Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.
U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.
Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.
Aleks Dvoretsky, moj pratilac na boosty, donirao je još 6000r za prevod nove porcije eseja Erika Maka Libertarijanizam. Tako sam dobila mogućnost da se pozabavim bonusnim onlajn delom knjige, koji nije ušao u originalno štampano i naše piratsko izdanje. Preveden je uvod u odeljak, gde Mak kaže da, znate, ste mogli steći utisak da je libertarijanizam zaglavio u sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne, nije samo Nozick, niti samo Hajek prsetImage njemu, već imamo i gomilu drugih novijih mislilaca, a zatim sledi spisak potpuno nepoznatih prezimena. I prevedeno je poglavlje o nekom Gillelu Steineru, koji je, umesto da se u detinjstvu ubije o zid i time odmah pređe u javni domen (public domain), odlučio da umesto toga objavi svoja razmišljanja i pređe tamo pedeset godina nakon smrti. Ukratko, pred nama je neki stub takozvanog levog libertarijanizma, i prevod njegovih misli mi nije bio baš naročito prijatno, jer kome je prijatno kada mu se prilepi kanibal i počne da tvrdi da, gledajte, i ja sam ovde libertarijanac. Srećom, Erik Mak, iako ga iz nekog razloga naziva dubokim misliocem (preciznije, promišljenim), ipak ga kritikuje tako da ta karakteristika počinje da deluje potpuno izmišljeno.
Katja Latysh (Pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00008354 BTC. Postoji još drugi deo pitanja, na koji će odgovor biti u zasebnoj objavi.)
Konkretno u mom slučaju, primenjen je princip noblesse oblige. Prvo su me zamolili da radim kao Ankap-chan, a zatim se ona jednostavno „zalepila“ za mene. Ispostavilo se da, ako na početku imate dobar stil i dovoljno zdravog razuma, možete stvoriti ubedljiv imidž, a zatim ga dalje usavršavati čitanjem literature i bezbrojnim razmišljanjima. Srećom, ljubazni čitaoci su mi stalno davali teme za razmišljanje: kako je to kod ankap-a sa ovim, a kako sa onim.
Takođe, smatram veoma velikom srećom to što sam upoznavanje sa libertarianskom literaturom započela ekonomskim delima, a ne spisima moralnih filozofa. Čini mi se da je to bilo nešto lako, poput Ekonomije za obične ljude Callahana, sa kojom sam odmah prešla na Ljudsku delatnost Misesa. A kada sam pokušala sa Etikom slobode Rothbarda i Argumentativnom etikom Hoppea, smatrala sam tamošnji tok misli previše dogmatičnim, preferirajući da operišem ne toliko apstraktnim deduktivno izvedenim principima, već ekonomskom logikom. U tom smislu, David Friedman i njegova Mehanika slobode bili su za mene pravo otkriće, i (takođe zahvaljujući tome što David i ja ne živimo zajedno) strastveno ga volim već ne prvi godinu, što je za mene pravi rekord u pogledu trajanja osećanja. Od njega bih sa velikom radošću imala dete (mali omaž u pravcu vašeg drugog pitanja): potencijalni otac ne samo da ima veličanstveno poreklo, već uz to poseduje umerenu samokritičnost, izuzetno zdrav pristup vaspitanju dece, a povrh svega je i ljubitelj istorijske rekonstrukcije (to je već lično, uostalom).
Sada ću pokušati da se distanciram od ličnog iskustva i malo uopstim. Čini mi se da je optimalan put razvoja sebe kao libertarijanca otprilike sledeći.
Saznavši da postoji ovakva privlačna ideologija, odmah budite svesni da vam su za sada poznate samo pojedine, najupečatljivije postavke. Upoznajte se sa nekim preglednim delom gde je dat dovoljno opšti opis libertarianizma. Čini mi se da sam uspela da dam maksimalno kratak takav pregled u prvom (i za sada jedinom) delu svoje buduće, za sada bezimene knjige o ankap-u. Naravno, odgovaraju i drugi radovi sa sličnim ciljevima, ne moraju nužno biti tekstualni, mogu biti i video snimci nekih uspešnih predavanja. Takođe, mnogo će pomoći neki popularni kurs ekonomije, ali bez šamanizma o raznim makro-pokazateljima, već nešto što je maksimalno približeno običnom životu. To je važno za formiranje ekonomskog pogleda na svet, jer je ekonomija, u suštini, logika funkcionisanja stimulansa.
