Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.
Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.
Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.
Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.
Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.
§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.
§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.
§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.
1984
§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.
S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…
§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.
Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.
Pohlepna pratilja
§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?
Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.
Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.
§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.
§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?
§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!
Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.
Pre ot mesec dana dobio sam mali donat za prevod Erika Meka. Nisam baš žurila sa ovim prevodom, ali nisam želela ni da potpuno ignorišem činjenicu da je neko smatrao važnim da malo ohrabri proces. Tako da evo vam je novo poglavlje, pretposlednje u delu posvećenom filozofskim pretpostavkama za nastanak libertarijanizma. Sa prevodom sam se morala pomučiti: Džon Stuart Mil je pisao prilično zamršeno.
Poglavlje je posvećeno utilitarianističkim argumentima u korist slobode, drugim rečima, pokušajima da se opravda njena neophodnost ne samo takozvanim prirodnim pravima (to uopšte nije opravdanje, već jednostavan postulat, da postoji takvo pravo i tačka), već i društvenom koristi. Naravno, sa prelaskom na metodološki subjektivizam, direktna razmišljanja o opštem dobru počela su da izgledaju kao određeni anahronizam, ali ne u potpunosti, što me je donekle iznenadilo. U suštini, u svojim utilitarianističkim razmatranjima, iz kojih se po želji lako izvodi bilo koja totalitarna doktrina, Mil dolazi do naše stare poznanice samovlasništva, primata individualne bezbednosti i ostalih liberalnih atributa.
Sa naše trenutne perspektive, to naravno izgleda kao pokušaj silom opravdanja nečega što ne odgovara. Mill je a priori bio uveren u vrednost individualne slobode, a dalje je njegov zadatak sveden na odabir argumentacije zašto je ona potrebna radi obezbeđivanja najvišeg zajedničkog dobra. Da je a priori bio uveren u vrednost šerijatskih normi ili potrage za vanzemaljskim razumom, mogao je na potpuno isti način izgraditi argumentaciju koja dokazuje da su za postizanje najvišeg zajedničkog dobra upravo te izuzetno važne stvari.
Ne zaboravite da ohrabrite proces prevođenja svojim donacijama.
Da biste dobili živu sliku o anarhoko-individualizmu, mogu preporučiti da poslušate takvog anarhoko-individualistu kao što je Aleksandar Tatarkov. O svom svetskoggledu govori prilično mnogo. A mi ćemo razgovarati o razlikama u odnosu na libertarijanstvo.
Osnovni postulat anarhoko-individualiste jeste taj da upravo pojedinac određuje sebi kako će graditi svoj život i svoje odnose sa okolinom, a bilo koji norme koje dolaze spolja imaju za njega status dobrih želja, i on ima puno pravo da ih izvršava, uzme na znanje, ignoriše, demonstrativno krši i tako dalje. Naravno, anarhoko-individualista je saglasan sa tim da snosi punu odgovornost za izabrani liniju ponašanja, ali zadržava za sebe pravo da izbegne tu odgovornost. Jedino u čemu se anarhoko-individualista ograničava je to što se ne bavi izgradnjom institucija vlasti, to je tabu. Kršenje ovog tabua pretvara ga u običnog makijavelistu.
Nije teško videti da anarhoko-individualista, ne kršeći svoje principe, može postojati sa okolinom i u stanju hobsovskog rata svih protiv svih, i sedeti u lotosu dostižući prosvetljenje, i pridružiti se bilo kojoj kooperativnoj aktivnosti, i ankapovati kao privatni preduzetnik.
Osnovni postulat libertarijanstva je princip samo-pripadnosti. Čovek pripada samom sebi, i to je prilično blisko predstavljanju anarhoko-individualista. Ali to takođe znači priznanje institucije vlasništva, jer ako se vlasništvo potpuno negira, onda ne može biti govora ni o samo-pripadnosti, a ako se vlasništvo delimično negira, to znači dopuštanje narušavanja samo-pripadnosti, na primer, prisile. Zato se libertijanac, za razliku od anarhoko-individualiste, ograničava ne samo u izgradnji institucija vlasti, već i u narušavanju tuđeg vlasništva.
Od kada je libertarianizam izmišljen, sam fenomen vlasništva je bio predmet analize i sada se obično tumači kao čitav skup različitih prava. Maksimalistički pristup vlasništvu, kada se ono tumači kao apsolutno neograničeno pravo raspolaganja objektom, veoma je pogodan za crtanje karikatura o libertarianizmu ili bilo kakvu drugu kritiku istog. Takvih pokušaja u informacionom prostoru ima mnoštvo, a od najzanimljivijih navešću tekst Laksi Katal Fundamentalni problemi anarho-kapitalizma.
Anarho-individualizam je pogodna osnovna okvirna struktura u kojoj čovek deluje gradeći od nule svoje odnose sa nepoznatim okruženjem, gde važe njemu nepoznata pravila, ili pravila koja još uvek nisu utvrđena.
Libertarianizam je sledeći logičan korak ka izgradnji mirnog, prosperitetnog društva, kada ljudi već generalno priznaju pravni subjektivitet jedni drugih, a samim tim mogu razvijati okvire za definisanje prava vlasništva i njihovog prenosa.
Napomenaću da libertarianizam nije u potpunosti sinonim za anarho-kapitalizam. Radi razumevanja razlika, upućujem čitaoca na odgovarajuće poglavlje Friedmanove Mehanike slobode Da li je anarho-kapitalizam libertaren?
Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.
Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.
Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.
Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.
Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.
Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.
Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!
Nastavljamo rubriku neobaveznih prevoda engleskih članaka o libertarijanizmu sa popularnih sajtova, samo da vas držimo u toku sa diskursom.
