Тег: Libertarianism

Ispravka libertarijanizma

Desilo se tako da se novi članak Karla Frankoa Preispitivanje libertarijanizma odlično preklapa sa novim poglavljem koje sam nedavno objavio iz priručnika o ankapu koji još uvek dopisujem.

Autor površno nabacuje sopstveni skup osnovnih libertarianskih principa, a zatim izjavljuje da se iz tih principa može odlično izvesti razvijena državna redistribucija i regulacija, i da ako tipični libertarijanac iz nekog razloga odbija da sledi ove zaključke, onda sa njim očigledno nešto nije u redu.

Zatim se pokazuje da bi libertarijanci, kada bi odbacili svoje glupe ideale slobode i umesto njih usvojili mnogo popularnije ideale reda, čistote, poštovanja autoriteta, brige i drugih prelepih stvari, naravno uspeli da učine ovo novo preuređeno učenje popularnijim od trenutne gubitničke sekte obožavatelja slobode.

U članku ima mnogo sasvim korisnih kritika, neću ih sve prepričavati. Mogu samo preporučiti ponovno čitanje poglavlja Anarhistička politika: o libertarianskoj partiji iz Fridmanove Mehanike slobode. Ne vidim smisao da dodajem još nešto rečima dede, on je davno pokazao pravac evolucije stavova libertarianskih političara i kako se prema tome odnositi.

Zapaljena zadnjica saosećajnih libertarijanaca

Erik Mak. Libertarijanizam. Završavam prevod bonus dela knjige.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

U objavi o debatama Svetova i Šulman pisala si, navodno, da nisi primetila kada se Mihail pretvorio iz libertarijanca u žarkog revolucionara

Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.

A ispričajte nam o merkantilistima razumljivim jezikom

I zašto mnogi smatraju da ovakva ekonomska politika države dovodi do rasta blagostanja građana? I zašto su zapravo u zabludi?

Top Kripto

Ovde me nagovaraju da se izrazim o ukrajinskom pitanju, ali radije ću odgovoriti na ovo.

Merkantilizam – to je bilo kakva politika zasnovana na ideji da slobna trgovina nije dopustiva i da je treba regulisati. Ranije je jedno od opravdanja takve politike bila predstava da je trgovina rat, gde jedan gubi, a drugi profitira, i ako se ne obuzda profitni trgovac, on će sve uništiti, a sam će se napiti narodnom krvlju. Ova čudna predstava o trgovini pratila ju je predstava o štetnosti konkurencije: pri konkurenciji, navodno, trgovac ili zanatlija ne može se fokusirati na jedan dodeljeni oblast delovanja, i zbog besmislenog rata među sobom u proizvodnji i trgovini će vladati potpuni haos. Naposletku, to je bilo praćeno predstavom da su niske cene robe štetne, kao što su štetne i visoke cene rada – jer postoje pravedne cene, i svaki proizvođač ili trgovac je dužan da ih poštuje.

Nije čudno da tamo gde su se ovakve predstave strogo poštovale, čovečanstvo je imalo malo šansi da se obogaćuje i razvija tehnologije. Ali to je bilo praćeno i postulatom o koristi siromaštva za spasenje duše, tako da u tome niko nije video problem.

Konačno, merkantilizam je podrazumevao da je za vladara krajnje glupo dozvoliti ljudima da kupuju strane proizvode za novac, jer je mnogo korisnije gomilati novac u trezoru – on će uvek biti potreban za kupovinu luksuznih predmeta, ali najvažnije – za plaćanje ratova. A to je značilo da trgovinu treba oporezovati maksimalno mogućim carinama.

Više ili manje sistematsko izlaganje pogrešnosti merkantilističkih stavova uradio je još Adam Smith u svom delu Bogatstvo naroda, o čemu nam je <Shulman mode on> izvestio Puškin, govoreći o obrazovanju početkom 19. veka: kritikovao je Homera, Teokrita, zato je čitao Adama Smitha i bio duboki ekonom, to jest znao je da sudi o tome kako država bogati, čime živi, i zašto joj ne treba zlato kada ima običan proizvod</Shulman mode off>. Konačno je tlo iz ispod merkantilizma izbijeno tokom marginalističke revolucije (nedavno je u Moskvi održana konferencija povodom 150-godišnjice ovog događaja), kada je mehanizam formiranja cena objašnjen kroz subjektivne preferencije, a ne kroz troškove proizvodnje, i to je konačno učinilo jasnim zašto se pri dobrovoljnom ugovoru poboljšava položaj obe strane koje učestvuju u transakciji.

