Knjiga o libertarijanskoj teoriji rata glatko se približava završetku. Nakon što sam prethodno analizirala ratove u kojima je inicijator pojedinac, sada opisujem situacije u kojima rat započinje grupa. Do sada su završeni odeljci o napadu grupe na pojedinca i grupe na grupu. Scenario „grupa protiv države“ je pred nama.
Knjiga u procesu pisanja donosi mi neočekivana otkrića. Tako sam, na samom početku, morala odstupiti od strogog metodološkog individualizma i uvesti kolektivne subjekte. Sada sam stigla do toga da napadam „sveto sveto“, tvrdeći da pri analizi rata grupe protiv grupe nema nikakvog praktičnog smisla utvrđivati ko je agresor, a ko žrtva. Uglavnom, čitajte, i biću radostna komentarima.
U glavi 3.1 knjige o libertarianskoj teoriji rata dopisani su odeljci „Individ protiv grupe“ i „Individ protiv države“. Sledeća dva poglavlja će biti po sličnom šablonu, tako da se nadam da će ići lakše.
Ideja da ilustrujem knjigu u stilu crvenofigurnih grčkih vaza mi je od nekako postala manje privlačna, za sada ostavljam tu zamisao, pa ćemo videti.
Nedavno je na kanalu „Klasični liberal“ objavljena objava „O neophodnosti libertarianske metafizike„, koja me je pomalo pogodila. Autor optužuje savremene libertarijance da su odstupili od čiste i jasne koncepcije prirodnih prava datih od Boga i počeli da razvijaju neku ateističku nominalističku zbrku, ali pošto njihova ideologija počiva na tako nestabilnom temelju kao što je nominalizam (odnosno poricanje realnog postojanja ideja i tvrdnja da se svet sastoji od jedinstvenih objekata, a da su sva generalizovanja samo termini) – onda libertarijanci nikome ništa ne mogu dokazati.
Naravno, ideja prirodnih prava datih od Boga potpuno se ruši jednostavnim prigovorom: ne, meni je Odin dao prirodna prava jer ga poštujem, a takođe mi je dao pravo da te opljačkam i uzmem u ropstvo, tebi on nije dao nikakva prava jer ti ne umeš ni mač da držiš.
Nominalizam leži u samom srcu naučnog metoda. Posmatrajući bezbroj jedinstvenih objekata i pojava (preciznije, jednostavno primajući signale od čula), čovek primećuje obrasce, iznosi hipotezu o prirodi posmatranog zakonitosti, testira tu hipotezu, ugrađuje je u teoriju; teorije postoje u okvirima naučne paradigme, ali proces posmatranja sveta ne prestaje, što znači da će se pojaviti nove hipoteze, teorije i paradigme koje će preciznije opisivati i objašnjavati posmatrano.
Libertarianizam kao ideologija postoji onoliko dugo koliko postoji vlast čoveka nad čovekom i, shodno tome, želja da se izbegne vlast nad sobom. A pojmovi kojima se ova ideologija opisuje razlikuju se u različitim vremenima i u različitim društvima. Može se samo uslovno pratiti da se, recimo, u 18. veku pojavio pojam samopripadnosti, a u 20. veku svima omiljeni NAP, a ko zna, možda će za još dva veka među tadašnjim libertarijancima biti aktuelan neki drugi modni princip.
Izgradnja sistema logički ispravnih zaključaka iz postulata koji nisu kontradiktorni nije tako težak zadatak. Preuređivanje sistema u skladu sa time da je neki od korišćenih pojmova redefinisan takođe nije problem. Problem je u tome kako učiniti ovaj sistem opšteprihvaćenim, ili barem dominantnim, ili barem autoritativnim, ili barem poznatim. Stara teorija ima mnoštvo prednosti u odnosu na novu: ona takođe objašnjava svet, ona takođe predviđa činjenice, i uz to već pripada dominantnoj paradigmi. Nova tek treba da dokaže da su joj i opisna i prediktivna moć veće, i da se bolje uklapa sa drugim teorijama. Kako ona to čini? Obično prilično jednostavno: jednostavno preživi dok nosioci stare paradigme fizički ne izumru (pozdrav Odinu).
Zato libertarijanci i ne moraju ništa da dokazuju svojim protivnicima. Njihov zadatak je da očuvaju i postepeno prošire jezgro pristalica, akumuliraju iskustvo primene svojih teorija, prikupljaju korisne tehnologije koje rade u okvirima libertarianizma a zataču u okvirima drugih ideologija… I, naravno, da fizički ne izumru pre svojih oponenata.
A to kako će se definisati pojam „čovek“ do trenutka kada libertarianizam postane dominantan, to je pitanje isključivo praktičnosti primene. Nekome će odgovarati „dvonožni bez perja“, nekome „predstavnik vrste homo sapiens“, a nekome će pojam „čovek“ već delovati previše usko, pa će operisati nekim „pravnim subjektom“. I neka bude tako.
Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.
Nihilizam je potpuno logična posledica Hjumove giljotine. Nemoguće je izvesti ono što treba biti iz onoga što jeste, sledeće, ništa objektivno obavezno ne postoji. Nema objektivnog morala (pozdrav Dobroumu), nema prirodnog prava (pozdrav Rotbardu), a taj vaš objektivizam je u celosti neka glupa šala (pozdrav Ajn Rend).
Ali nihilista nije solipsista. On je svestan da u svetu, pored njega, postoje i druge individualnosti, sa svojim subjektivnim ukusima, vrednostima i potrebama.
Nihilistima se često pripisuje namera suprotstavljanja celom svetu, postavljanja sebe naspram njega, pa čak i gotovo ratovanje sa njim. To je razumljivo, jer je nihilizam rođen upravo kao negacija nametnutih vrednosti, dužnosti prema višim silama i društvu. Misliš da nekome nešto dugujem? Ma pusti kurac.
Pa tako su i rani libertarijanci poznati ne toliko po svom pozitivnom programu, koliko po kritici svakog etatističkog govna. Ipak, libertarijanac obično nije previše sklon tome da fizički istrebljuje sve etatiste, isto tako i nihilista, pri всей svojoj agresivnoj i ciničnoj retorici, ako bude ostavljen bez moralizatorstva koje ga iritira, i dalje će biti primoran da kontaktiše ljude, dogovara se sa njima, pa čak i udružuje na osnovu poklapanja određenih vrednosti i interesa, iako, činilo bi se, gde je nihilizam, a gde vrednosti. Međutim, čak i subjektivna volja ima preferencije. A gde postoje poklapanja preferencija — tu se javlja mogućnost kooperacije. I tako se Štirnerov Jedini udružuje u saveze individualista.
Naravno, kada im se pruži sloboda, nihilisti će neizbežno promeniti svoju retoriku. „Ne postoje nikakve više vrednosti, niko nikome ništa po defaultu ne duguje.“ „Pa da, to je očigledno, ali šta si hteo time reći?“ Da li će nihilisti nužno appealovati na pravo jačeg? U početku, sasvim je verovatno da hoće. Potom će se uveriti da nikakvo jedinstveno prirodno pravo ne postoji, i da se to odnosi i na pravo jačeg, što znači da će morati da se dogovore sa svakim pojedinačno i jasno definišu obaveze.
Kratko rečeno, svaka ideologija koja u centar stavlja individualizam (a nihilizam je upravo takav), neizbežno će doći do manje ili više libertarianskih praksi, čak i ako će ljudi na početku biti puni ciničnog hvalisanja o mogućnosti da sve i svakoga ugnu. Opšte gnujanje radi samo tamo gde postoji saglasnost onih koji su gnućani. A s kog razloga bi nihilisti dali takvu saglasnost?
Konačno sam uspeo da odslušam najavljene duge i naporne debate između Maksima Františkova i Alekseja Kamendanta o problemima utemeljenja libertarianske teorije.
Tome je prethodio razgovor Bogdana Litvina sa pomenutim Maksimom Františkovim, gde je ovaj izложиio kako vidi propuste u libertarianskoj teoriji.
Glavna teza Maksima iz ovog prvog razgovora bila je da samovlasništvo nije toliko neophodan koncept, čija se direktna primena sudara sa brojnim graničnim slučajevima i kolizijama, kao što je pravna analiza odnosa roditelja i dece – a ako prihvatimo mogućnost nekažnjenog kršenja prava dece zasnovanih na samovlasništvu od strane roditelja u ime njihovog sopstvenog dobra, to bukvalno u jednom koraku opravdava paternalizam u svim sferama, i etatizam kao njegov najviši oblik. U mojoj knjizi su slični problemi ukratko razmatrani, međutim, u licu Maksima Františkova (barem u ova dva razgovora) imamo ne toliko teoretičara, koliko erudita koji je detaljno proučio teorijske radove Mizeza-Rotbarda-Hoppea i uveren je da je na poslednjem libertarianska teoretska misao stala, i da sada svi libertarijanci samo slepo slave ovo trojstvo, ne pomerajući svoja istraživanja dalje.
Zatim Maksim pokazuje da ne postoji nikakvo pravo osim prava jačeg, a libertarianska razmišljanja o etici i pravu su samo ideologija slabih. Jaki uzima ono što želi, a slabi se buni, pitajući se po kom pravu, ali trpi i ne podiže pobune. U zaključku, on predlaže libertarijancima da prihvate ovaj zaključak kao činjenicu i da postupaju polazeći od tih razmatranja. Treba reći da se ovo u nekim aspektima poklapa sa mojom definicijom prava kao zahteva sa kojima su se pomirili, međutim, libertarianska ideologija, po mom mišljenju, neće biti dovoljno održiva ako bude organski odgovarala samo svetonazoru ljudi u slaboj poziciji, jer čim osoba postane dovoljno jaka, počeće sa prezirem odbacivati svaki libertarianizam. Upravo u demonstraciji toga da libertarianski pristupi mogu poboljšati život i jakima, sastoji se naš zadatak ideološke ekspanzije.
