Mihail Požarski je objavio veoma dobar video sa nepravilnim nazivom: Zašto se plašimo oružja.

Ispravnije bi bilo nazvati ga „Zašto se oni plaše oružja“. A još bolje „Zašto se mi ne plašimo oružja“. Govorim o nama, libertarijancima, ili, ako ne uzimamo tako široko, o narodu Montelibero, u odnosu na koji sam potpuno sigurna, i koji zaista jeste takav, kao što Mihail i opisuje.

Zaista, priznajući pravo bližnjeg da bude naoružan, mi time iskazujemo poverenje prema njemu. Najbolji poklon za dete je nož. Koje dete ne nosi nož? U svoj knjževnosti za decu, sva deca imaju noževe. Pa, dobro, muški deo.

Ja u detinjstvu nisam imala nož. A moj prvi dečko me je osvojio time što mi je čim sam ušla ponudio da pogledam koji je bič sam napravio. On mi je poklonio prvi nož, kako nisam mogla da omekšem pred takvim poverenjem?

I mada je on bio iz neke levjačke sekte, i rašli smo se posle par meseci, ova epizoda je odigrala svoju važnu ulogu. Svaki put kada čujem ovo „želite da podelite oružje svima kako bi se svi međusobno poklali“, iskreno se čudim: prvo, zašto bi to odjednom bilo deljeno, neka sami kupe, ili neka im poklone ljudi kojima su dragi; a drugo, zašto bi se odjednom poklali, jesu li oni budale?

Ova osnovna pretpostavka poverenja u ljude je veoma karakteristična za libertarijance. Ako je čovek uveren da su ljudi samo skupak poroka, on ne može postati niko drugi do etatista i može se nadati samo nečijoj čvrstoj ruci koja će sve ukrotiti. Kažu da postoje i religijski libertarijanci koji, smatrajući čoveka posudom greha, se uzdaju u Gospoda i smatraju sebe Njegovim oruđjem, ali to je neka prekomorska jeres o kojoj se ne usuđujem da definitivno sudim, znam samo da ona nije karakteristična za narod Montelibero.

Uglavnom, hvala Mihailu na dobrim formulacijama, video podstiče na razmišljanje.

Tamo je bilo i nešto o psihopatiji, ali o tome neka već Bitarh i Voluntarist razmišljaju, to je njihova tema.