Zašto je onda sada, 246 godina nakon objavljivanja Bogatstva naroda i 150 godina nakon marginalističke revolucije, merkantilizam i dalje živ u glavama i aktivno primenjuje u politici?

Zato što je politika rat. To je igra sa nultom sumom, gde onaj kome se povećava moć, umanjuje moć ostalih. Ali vođenje vrelih ratova postalo je moveton, i umesto njih se aktivno koriste trgovinski ratovi. Želiš da kažeš „dosta“ tuđem režimu – uvedi protiv njega trgovinske sankcije.

Politika ne može biti samo spoljna, već i unutrašnja. Vođenje vrelih unutrašnjih ratova je još veći moveton, zato predstavnici određenih grana industrije mogu lobirati za trgovinske preferencije za sebe, a ograničenja za konkurente, kako unutar zemlje, tako i spolja. Slogan zaštite domaćeg proizvođača prolazi ne manje uspešno od slogana zaštite rodne zemlje, a dovodi do istih posledica: domaći potrošač postaje siromašniji.

Štaviše, uzmimo čak i potpuno libertarianski projekat Montelibero. I mi se prvenstveno trudimo da za rad na projektu zaposlimo učesnike projekta, a ne frilensere. Merkantilizam je psihološki komforan: odričeš se delića lične koristi, zato činiš dobro bližnjem od kojeg kupuješ skuplji proizvod, ignorišući jeftinije analoge od onih koji ti nisu po volji. Slično tome, agoristi mogu principijelno trgovati samo sa onima koji ne plaćaju poreze, čak i ako bi efekat razmera i cena sigurnosti doveli do toga da sa porezima bude jeftinije. Zato država neće dobiti ni jedan agoristički groš.

U čemu je onda razlika? Zašto libertarijanci smatraju svoje ponašanje moralnim, a državne regulacije kriminalnim? Naravno, stvar je u dobrovoljnosti. Vi sami imate puno pravo da žrtvujete profit zarad moralne superiornosti. Ali zahtevati isto od ostalih silom – to je neprihvatljivo!

Konstantin Morozov i lažna dilema

Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.

Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.

Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.

U svojoj knjižici o ankapu ja opisujem moral ovako:

  • Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
  • Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
  • A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.

Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.

Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.

Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.

Erik Mack. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Šmidcu i pravdi.

Aleks Dvoreckij mi je ponovo dao 6000 rubalja, što znači da stiže novo poglavlje iz Erika Maka, sa izlaganjem dovoljno originalne teorije pravde izvesnog Davida Schmidca. Upravo sam počela novi i veoma zahtevan posao, pa kao što sam navikla, objavljujem tekst za sada bez napomena, one će stići kasnije – inače bih morala da odložim objavu za još jedan dan.

Prevođenje je bilo zanimljivo jer autor o kojem je reč može biti bilo ko, samo ne dogmatikar (dogmatikari su suvoparni i dosadni u svojoj besmislenoj beskompromisnosti). U svojoj knjizi ograničila sam razmatranje pravde samo na konflikte, tvrdeći da je pravda osećaj srazmere nanete štete u odnosu na vrednost predmeta konflikta. Schmidc pak proširuje ovaj pojam, tvrdeći da ja govorim samo o zasluženoj odmazdi, a da postoje još elementi pravde koji se ne mogu svesti jedan na drugi, kao što su uzajamnost, jednakost i potreba. I gradeći pravedne norme na osnovu jednog elementa, čovek će najverovatnije početi da kontradiktira drugim elementima pravde. Uglavnom, kod Schmidca ima šta istražiti.

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Rasmusenu i Danu Vilu

Za prevod još jednog poglavlja knjige Libertarijanizam Erika Maka primljen je dobar donat od 1000 rubalja preko boosty, ali, nažalost, samo jedan. Ipak, i samo poglavlje je relativno skromne veličine, pa sam odlučila da započnem rad na njemu, ne čekajući da se prikupi još novca.

