pažljivo odustane od prekomerne državne regulacije i pređe na slobodno tržište, ne bi li se za stotinu godina slobodni učesnici libertarianskog društva koje ide u rasulo zbunjeno pitali kako bi pažljivo pronašli one koji su spremni da preuzmu odgovornost za ljude i počnu da njima upravljaju, a da se ne bunili govoreći: „zašto bi meni to uopšte trebalo“.
Život je, naravno, pokazao da je svet složeniji od slike koju je Rotbard video pred kraj osamdesetih, ali u celini njegov pogled je bio potpuno ispravan. Tako je tačno uočio da su u tadašnjem američkom društvu ljudi bili umorni od visokih državnih troškala pod Reiganom, i ubrzo je pod Klintonom državni dug počeo da opada. Ali žara je trajala kratko, i sada on raste neviđenim tempom. On je ukazao na problem finansijskih organizacija koje su „previše velike da bi propale“, i taj problem je vremenom izazvao svetsku krizu. Tačno je primetio da će Kina imati problema sa tržišnom ekonomijom ako to ne bude praćeno opštom liberalizacijom. I zaista, posle trideset godina ekonomija Kine je ipak počela da škripi zbog nedostatka slobode i prekomerne državne regulacije, ali do tada je uspela da postane supersila. Konačno, Rotbard je primetio da sada, kada je Hladni rat između supersila završen, to neće biti povod SAD-u za demilitarizaciju, već će vlada grozničavo tražiti bilo kakve povode da ratuje sa bilo kim ili bilo čime.
Takođe, Rotbard je oštro kritikovao Libertariansku partiju, koja uopšte praktično nije primetila da je liberalizam pobedio socijalizam, i uopšte nije iskoristila plodove te pobede, fokusirajući se umesto toga na svoje unutrašnje aparatske razdore. Zapravo, ova kritika se odnosi na bilo koju libertariansku partiju bilo koje zemlje u bilo koje vreme: libertarijanci su posebno podložni birokratizaciji svojih institucija. To se odnosi ne samo na partije, već i na naučne institute ili projekte poput Montellibero. Stvar je u tome što volonter dolazi u organizaciju po rezultat, dok dugotrajne institucije rade zarad procesa. Kao rezultat, entuzijasti izgore i odu, a ostaju oni kojima je rutina prijatna, dok se rezultati rada mere brojem sednica.
I za kraj želim da ostavim nedorečeno ključno Rotbardovo predviđanje koje je izneo u svom predavanju: da će 21. vek biti vek slobode. Naravno, ako se poredi sa 20. vekom, u veoma mnogim aspektima i u veoma mnogim zemljama ljudi su postali primetno slobodniji. Ali ni regulatori nisu seli skrštenih ruku, i mnoge slobode kojima su ljudi uživali još na početku 21. veka, u njegovoj drugoj četvrtini više im se ni ne sanjaju. Međutim, ovde želim da napomenem zanimljivu zakonitost: savremeno ukrješćenje nije totalno. Ono postoji samo tamo gde država zadržava svoj monopol. Recimo, avio-letove je pretvorila u sofisticirano izrugivanje. A u oblasti novčanih transfera ljudi trpe izrugivanje samo tamo gde je potrebno pokazati transakciju državi. Ali ako je potrebno sakriti je, sve se radi u dva klika. I tako u mnogim oblastima. Ljudi uče i navikavaju se da zaobilaze državne zahteve i, čini se, prestaju da žude za čizmom nad sobom. Možda sloboda zaista dolazi? Želim da verujem u to.
Završeno je poglavlje 3.2, koje opisuje vođenje rata u slučaju kada grupa napadne. Analizirano je ono najzanimljivije – kada grupa napadne državu.
Radi kratkoće, odlučila sam da se ograničim na razmatranje situacije u kojoj ste vi u napadajućoj grupi, a ne kada neki stranci pokušavaju da sruše vašu omiljenu državu. Moguće je da ću kasnije ipak morati dopisati i ovaj pododdeljak, ali pokušaću da izbegnem.
Nešto sam u ekstremima: nove objave izlaze u novembru prilično često, jadni Bitarh nema vremena ni reč da umetne. U pripremi je još jedan članak, od onih starijih, kao i jedan odgovor na pitanje pretplatnika.
