Тег: Libertarianism

Libertarianska teorija rata, poglavlje 1.1.1, definicija rata

Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.

Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.

I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.

Libertarianska teorija rata, počinjem da pišem knjigu

Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.

Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.

Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).

Skice libertarianske teorije rata. Deo 2, o tome da je NAP loš kriterijum.

Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.

Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.

Kako odrediti kada treba započeti rat?

Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.

Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?

Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.

Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.

Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.

Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).

Skice libertarianske teorije rata. Deo 1, postavljanje problema.

Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.

Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.

Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.

Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.

Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.

Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.

Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.

Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:

  1. Kako odrediti kada treba započeti rat?
  2. Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
  3. Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
  4. Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
  5. Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
  6. Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
  7. Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
  8. Kako odrediti kada treba završiti rat?
  9. Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?

Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.

Kako bi se libertarijanac trebalo ponašati ako sazna da deca u porodici njegovih komšija trpe nasilje u kući?

Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?

U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.

Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.

Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.

Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.

Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.

Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.

Mreža moralnog pritiska

Libertarijanizam, oružje i presumpcija poverenja

Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.

Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.

Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.

Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?

I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?

Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.

Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.

Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.

Još jedan uvodni video o libertarijanizmu od Svetova

Mihail Svetov je objavio još jedan uvodni video o libertarianizmu.

Očigledno, najstariji video na SVTV kanalu, Pet minuta o libertarianizmu, preko kojeg je zaista mnogi saznali za ovu ideologiju, iz nekog razloga više nije zadovoljavao.

Hajde da uporedimo šta se promenilo.

Stari video je kao brzalica od gusto isečenih libertarianskih teza, slabo povezanih u jednu logičku liniju. Ključne teze: libertarianizam je o tome da cilj ne opravdava sredstva, o pravu žrtve na zaštitu od nasilja, o pravu da se voli i mrzi. Libertarianizam je moralni kompas. U videu se pojavljuju pominjanja Mihailovih ličnih ukusa koji nemaju veze sa temom.

Novi video se čita u umerenom tonu pripovedača, opremljen je jednostavnom, ali dovoljno privlačnom animacijom, i mnogo je preciznije logički utemeljen.

Meni, naravno, nije dopao sam početak videa, gde se samopripadnost predstavlja kao nešto neotuđivo i nejasno od koga dato, a princip nenagresije se iz nekog razloga naziva ugovorom. Zašto ne obrnuto, ugovor o samopripadnosti i neotuđivo prirodno pravo na otpor nasilju? To je, zapravo, važno, jer prema Mihailu, kršenje ugovora o nenagresiji izbacuje čoveka iz pravnog polja, i tu se već javlja pitanje: a šta je zapravo pravno polje?

Uzgred, video red na ovom mestu direktno protivreči tekstu. Agresor preti nasiljem, čime bi zapravo trebalo da izađe iz pravnog polja, tu se pojavljuje spoljni zaštitnik, i šta agresor radi? Bacam nož i predaje se. To jest, pribegava pravnoj proceduri! On pokazuje da više nije agresor, i da sada njegovo raspucavanje iz svih cevi više nije toliko privlačno u očima spoljnog posmatrača. Drugim rečima, agresor ne izlazi iz bilo kog pravnog polja. Ili izlazi upravo u trenutku agresije, kada je dopustivo napuniti ga olovom. Tako se, barem, može razumeti iz videa.

Uglavnom, Svetov se nikada nije isticao strogošću konceptualne baze, ali za političara je to ipak preteran zahtev, njegov posao je da privuče publiku. Sa tim bi video trebalo da se nosi prilično dobro, mogu ga slobodno preporučiti za širenje.

Erik Mak. Libertarijanizam. Poglavlje u kojem autor analizira Rolzovu kritiku libertarijanizma.

Prevela sam redno poglavlje knjige Erika Maka Libertarijanizam. Ovde autor ukratko (pa, koliko je reč „ukratko“ primenljiva na Erika Maka) objašnjava da, kada Rolz pokušava da ispriča zašto libertarijanci greše, negirajući potrebu za određenom od strane Rolza uvedenom osnovnom strukturom koja će svima nametnuti jedinstvena pravila i procedure u ime pravde, on ne može istovremeno tvrditi da će ta struktura, navodno, biti „bela i pufnasta“, uvodeći jasna i razumna pravila prema kojima će se moći platiti porezi i spavati mirno. Ne, prema Rolzu, porezi će morati da se plate, ali to i dalje neće dati pravo na miran san: naknadno vaš prihod može ipak biti proglašen nepravednim, i bićete primorani da dodatno platite u ime pravde.

Usput, što se tiče plaćanja. Blokirali su mi pristup Kiwi novčaniku, a pri pokušaju oporavka otkrila sam da sam sa svim svojim selidbama odavno izgubila ruski SIM karton na koji je on bio vezan. Novac odatle sam uspela da izvučem, ali više ne smatram ovaj kanal primanja sredstava pouzdanim. Shodno tome, više nemate opciju da mi donirate u državno regulisanim fiducijarnim instrumentima (a sve objave u privatnom kanalu na Boosty-ju sada su otvorene – sumnjam da ćete tamo pronaći mnogo zanimljivog). Za jednokratne donacije na vašem disposalu su ostale samo različite vrste kriptovaluta (posebno preporučujem tokene koji su u opticaju u okviru projekta Montellibero). Kripto novčanici po svom dizajnu obično nisu namenjeni za redovne donacije, ovde je potrebno kustodijansko čuvanje. Tako da, kao privremeno rešenje, možete jednostavno postaviti mesečni podsetnik „doniraj Ancap-chan“.

Zašto decu ne smete prodavati u ropstvo? I kako će privatna policija održavati red, ako je isplativije krasti?

Anonimno pitanje

Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.

A sada hajde da pričamo o deci.

Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.

Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.

Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.

Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.

Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.

Erik Mak. Libertarijanizam. Glava u kojoj se autor prvi put ukosno dotiče ankapa.

U poglavlju Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem Erik Mak prvi put bar malo dotiče temu ankap-a, kojom je do tada gnušajući zanemarivao. Zanimljivo je da je odeljak u kojem se ova tema pojavljuje zaključni u knjizi, koji se ne odnosi čak ni na izlaganje doktrina libertarijanizma, već uopšte na njegovu kritiku. Pa, šta se može očekivati od njih, akademskih filozofa.

Hvala Aleksu Dvoreckom na donaciji koja me je podstakla na prevod. U potpunom skladu sa ekonomskim mejnstrimom, finansiranje takvih javnih dobara, kao što je objavljivanje bilo čega u otvoreni pristup, trebalo bi da bude nedofinansirano, a ipak vaše donacije me redovno hrane, iako ne do sitosti.

U knjizi je ostalo prevesti još samo tri poglavlja. Obično to znači da proces treba da se ubrza, jer su svi radoznali hoće li biti srećan kraj i hoće li se glavni junaci venčati. Videćemo.