S vremena na vreme može se pročitati da za određene etičke sisteme postoje deontološki ili konsekvencijalistički osnovi, međutim, ponekad se u posebnu kategoriju izdvaja i neka etika vrline, pa tako, razmišljanja Daglasa Rasmusena i Daglasa Den Vila, prema Eriku Maku, upravo se oslanjaju na ovu treću nogu, izvodeći iz etike vrline iste one principe koji su nam dobro poznati. Na taj način, libertarianska etika može ponosno sedeti na ovom tronožcu i sa njega objavljivati istine koje će imati dovoljno pouzdan oslonac, bez obzira na to koji filozofski pristup slušalac zastupa.

prinuđena sam da malo odlučnije nego obično podsetim da različiti zahtevni projekti poput prevoda napreduju mnogo bolje ako im se donira – jednostavno zato što se bez vašeg novca više odvlačim na to da ga zaradim negde drugde. Takođe, treba imati na umu da trenutno paralelno prevodim tri knjige, i svojim donacijama glasujete za to koja će biti završena ranije.

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Loreni Lomaski.

Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.

U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.

Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.

.

Erik Mak, Libertarijanstvo, počinjem da prevodim bonus odeljak

Aleks Dvoretsky, moj pratilac na boosty, donirao je još 6000r za prevod nove porcije eseja Erika Maka Libertarijanizam. Tako sam dobila mogućnost da se pozabavim bonusnim onlajn delom knjige, koji nije ušao u originalno štampano i naše piratsko izdanje. Preveden je uvod u odeljak, gde Mak kaže da, znate, ste mogli steći utisak da je libertarijanizam zaglavio u sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne, nije samo Nozick, niti samo Hajek prsetImage njemu, već imamo i gomilu drugih novijih mislilaca, a zatim sledi spisak potpuno nepoznatih prezimena. I prevedeno je poglavlje o nekom Gillelu Steineru, koji je, umesto da se u detinjstvu ubije o zid i time odmah pređe u javni domen (public domain), odlučio da umesto toga objavi svoja razmišljanja i pređe tamo pedeset godina nakon smrti. Ukratko, pred nama je neki stub takozvanog levog libertarijanizma, i prevod njegovih misli mi nije bio baš naročito prijatno, jer kome je prijatno kada mu se prilepi kanibal i počne da tvrdi da, gledajte, i ja sam ovde libertarijanac. Srećom, Erik Mak, iako ga iz nekog razloga naziva dubokim misliocem (preciznije, promišljenim), ipak ga kritikuje tako da ta karakteristika počinje da deluje potpuno izmišljeno.

A kako da postanem Ankap-tjan, ako sam obična tjan koja je tek nedavno saznala za libertarijanizam?

Katja Latysh (Pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00008354 BTC. Postoji još drugi deo pitanja, na koji će odgovor biti u zasebnoj objavi.)

Konkretno u mom slučaju, primenjen je princip noblesse oblige. Prvo su me zamolili da radim kao Ankap-chan, a zatim se ona jednostavno „zalepila“ za mene. Ispostavilo se da, ako na početku imate dobar stil i dovoljno zdravog razuma, možete stvoriti ubedljiv imidž, a zatim ga dalje usavršavati čitanjem literature i bezbrojnim razmišljanjima. Srećom, ljubazni čitaoci su mi stalno davali teme za razmišljanje: kako je to kod ankap-a sa ovim, a kako sa onim.

Takođe, smatram veoma velikom srećom to što sam upoznavanje sa libertarianskom literaturom započela ekonomskim delima, a ne spisima moralnih filozofa. Čini mi se da je to bilo nešto lako, poput Ekonomije za obične ljude Callahana, sa kojom sam odmah prešla na Ljudsku delatnost Misesa. A kada sam pokušala sa Etikom slobode Rothbarda i Argumentativnom etikom Hoppea, smatrala sam tamošnji tok misli previše dogmatičnim, preferirajući da operišem ne toliko apstraktnim deduktivno izvedenim principima, već ekonomskom logikom. U tom smislu, David Friedman i njegova Mehanika slobode bili su za mene pravo otkriće, i (takođe zahvaljujući tome što David i ja ne živimo zajedno) strastveno ga volim već ne prvi godinu, što je za mene pravi rekord u pogledu trajanja osećanja. Od njega bih sa velikom radošću imala dete (mali omaž u pravcu vašeg drugog pitanja): potencijalni otac ne samo da ima veličanstveno poreklo, već uz to poseduje umerenu samokritičnost, izuzetno zdrav pristup vaspitanju dece, a povrh svega je i ljubitelj istorijske rekonstrukcije (to je već lično, uostalom).

