Završen je još jedan odeljak knjige o libertarijanskoj teoriji rata – zapravo o vođenju rata. Koliko god bilo čudno, on je ponovo skoro u potpunosti posvećen završnim etapama priprema za rat i samom početku neposrednih borbenih dejstava. Zato što su to momenti kada su postupci još uvek podložni unapred planiranju. A dalje, ili će planovi upaliti, ili će sve poći naopako, zapećete u glupu krvavu borbu na istingovanje, i tada će već biti aktuelan sledeći odeljak, o tome kako se iz rata izvući.
Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.
U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.
Prevod poslednjeg poglavlja je objavljen na mom sajtu. U ovom poglavlju analizira se skup prigovora protiv libertarijanizma od strane dobronamernih ljubitelja one divne atmosfere saradnje i jednakosti, koju toliko cenimo u malim zajednicama ujedinjenim zajedničkim ciljem. Kontrargumenti Erika Maka svedu se na to da pokušaj primene modela malih ideološki homogenih zajednica na globus raznolikog čovečanstva vodi ka pucanju tog modela: gube se upravo one vrednosti zbog kojih se ljudi drže tih malih zajednica.
Sada je ostao čisto tehnički zadatak – da se prevod složi u epub format za lakše čitanje. Zainteresovani mogu koristiti tekst za izdavanje tiraže štampanih kopija prevoda na papiru. Meni će odgovarati ako se pritom navede odakle je tekst preuzet i ako bude data veza za one koji žele da doniraju prevodiocu.
Nakon dugog, strašno dugog prekida, počinjem da zatvaram svoje nekada započete projekte prevoda. Danas je to predposlednje poglavlje iz Libertarijanizma Erika Maka, u kojem autor razmatra kritiku libertarijanizma od strane nekih meni nepoznatih Merfija i Nagela. Glavna poenta njihove kritike je u tome da prirodna prava ne postoje, već da su sva prava konvencija. I, budući da se postojeći sistem prava svojine uspostavlja putem države koja se finansira iz poreza, besmisleno je govoriti o nepravičnosti oporezivanja, jer je oporezivanje neraskidivo povezano sa samim postojanjem prava svojine. Zanimljiv sud, od kojeg bi svakog libertarijanca trebalo da počne „peći“. Način na koji im Erik Mak odgovara, naravno, neće zadovoljiti ove etatiste, ali će možda malo smiriti libertarijanski bes.
Dok je prevod bio na pauzi, zagonetne tehnologije drevnih su potpuno zaboravljene, tako da neće biti slika sa progress-barom.
Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.
U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.
Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.
Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.
Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.
Rinat Enikeev
Politika je način na koji je u određenoj zajednici prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Političko razmišljanje je kompleks predstava i ocena koje se tiču politike. Libertarijansko političko razmišljanje je političko razmišljanje zasnovano na libertarijanskim principima. Kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se ono reprodukuje i promoviše.
Sada cela definicija: kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se reprodukuje i promoviše kompleks predstava i ocena, zasnovan na libertarijanskim principima, koji se tiče toga kako je u društvu prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Kako je ova kultura uređena?
U savremenom društvu politika izuzetno retko odgovara libertarijanskim principima, zbog čega se libertarijanac obično nesvesno kloni politike. U kojim slučajevima se neće kloniti nje?
Prvo, kolektivna akcija mora biti dobrovoljna za njene učesnike. Mitinge po naređenju, obavezne izbore i slično, libertarijanac će po mogućnosti sabotirati.
Drugo, kolektivna akcija mora težiti očiglednoj koristi za njene učesnike. Libertarijanac teško da će biti sklon tome da rizikuje sebe radi drugih.
Treće, kolektivna akcija može biti povezana sa nanošenjem štete samo ako se pritom podrazumeva uspostavljanje pravde. Linčovanje ili ulični sukobi sa policijom koja vrši protivpravne radnje sasvim mogu biti u skladu sa libertarijanskim političkim razmišljanjem. Pogromi – teško.
Kako se sve ove vrednosti reprodukuju i promovišu? Kao i mnoge druge kulturne predstave: ličnim primerom, pozivanjem na uspešne političke akcije, agitacijom.
Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…
Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.
činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.
Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.
Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?
Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.
Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…
Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.
Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.
Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.
Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.
Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.
Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.
Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.
Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.
Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).
Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).
Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.
Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.
To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.
U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.
Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?
Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.
Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.
Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.
Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.
Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.
Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.
Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.
Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.
Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.
Spreman je poznačajan komad teksta za knjigu o teoriji rata, u kojem su osvetljeni različiti aspekti pripreme za rat. Pisalo se veoma dugo, vidljivo je da se odlomci iz različitih perioda razlikuju po stilu, ali ne želim da odložim objavu, stignuću još da ga pregledam.
Smatrajmo da je ovo umesto uobičajene objave povodom godišnjice početka punscale invazije ruskih trupa u Ukrajinu, a ionako sam nakon Navalnijevoj smrti obećala da ću ubrzati. Evo, ubrzavam.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.
U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.