Osvestite za sebe ključni momenat: libertarianizam je o čoveku, njegovim delovanjima i njegovoj interakciji sa drugim ljudima. Bilo koje logičke apstrakcije, poput „društva“, „države“, „nasilja“, „nejednakosti“, „pravde“, „tržišta“ — to su samo instrumenti analize. Oni nemaju samostalnu vrednost, a naročito ne i subjektivnost. Ne pljačka i ne ubija država, već ljudi, koji su potpuno odlepili od svesti o tome kakva moćna banda ih pokriva. Ne rešava „tržište“, već ljudi, u okviru tržišnih odnosa. Ne dovodi socijalizam do siromaštva, već ljudi koji praktikuju socijalizam. A to znači da se libertarianizam može praktikovati ovde i sada, ne čekajući libertariansku revoluciju i dekret o ankap-u.
A dalje — pretežno praksa (uz popunjavanje rupa u teoriji kako se one otkrivaju, obraćanjem ekspertima i čitanjem specijalne literature). Svesno preferiranje dobrovoljnih odnosa i svesno izbegavanje pljačke. Rešavanje konflikata privatnim putem, bez obraćanja banditima. A ako se već mora obratiti njima — onda barem budite svesni da je to upravo banditov zaštitnički krov koji radi po principima koji su duboko strani slobodnom čoveku, i ne treba obraćati pažnju na lepu fasadu na kojoj pišu razne reči, poput „država“, „zakon“, „Spartak šampion“, „Kosovo je Srbija“, „kurac“ i šta god još piše po fasadama.
Možda će vas nakon nekog vremena povući da počnete maksimalno široko da širite svoju libertariansku agendu. To je, naravno, nagon kojem je teško odoleti, ali je veoma poželjno to raditi u formi u kojoj nećete izgledati smešno, inače ćete postati živa antireklama za dobre ideje. Iz tog razloga ja, na primer, ne snimam video snimke i preferiram da izbegavam diskusije u usmenom obliku, jer bi to bio mnogo žalosniji prizor od mojih tekstova. Slično tome, bilo bi kontraproduktivno, recimo, hvaliti se dubokim razumevanjem ekonomije, a ne imati u rukama nikakav pristojno složen kapital ili uspostavljen biznis: kontragenti će s razlogom posumnjati u odvojenost znanja od stvarnog života i radije će prihvatiti savete poznatih ličnosti.
Nadam se da sam uspela odgovoriti na prvo pitanje, a na drugo će odgovoriti Bitarh, mada ću i ja, verovatno, dodati nešto svoje.
Ostvarila sam još jednu veliku donaciju i završila prevod četvrtog dela knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“. Poglavlje koje objavljujem je zanimljivo po tome što u njemu Mak po prvi put polemiše sa razmatranim stavovima određenog autora, a ne samo da ih prenosi. Ranije nije bilo toga da je ovde Lok pogrešio, a ovde Spenser, ali o Hajeku on iznosi takve tvrdnje. Očigledno to znači da Hajeka smatra dovoljno svojim savremenikom da ima smisla raspravljati sa njim.
Mak klasifikuje Hajekovu argumentaciju protiv socijalne pravde, izdvajajući pet argumenata protiv nje, a na kraju napominje da Hajek u svojim daljim razmišljanjima ipak odstupa od sopstvenih principa i zastupa to da društvo ima pravo da svojim članovima obezbedi osnovni prihod, i da je to pravedno. Ukratko, Nozick u Makovom izlaganju deluje mnogo doslednije.
Koliko god bilo čudno, ovde se završava glavni pozitivni prikaz principa libertarijanstva od strane Erika Maka. Još jedan deo biće posvećen kritici libertarijanstva, a jedan bonus deo sadrži skup potpuno nepoznatih mi prezimena koja su na svoj način dorađivala ideologiju – sumnjam da u nekom pravcu ka levoj strani. Njima ću se pozabaviti od sledeće donacije.