Sada ću pokušati da se distanciram od ličnog iskustva i malo uopstim. Čini mi se da je optimalan put razvoja sebe kao libertarijanca otprilike sledeći.

  1. Saznavši da postoji ovakva privlačna ideologija, odmah budite svesni da vam su za sada poznate samo pojedine, najupečatljivije postavke. Upoznajte se sa nekim preglednim delom gde je dat dovoljno opšti opis libertarianizma. Čini mi se da sam uspela da dam maksimalno kratak takav pregled u prvom (i za sada jedinom) delu svoje buduće, za sada bezimene knjige o ankap-u. Naravno, odgovaraju i drugi radovi sa sličnim ciljevima, ne moraju nužno biti tekstualni, mogu biti i video snimci nekih uspešnih predavanja. Takođe, mnogo će pomoći neki popularni kurs ekonomije, ali bez šamanizma o raznim makro-pokazateljima, već nešto što je maksimalno približeno običnom životu. To je važno za formiranje ekonomskog pogleda na svet, jer je ekonomija, u suštini, logika funkcionisanja stimulansa.
  2. Osvestite za sebe ključni momenat: libertarianizam je o čoveku, njegovim delovanjima i njegovoj interakciji sa drugim ljudima. Bilo koje logičke apstrakcije, poput „društva“, „države“, „nasilja“, „nejednakosti“, „pravde“, „tržišta“ — to su samo instrumenti analize. Oni nemaju samostalnu vrednost, a naročito ne i subjektivnost. Ne pljačka i ne ubija država, već ljudi, koji su potpuno odlepili od svesti o tome kakva moćna banda ih pokriva. Ne rešava „tržište“, već ljudi, u okviru tržišnih odnosa. Ne dovodi socijalizam do siromaštva, već ljudi koji praktikuju socijalizam. A to znači da se libertarianizam može praktikovati ovde i sada, ne čekajući libertariansku revoluciju i dekret o ankap-u.
  3. A dalje — pretežno praksa (uz popunjavanje rupa u teoriji kako se one otkrivaju, obraćanjem ekspertima i čitanjem specijalne literature). Svesno preferiranje dobrovoljnih odnosa i svesno izbegavanje pljačke. Rešavanje konflikata privatnim putem, bez obraćanja banditima. A ako se već mora obratiti njima — onda barem budite svesni da je to upravo banditov zaštitnički krov koji radi po principima koji su duboko strani slobodnom čoveku, i ne treba obraćati pažnju na lepu fasadu na kojoj pišu razne reči, poput „država“, „zakon“, „Spartak šampion“, „Kosovo je Srbija“, „kurac“ i šta god još piše po fasadama.

Možda će vas nakon nekog vremena povući da počnete maksimalno široko da širite svoju libertariansku agendu. To je, naravno, nagon kojem je teško odoleti, ali je veoma poželjno to raditi u formi u kojoj nećete izgledati smešno, inače ćete postati živa antireklama za dobre ideje. Iz tog razloga ja, na primer, ne snimam video snimke i preferiram da izbegavam diskusije u usmenom obliku, jer bi to bio mnogo žalosniji prizor od mojih tekstova. Slično tome, bilo bi kontraproduktivno, recimo, hvaliti se dubokim razumevanjem ekonomije, a ne imati u rukama nikakav pristojno složen kapital ili uspostavljen biznis: kontragenti će s razlogom posumnjati u odvojenost znanja od stvarnog života i radije će prihvatiti savete poznatih ličnosti.

Nadam se da sam uspela odgovoriti na prvo pitanje, a na drugo će odgovoriti Bitarh, mada ću i ja, verovatno, dodati nešto svoje.