Što se tiče debata sa Kamendantom, format mi se uopšte nije dopao; moderator je mogao barem nekako zaustaviti Maksima kada je odlazio u oftopike, izlazeći iz svih razumnih vremenskih okvira. S druge strane, Maksim je na samom početku izjavio da libertarijanci uvek izlaze na debate samo da bi izgubili, i odmah je naočigledno demonstrirao da za dominaciju u debatama nije bitan kvalitet argumentacije, već pritisak. Žanr je takav, navodno, zato proučavajte borbe bez pravila, možda nekoga i pobedite.
Ipak, dopale su mi se dve teze. Jedna od Kamendanta, kada je rekao da kako pravni sistem postaje univerzalniji i kako se pojedinačni lokalni pravni sistemi spajaju, lokalne specifičnosti iz njih nestaju, a osnova koja ostaje je upravo prirodno pravo. A libertarianska ideologija se može odlično osloniti na to samo prirodno pravo.
Druga teza bila je Maksima, o tome da etički sistem libertarianizma nema nikakvu potrebu da se opravdava kroz drugi etički sistem, na primer, utilitarizam; sistem treba da bude zatvoren u okviru sopstvenih vrednosti. U principu, nešto slično je pisao i Rotbard kada je, analizirajući poziciju Mizeza, primetio da će za libertarijanca sloboda biti poželjnija, čak i ako bi se na neki neverovatan način uspela konstruisati funkcionalna verzija komunizma koja bi efikasnije uvećavala materijalno blagostanje ljudi od slobodnog tržišta. Dakle, libertarijanac može biti srećan što su zakoni ekonomije na njegovoj strani, ali njegova etička pozicija ne sme se oslanjati na tu okolnost, već mora biti ukorenjena u fundamentalnijim stvarima.
Tako da, na kraju, slušanje ovih razgovora na ubrzanjoj brzini od put i po nije bio potpuno uzaludan gubitak vremena, ali u budućnosti ću preferirati nekoga ko nije toliko pričljiv.
Pojam ankap se pojavio u okvirima libertarianske filozofije. Međutim, pored libertarianizma, postoje i druge filozofije slobode, na primer, objektivizam ili klasični liberalizam. Stiče se utisak da svaka intelektualna tradicija usmerena ka postizanju slobode ima svoju varijantu blisku ankapu.
Pitanje od Dmitrija
Upravo sada prevodim zanimljiv članak u kojem se prate anarhistički koreni ankapa (smešno, ali mnogi smatraju ankape nepravim anarhistima) od Prudona, koji je zapravo prvi proglasio sebe kao anarhizam. Ali do završetka rada ima još nekoliko dana, a do tada ću radije razmišljati o tome koliko je principijelno za anarho-kapitalističko društvo da u svojoj osnovi ima baš libertarianske principe – samopripadnost i ostale NAP-ove.
Zamenimo samopripadnost sa „svi smo mi Gospodnjev alat“ ili „mi smo samo treća tema u muzici Ainur“. To je jednostavno premeštanje lokusa kontrole. Pa, ok, sada je on spoljašnji. Da li će ovo premeštanje smetati u izgradnji ankapa? Ne naročito. Gospod je u svojoj milosti dao ljudima zapovesti. Elfi su ostavili ljudima svoj moćni ep, ispunjen moralnim porukama. Uzmi, koristi. U pesmama ćeš pročitati o vernosti zakletvama ili zapovest zahteva od tebe da ne svedočiš lažno – tako ili drukčije spoznaćeš ideju ugovora i obaveza prema njemu, a znači to da bazu za kapitalizam imamo.
Može li se zaobići princip nenagresije? Da niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja? Ne, neko ima. Hoće li to smetati izgradnji ankapa? Pa, zavisi ko je baš bio srećan izuzetak od ovog principa. Na primer, ako proglasimo da nekažnjeno nasilje mogu inicirati ludi, mala deca i žene sa PMS-om, to nam nimalo neće smetati da izgradimo anarho-kapitalističko društvo. A ako proglasimo da pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja poseduje neki specijalni viteški red, koji se zakleo da čuva mir i spokoj u Galaksiji – biće teže, mada ni tada situacija nije beznadežna, ali ćemo kritično zavisiti od procedura koje regulišu ulazak u taj red i izbacivanje iz njega.
