Spreman je poznačajan komad teksta za knjigu o teoriji rata, u kojem su osvetljeni različiti aspekti pripreme za rat. Pisalo se veoma dugo, vidljivo je da se odlomci iz različitih perioda razlikuju po stilu, ali ne želim da odložim objavu, stignuću još da ga pregledam.
Smatrajmo da je ovo umesto uobičajene objave povodom godišnjice početka punscale invazije ruskih trupa u Ukrajinu, a ionako sam nakon Navalnijevoj smrti obećala da ću ubrzati. Evo, ubrzavam.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.
U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.
Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.
Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.
I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.
Dosta je verovatno bombardovanja nestruktuiranim beleškama, vreme je da pređem direktno na knjigu.
Aktuelna verzija knjige će se nalaziti na mom sajtu na fiksnom mestu na adresi https://ancapchan.info/war/. Trenutno je tamo dostupan okvirni sadržaj, koji daje predstavu o tome kako vidim strukturu budućeg teksta. I, za početak, odmah objavljujem kratko predgovor.
Obim zadatka me malo plaši. Uz to, ne želim da proces pisanja rastegne na godinu i nešto, kao što je bilo sa osnovnom knjigom o ankapu, već da nekako završim brže. Poželite mi sreću, podržite me donacijama, kritikujte tekst kako bude izlazio – hajde da zajedno malo proširimo horizont ljudskih predstava o svetu (pa, dobro, u našem slučaju ne toliko o svetu, koliko o ratu).
Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.
Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.
Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.
Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?
Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.
Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.
Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.
Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).
Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.
Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.
Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.
Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.
Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.
Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.
Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.
Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:
Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.
Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?
U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.
Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.
Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.
Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.
Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.
Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.
Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.
Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.
Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.
Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?
I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?
Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.
Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.
Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.
Mihail Svetov je objavio još jedan uvodni video o libertarianizmu.
Očigledno, najstariji video na SVTV kanalu, Pet minuta o libertarianizmu, preko kojeg je zaista mnogi saznali za ovu ideologiju, iz nekog razloga više nije zadovoljavao.
Hajde da uporedimo šta se promenilo.
Stari video je kao brzalica od gusto isečenih libertarianskih teza, slabo povezanih u jednu logičku liniju. Ključne teze: libertarianizam je o tome da cilj ne opravdava sredstva, o pravu žrtve na zaštitu od nasilja, o pravu da se voli i mrzi. Libertarianizam je moralni kompas. U videu se pojavljuju pominjanja Mihailovih ličnih ukusa koji nemaju veze sa temom.
Novi video se čita u umerenom tonu pripovedača, opremljen je jednostavnom, ali dovoljno privlačnom animacijom, i mnogo je preciznije logički utemeljen.
Meni, naravno, nije dopao sam početak videa, gde se samopripadnost predstavlja kao nešto neotuđivo i nejasno od koga dato, a princip nenagresije se iz nekog razloga naziva ugovorom. Zašto ne obrnuto, ugovor o samopripadnosti i neotuđivo prirodno pravo na otpor nasilju? To je, zapravo, važno, jer prema Mihailu, kršenje ugovora o nenagresiji izbacuje čoveka iz pravnog polja, i tu se već javlja pitanje: a šta je zapravo pravno polje?
Uzgred, video red na ovom mestu direktno protivreči tekstu. Agresor preti nasiljem, čime bi zapravo trebalo da izađe iz pravnog polja, tu se pojavljuje spoljni zaštitnik, i šta agresor radi? Bacam nož i predaje se. To jest, pribegava pravnoj proceduri! On pokazuje da više nije agresor, i da sada njegovo raspucavanje iz svih cevi više nije toliko privlačno u očima spoljnog posmatrača. Drugim rečima, agresor ne izlazi iz bilo kog pravnog polja. Ili izlazi upravo u trenutku agresije, kada je dopustivo napuniti ga olovom. Tako se, barem, može razumeti iz videa.
Uglavnom, Svetov se nikada nije isticao strogošću konceptualne baze, ali za političara je to ipak preteran zahtev, njegov posao je da privuče publiku. Sa tim bi video trebalo da se nosi prilično dobro, mogu ga slobodno preporučiti za širenje.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
