Ostvarila sam još jednu veliku donaciju i završila prevod četvrtog dela knjige Erika Maka „Libertarijanstvo“. Poglavlje koje objavljujem je zanimljivo po tome što u njemu Mak po prvi put polemiše sa razmatranim stavovima određenog autora, a ne samo da ih prenosi. Ranije nije bilo toga da je ovde Lok pogrešio, a ovde Spenser, ali o Hajeku on iznosi takve tvrdnje. Očigledno to znači da Hajeka smatra dovoljno svojim savremenikom da ima smisla raspravljati sa njim.
Mak klasifikuje Hajekovu argumentaciju protiv socijalne pravde, izdvajajući pet argumenata protiv nje, a na kraju napominje da Hajek u svojim daljim razmišljanjima ipak odstupa od sopstvenih principa i zastupa to da društvo ima pravo da svojim članovima obezbedi osnovni prihod, i da je to pravedno. Ukratko, Nozick u Makovom izlaganju deluje mnogo doslednije.
Koliko god bilo čudno, ovde se završava glavni pozitivni prikaz principa libertarijanstva od strane Erika Maka. Još jedan deo biće posvećen kritici libertarijanstva, a jedan bonus deo sadrži skup potpuno nepoznatih mi prezimena koja su na svoj način dorađivala ideologiju – sumnjam da u nekom pravcu ka levoj strani. Njima ću se pozabaviti od sledeće donacije.
Ukratko, Vladimirova teza se svodi na to da u sukobu velikog biznisa koji lobira za svoje interese i države koja brani određene političke interese, nipošto ne treba uvek zauzimati stranu velikog biznisa. A ako vaš unutrašnji libertarijanac ume samo da govori „sve privatno je dobro, sve državno je loše“, onda ga ubijte i odgajite drugog, adekvatnijeg. Jer su vrednosti subjektivne, i ništa nije loše ili dobro u vakuumu; ovi termini se uvek odnose na konkretnog interesenta — kome je tačno dobro, a kome tačno loše.
Da li je nemačkom potrošaču gasa dobro što će u njegovu zemlju stizati jeftine isporuke tog goriva sa ogromnim viškom kapaciteta transportnog sistema? Očigledno da jeste, i ja iz Crne Gore mogu samo da mu se radujem. Da li je pomeranskom radniku dobro što u njegovu zemlju dolazi novi poslodavac i stvara mnoštvo visoko plaćenih radnih mesta? Da, njemu je to sjajno! Da li je ukrajinskom radniku dobro što je njegov lokalni posao na održavanju gasovoda ugrožen, ako ne i potpuno ukinut, ili mu je plata smanjena? Ništa dobro. A da li mu je dobro što može bez vize da ode u Nemačku i održava gasovod koji se tamo gradi, već za nemačku platu? Pa još pitate! Istina je da će morati da konkuriše Nemcu, i tu će, ako on pokuša da iskoristi državni protekcionizam, Ukrajincu biti loše.
Da li je dobro što se u Rusiji vadi gas i gradi transportna mreža koja omogućava njegovo isporučivanje u najrazličitije delove sveta? To je neispravno pitanje. U pitanju nije naveden subjekt za koga pravimo pretpostavku da li mu je to dobro ili loše. Putinu je dobro — geopolitička palica je dugačka, teška i sija. Radnicima koji polažu cevi — odlično. Akcionarima Gazproma — sumnjivo, jer je komercijalna profitabilnost projekta nejasna; ovo nije toliko pitanje novca, koliko geopolitike. Građanima Rusije koji računaju na neke poreze od tog Gazproma — ne računajte na tuđi novac i bolje ćete spavati, zapravo, šta ste uopšte zaboravili u Rusiji, bežite odatle za mnom i Vladimirovim Milovom. Unutrašnji libertarijanac izbija napolje i pokazuje prst državljanima na budžetu.
Ukratko, ogromno hvala Vladimiru Milovu na PR-u libertarijanstva. Navaljni sedi u zatvoru i više ne može, kao ranije, da nas šalje na prisilni rad, tako da sada Milov mora da odradi taj posao. Ništa, on će se snaći.
Krenula sam sa četvrtim odeljkom knjige Erika Maka Libertarijanizam, koji je posvećen ekonomskoj pravdi i pravima svojine. Kao i treći, on se sastoji od kratkog uvoda i dva poglavlja koja prikazuju poglede Nozika i Hajeka na ovu temu – očigledno, za Maka ne postoje drugi libertarijanci vredni pažnje po ovom pitanju (iako je ovde verovatnije reč o tome što Mak piše knjigu o filozofiji, a ne o istoriji, ekonomiji ili pravu, otuda i izbor autora koje razmatra).
U poglavlju o Noziku analizira se kako je on kritikovao pristalice distributivne pravde, pokazujući da bi oni, radi postizanja nekog idealnog krajnjeg stanja, morali pokrenuti mehanizam permanentne revolucije, a radi primene nekog jedinstvenog distributivnog modela – pretvoriti sve u delimično ropstvo. Nozik ovakvom redistributivnom ekstazu suprotstavlja dobro nam poznati libertarijanski pristup, prema kojem pravda određenog prava svojine zavisi od procedura zahvaljujući kojima je ono stečeno, a ne od veličine imovine ili, recimo, stepena lojalnosti korisnika partijskoj liniji.
Izražavam duboku zahvalnost svima koji su poslali donacije za prevod ovog poglavlja, sada možemo početi da prikupljamo za sledeće. A dok se skuplja novac za Maka (ili za Molinju, volite ga Molinju, zar ne?), ponovo ću se vratiti Fridmanu, očekuje nas poglavlje o zakonima Kineskog carstva.
Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.
Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):
1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci
2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede
3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac
4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)
5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima
6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.
7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave
8) A trebalo bi
Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.
Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.
Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup. Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?
themouse1_ iz Bulbylenda
Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.
Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.
Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.
Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.