U kojoj meri ankap može biti izgrađen na principima klasičnog liberalizma? Gustov de Molinari je to opisao veoma jasno. On nije znao za nikakve zvučne libertarianske specifične termine poput NAP-a i samopripadnosti, već je jednostavno opisao kako će konkurentno tržište sigurnosnih usluga dati bolje rezultate od monopolističkog.
Šta je sa objektivizmom? Egoizam je vrlina. Razum je vrlina. Zahtevati od ljudi da se žrtvuju za tebe – fuj. Zašto to ne bi bila baza za ankap? Principi zvuče podjednako neobično kao appeal na Silmarillion umesto na Bibliju kao izvor morala, ali, u suštini, realizujući principe objektivizma, dobićemo isti taj ankap, samo sa intelektualnom svojinom. I, da, države pritom neće biti, šta god Ayn Rand pisala o tome, jer prinudno uzimanje poreza znači zahtevati žrtve od poreskih obveznika, a prisiljavanje državnih činovnika da rade besplatno znači zahtevati žrtve od njih. Ali, naravno, ako je dobrovoljno samoupravljanje, koje koordiniraju volonteri o svom trošku ili putem donacija – država, onda ok, neka bude država, ali za nas, libertarijance, to je jednostavno ankap.
Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.
Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.
Kratko: garancije slobode govora pri libertarijanizmu su iste kao i pri liberalizmu.
A sada detaljnije.
U početku, pojam „sloboda govora“ je liberalna doktrina koja podrazumeva da građani uskraćuju državi pravo da progoni svoje građane zbog njihovih izjava. Obično se sloboda govora propagira u vezi sa slobodom verskog uverenja, štampom i sličnim stvarima, budući da građani, shvatajući da će država sigurno pronaći rupe u opštoj zabrani, posebno definišu sfere u kojima država ne sme samo da ne progoni građane, već da im to uopšte nije dozvoljeno. Šta garantuje slobodu govora prema liberalnim doktrinama? Naravno, podela vlasti. Izvršna vlast napada slobodu govora, zakonodavna opisuje koja su tačno ograničenja izvršne vlasti, a sudska tumači ono što je zakonodavna izmislila; kao rezultat, grane vlasti se zapliću u sopstvene noge, a ako odjednom počnu da koračaju u korak, građani imaju pravo na ustanak, koje se tumači kao pravo na ponovno konstituisanje vlade ako je prethodna, putem dugog niza zloupotreba, potpuno diskreditovala sebe kao nosioca liberalnih vrednosti.
Libertarijanizam podrazumeva da je jedina dopustiva funkcija vlade zaštita prava privatne svojine (pošto ne veruju svi u to da se i bez vlade prava privatne svojine mogu efikasno zaštititi na decentralizovan način).
Može li libertarijanska vlada progoniti svoje građane zbog izjava? Da, lako. Na primer, neki građanin kleveta drugog građanina, i taj zbog toga trpi gubitke. Postoji gubitak – postoji razlog za tužbu. Sud može dodeliti osobi oštećenoj klevetom kompenzaciju na račun klevetnika, i to se, nesumnjivo, može tumačiti kao kršenje slobode govora. Drugi primer – prevara. Nema klevete, naprotiv, proizvod se hvali tako da pljuva curi, samo što stvarna svojstva proizvoda daleko zaostaju za opisom. Može li sud smatrati ovu izjavu kršenjem prava privatne svojine, ako je transakcija izvršena, a zatim osporavana? Može.
Konačno, postoje bezbrojni primeri kada ljudi slobodu govora ne razumeju sasvim ispravno, već kao pravo da nekažneno iznose bilo kakve izjave na bilo kojoj privatnoj platformi, ako je ta platforma u principu namenjena tome da se na njoj iznose izjave. Može li vlasnik platforme banovati onoga ko mu ometa razvoj biznisa? Naravno, to je njegova privatna svojina. Hoće li libertarijanska vlada podržati ovakav napad na slobodu govora? Obavezna je da podrži. A ako platforma pripada članu vlade? E, tu je očigledna pravna kolizija.
Šta sledi iz svih ovih razmišljanja? Da, libertarijanska vlada ima manje ovlašćenja od liberalne. Ali ona ima ovlašćenja da napadne slobodu govora. Može li početi da zloupotrebljava ta ovlašćenja? Može. Šta ostaje građanima kao krajnja mera? Pa, isto to sveto pravo na ustanak.
Ne zaboravite da zalivate gredicu uljem.
Paradajzi, unuco, možda i uvenu, ali mitraljez neće zarđati
Novo poglavlje knjige o libertarijanskoj teoriji rata ispalo je kratko, možda ću ga kasnije spojiti sa sledećim – o sumiranju rezultata. A možda ga i ostavim tako. Glavna misao je jednostavna: iz rata treba izaći što je ranije moguće, ali zavisno od ishoda rata postoje određene nijanse.