Ukratko, Vladimirova teza se svodi na to da u sukobu velikog biznisa koji lobira za svoje interese i države koja brani određene političke interese, nipošto ne treba uvek zauzimati stranu velikog biznisa. A ako vaš unutrašnji libertarijanac ume samo da govori „sve privatno je dobro, sve državno je loše“, onda ga ubijte i odgajite drugog, adekvatnijeg. Jer su vrednosti subjektivne, i ništa nije loše ili dobro u vakuumu; ovi termini se uvek odnose na konkretnog interesenta — kome je tačno dobro, a kome tačno loše.
Da li je nemačkom potrošaču gasa dobro što će u njegovu zemlju stizati jeftine isporuke tog goriva sa ogromnim viškom kapaciteta transportnog sistema? Očigledno da jeste, i ja iz Crne Gore mogu samo da mu se radujem. Da li je pomeranskom radniku dobro što u njegovu zemlju dolazi novi poslodavac i stvara mnoštvo visoko plaćenih radnih mesta? Da, njemu je to sjajno! Da li je ukrajinskom radniku dobro što je njegov lokalni posao na održavanju gasovoda ugrožen, ako ne i potpuno ukinut, ili mu je plata smanjena? Ništa dobro. A da li mu je dobro što može bez vize da ode u Nemačku i održava gasovod koji se tamo gradi, već za nemačku platu? Pa još pitate! Istina je da će morati da konkuriše Nemcu, i tu će, ako on pokuša da iskoristi državni protekcionizam, Ukrajincu biti loše.
Da li je dobro što se u Rusiji vadi gas i gradi transportna mreža koja omogućava njegovo isporučivanje u najrazličitije delove sveta? To je neispravno pitanje. U pitanju nije naveden subjekt za koga pravimo pretpostavku da li mu je to dobro ili loše. Putinu je dobro — geopolitička palica je dugačka, teška i sija. Radnicima koji polažu cevi — odlično. Akcionarima Gazproma — sumnjivo, jer je komercijalna profitabilnost projekta nejasna; ovo nije toliko pitanje novca, koliko geopolitike. Građanima Rusije koji računaju na neke poreze od tog Gazproma — ne računajte na tuđi novac i bolje ćete spavati, zapravo, šta ste uopšte zaboravili u Rusiji, bežite odatle za mnom i Vladimirovim Milovom. Unutrašnji libertarijanac izbija napolje i pokazuje prst državljanima na budžetu.
Ukratko, ogromno hvala Vladimiru Milovu na PR-u libertarijanstva. Navaljni sedi u zatvoru i više ne može, kao ranije, da nas šalje na prisilni rad, tako da sada Milov mora da odradi taj posao. Ništa, on će se snaći.
Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).
U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.
Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.
Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.
Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):
1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci
2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede
3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac
4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)
5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima
6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.
7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave
8) A trebalo bi
Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.
Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.
Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup. Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?
themouse1_ iz Bulbylenda
Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.
Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.
Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.
Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.
Ako, recimo, uzmemo ankap po Molinjiju, zar će zaista nekoliko prestupnika koji su u pijanstvu ili pod uticajem droge izazvali saobraćajnu nesreću, čak i bez smrtnih žrtava, ili silovali devojku, imati mogućnost da plate odštetu, makar i u desetostrukom iznosu, i da nastave da šetaju slobodno? Novac je novac, ali opasnost po društvo svakako nije nestala. Da si ti sama, ako se bože desi nešto od navedenog, obratila se državnom ili privatnom sudu, ako, recimo, imamo minarhizam sa ankapskim nametajama i postoji pravo izbora između njih? Da, državni sud će izvući sasvim malu odštetu, kao što je to uobičajeno, ali će izolovati silovce u koloniji na 5-10 godina, sa malom šansom da se odatle ne vrate, ili će se vratiti kao iscrpljeni i bolesni ljudi. Privatni sud će pak izvući odštetu koja premašuje štetu desetostruko, ali će pustiti silovce na slobodu, jer znamo da cilj kazni u ankapu nije popravljanje, niti odmazda, već nadoknada štete. Šta kažeš na taj račun?