Knjiga o libertarijanskoj teoriji rata glatko se približava završetku. Nakon što sam prethodno analizirala ratove u kojima je inicijator pojedinac, sada opisujem situacije u kojima rat započinje grupa. Do sada su završeni odeljci o napadu grupe na pojedinca i grupe na grupu. Scenario „grupa protiv države“ je pred nama.
Knjiga u procesu pisanja donosi mi neočekivana otkrića. Tako sam, na samom početku, morala odstupiti od strogog metodološkog individualizma i uvesti kolektivne subjekte. Sada sam stigla do toga da napadam „sveto sveto“, tvrdeći da pri analizi rata grupe protiv grupe nema nikakvog praktičnog smisla utvrđivati ko je agresor, a ko žrtva. Uglavnom, čitajte, i biću radostna komentarima.
U glavi 3.1 knjige o libertarianskoj teoriji rata dopisani su odeljci „Individ protiv grupe“ i „Individ protiv države“. Sledeća dva poglavlja će biti po sličnom šablonu, tako da se nadam da će ići lakše.
Ideja da ilustrujem knjigu u stilu crvenofigurnih grčkih vaza mi je od nekako postala manje privlačna, za sada ostavljam tu zamisao, pa ćemo videti.
Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.
Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.
Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.
Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.
Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).
Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.
A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.
Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.
Nihilizam je potpuno logična posledica Hjumove giljotine. Nemoguće je izvesti ono što treba biti iz onoga što jeste, sledeće, ništa objektivno obavezno ne postoji. Nema objektivnog morala (pozdrav Dobroumu), nema prirodnog prava (pozdrav Rotbardu), a taj vaš objektivizam je u celosti neka glupa šala (pozdrav Ajn Rend).
Ali nihilista nije solipsista. On je svestan da u svetu, pored njega, postoje i druge individualnosti, sa svojim subjektivnim ukusima, vrednostima i potrebama.
Nihilistima se često pripisuje namera suprotstavljanja celom svetu, postavljanja sebe naspram njega, pa čak i gotovo ratovanje sa njim. To je razumljivo, jer je nihilizam rođen upravo kao negacija nametnutih vrednosti, dužnosti prema višim silama i društvu. Misliš da nekome nešto dugujem? Ma pusti kurac.
Pa tako su i rani libertarijanci poznati ne toliko po svom pozitivnom programu, koliko po kritici svakog etatističkog govna. Ipak, libertarijanac obično nije previše sklon tome da fizički istrebljuje sve etatiste, isto tako i nihilista, pri всей svojoj agresivnoj i ciničnoj retorici, ako bude ostavljen bez moralizatorstva koje ga iritira, i dalje će biti primoran da kontaktiše ljude, dogovara se sa njima, pa čak i udružuje na osnovu poklapanja određenih vrednosti i interesa, iako, činilo bi se, gde je nihilizam, a gde vrednosti. Međutim, čak i subjektivna volja ima preferencije. A gde postoje poklapanja preferencija — tu se javlja mogućnost kooperacije. I tako se Štirnerov Jedini udružuje u saveze individualista.
Naravno, kada im se pruži sloboda, nihilisti će neizbežno promeniti svoju retoriku. „Ne postoje nikakve više vrednosti, niko nikome ništa po defaultu ne duguje.“ „Pa da, to je očigledno, ali šta si hteo time reći?“ Da li će nihilisti nužno appealovati na pravo jačeg? U početku, sasvim je verovatno da hoće. Potom će se uveriti da nikakvo jedinstveno prirodno pravo ne postoji, i da se to odnosi i na pravo jačeg, što znači da će morati da se dogovore sa svakim pojedinačno i jasno definišu obaveze.
Kratko rečeno, svaka ideologija koja u centar stavlja individualizam (a nihilizam je upravo takav), neizbežno će doći do manje ili više libertarianskih praksi, čak i ako će ljudi na početku biti puni ciničnog hvalisanja o mogućnosti da sve i svakoga ugnu. Opšte gnujanje radi samo tamo gde postoji saglasnost onih koji su gnućani. A s kog razloga bi nihilisti dali takvu saglasnost?
Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.
Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.
Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.
Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.
Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.
Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.
Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.
Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.
Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.
Pitanje od Dmitrija
Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.
Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.
Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.
U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.
Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