Srećom, već sam stigla da napišem prva poglavlja knjige o libertarijanstvu, tako da vas odmah mogu poslati da pročitate o libertarijanskom pravu. Zadatak suda nije da kazni krivca i da od njega izvuče maksimum novca. Zadatak suda je da reši konflikt. Čak i ako nisam uspela da se sa siljateljima dogovorim oko toga u kom sudu će naš konflikt biti razmatran, i ako sud bude nametnut strani tuženih, to ne poništava osnovni zadatak suda. Na kraju bi trebalo da se dobije situacija u kojoj je konflikt između mene i siljatelja iscrpljen.
Za mene je izuzetno važno da razumem da ove ljude više nikada neću videti u svom životu. To će mi omogućiti da ne zastrane od straha kada perifernim vidom primetim nejasnu figuru (barem se nadam). Tako da bih insistirala na tome da dobiju nalog da žive u nekom konkretnom gradu koji mi je poznat, čak i ako je prilično velik. Shodno tome, ja u taj grad neću ni nogom, a oni će odatle. Naravno, kontrola nad njihovim poštovanjem ove tačke će koštati novca – ništa se ne može, neka plate, meni je to važno.
Imam veoma čvrstu psihu, ali kada sam u intervjuu čula Šulman da je kod nje nakon napada na muža posttraumatski sindrom trajao godinu dana, moram priznati i sebi mogućnost nekih psihičkih trauma koje zahtevaju lečenje. Tako da će moj drugi zahtev, naravno, biti plaćanje moje rehabilitacije.
Takođe, naravno, želela bih da dobijem značnu novčanu nadoknadu, međutim, ovo stavku sam postavila kao treću, jer moji prioriteti u potpunosti odgovaraju pravilima bezbednosti: prvo se uklanja opasan faktor, i tek nakon toga se pruža pomoć i isplaćuju nadoknade.
Kao četvrtu stavku, želela bih da silovnici takođe dobiju psihološko lečenje, ali ako im nakon isplata po prethodnim stavkama ne ostane novca za to, neću insistirati.
Ako su silovnici bili previše siromašni da bi odmah isplatili mi određenu nadoknadu i finansirali ostale mere – pa šta je, morali će da uzmu kredit. Nekada će otplatiti, to više nije moja stvar, već njihova i banke.
Čini mi se da su moji zahtevi prilično skromni: ne insistiram na kastraciji ili pogubljenju, ne zahtevam da obavezno trpe u uskoj ćeliji i da budu izloženi silovanju od strane celsoklučenika. Ne želim da oni gube zdravlje, a da oni koji će im oduzimati zdravlje gube ljudski oblik. Tako da se nadam da će sud uvažiti moje zahteve. A ako žrtva nasilja bude insistirala na svim glupostima opisanim u ovom pasusu, nadam se da će sud uspeti da je ubedi da odustane od takvih zahteva. Ako pak sud odredi neku strogu kaznu u tom duhu, to će za mene biti jasan crveni alarm: sud nije libertarijanski, sa njim dobrovoljno nikada neću imati posla i pokušaću da odvrati i druge.
Donacija za prevod ove glave bila je sasvim pristojna, 6000 rubalja, ali je i obim teksta u njoj prilično izuzetan, tako da je moralo biti naporno rada, u pauzama između dobrovoljnog libertarijanskog robovanja na pilani.
U ovoj glavi Erik Mak priča kako je Mizesov kalkulacioni argument o neodrživosti totalne planirane ekonomije uticao na Hajeka, opisuje alternativni pristup koji je Hajek razvio za opisivanje društva kroz ideju spontanih poretaka, a takođe detaljno (po mom mišljenju, čak i previše pedantno) analizira ideju da je sloboda situacija u kojoj svi poštuju određeni jedinstveni set apstraktnih pravila, koji nosi ponosno ime pravila pravednog ponašanja, pri čemu ih ne poštuju iz razloga koristi, već ih uzdižu na rang transcendentalne vrednosti. Ukratko, ako je Bog umro, to ne znači da je sve dozvoljeno.
Nadam se da će sledeća donacija biti za prevod Stefana Molinja, kod njega je stil jednostavniji, a poglavlja nisu toliko monstruozne veličine, tako da se razmak između donacije i proizvoda može učiniti ne previše dugim.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