Originalna objava: David S. d’Amato. Prevod: André [u uglastim zagradama prema tekstu – njegove primedbe]
Libertarijanizam je, pre svega, filozofija o Drugom, filozofija koja naglašava naše obaveze da se uzdržavamo od dominiranja nad drugim ljudima, i da ne namećemo svoju viziju dobrog života drugima.
U kritici libertarijanizma uobičajen motiv je tvrdnja da je libertarijanizam ništa drugo do proslava egoizma i pohlepe. Prema ovom gledištu, libertarijanski ideal je bezdušna škrtica na zlatnom WC šolji, koja hladnokrvno posmatra siromašne odozgo. Ovaj pogled je najrasprostranjeniji među levim kritičarima i neposredno je uzrokovan zbirkom eseja Ayn Rand iz 1964. godine, Vrlina egoizma,, u kojoj je Rand promovisala [šta biste mislili] egoizam. Za početak treba napomenuti da se definicija „egoizma“ prema Rand, kako je sama istakla, “ razlikuje od opšteprihvaćene.“ Njen argument se zasniva na veoma specifičnoj i kontraintuitivnoj definiciji egoizma, koja se razlikuje i od svakodnevne upotrebe i od rečnika; ona je bila potpuno svesna koliko je takav korak kontroverzan i uzbudljiv, upravo zato što opravdava egoizam. Uprkos ovoj primedbi, koja je postavljena već u prvim redovima predgovora, Rand i dalje insistira na tome da samo primenjuje rečničku definiciju egoizma: „briga o sopstvenim interesima“. Ali Rand previdi veoma važnu komponentu rečničke definicije „egoizma“ – nepažnju i nepoštovanje prema drugima. Taj momenat, kako se ispostavlja, veoma je važan kako u običnom životu, tako i u našoj diskusiji o vezi libertarijanizma sa egoizmom.
Libertarijanstvo podrazumeva principijelnu skromnost: ne treba da budemo toliko zaslepljeni našim idealima da silom primoravamo [zdravo GULAG i sudske kazne za hate speech] druge ljude da ih prihvate. Stoga je važno razumeti da libertarijanska ideja, u izvesnom smislu, predstavlja odricanje od egoizma. Jedan od glavnih strahova libertarijanstva jeste to da će neki ljudi koristiti druge kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva [kad se šuma seče, opiljci lete], što povlači za sobom egoizam najodvratnijeg tipa. Libertijanci posmatraju svakoga i svakog, pa i onog tipa levo, kao važnu pojedinca koji zaslužuje autonomiju i dostojanstvo, posedujući prava koja je potrebno štititi od nasilnih težnji. Istorijski gledano, libertarijanstvo je bilo reakcija na neobzirni, neodgovorni egoizam snažnih i onih koji imaju vlast. To je fundamentalno egalitarna tačka gledišta prema kojoj su svi ljudi jednaki u smislu da, potpuno nezavisno od naših sposobnosti, pigmentacije kože, pola i rodnog identiteta [isto što i pol, ali ako tako kažete, transformatori će vas izlupati], jezika i etničke pripadnosti, svi imamo pravo da budemo slobodni i da težimo sopstvenim predstavama o boljem životu. To je istovremeno radikalna ideja i zdrav razum, ali to nije ideja koja se može izjednačiti sa „egoizmom.“ Jednostavnije rečeno: „niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“
Egoizam je arogantno verovanje da ja znam bolje od svih ostalih i da imam pravo da sve te ljude nateram da žive onako kako ja želim [crkva, ideologije, SJW, država]. Oscar Wilde se o tome izrazio možda bolje od bilo koga: „Egoizam nije u tome što čovek živi kako želi, već u tome što druge primorava da žive po njegovim principima. A odsustvo egoizma se manifestuje u tome što se drugima dopušta da žive kako žele, umesto da im se u tome ometa. Egoizam neizbežno teži stvaranju apsolutne sličnosti sa samim sobom oko sebe. Neegoistična osoba smatra dobrim neograničenu raznolikost ličnosti, pozdravlja je, prihvata bez pogovora i raduje joj se.“ [prev. Oksana Kirichenko] Arogancija i samozadovoljstvo u uverenju da ja bolje od drugih znam kako oni treba da žive, već same po sebi predstavljaju ozbiljan problem, ali se na to dodaje i opasno uverenje da imam pravo, ili čak obavezu, da upotrebim silu kako bih to uverenje sproveo u delo. Očigledno je da to nije tačno, ali u politici – to je norma. Libertarijance doživljavaju kao detinjasto nastrojene egoiste kada kritikuju, sa neporecivo logičnim etičkim argumentima, neprihvatljivost takvog stanja stvari. Učimo decu da je udaranje i pretnja drugima kako bi se dobilo ono što se želi neprihvatljivo, ali kada je reč o izgradnji svih društvenih institucija, to postaje ne samo prihvatljivo ponašanje, već se predstavlja kao najbolji način organizacije društva. Libertarijanci jednostavno ljubazno pitaju: „a zašto ste, zapravo, odlučili da se među vašim pravima našlo pravo na kršenje prava drugih?“ Libertarijanci uzimaju za osnovu uverenje da druge moramo tretirati kao slobodne i jednake, a ne kao instrumente za postizanje željenog [bilo da je to sladoled ili socijalna pravda]. Ponekad to nazivaju zakonom jednake slobode: ljudi zaslužuju – jednostavno zato što su ljudi – da budu slobodni i da rade sve što žele, sve dok ne krše istu takvu slobodu drugih. Ljudi koji podržavaju ideju da država treba da stvara naoružane jedinice kako bi ljudima nametnula svoje razumevanje sveta i morala, pokazuju neverovatnu samouverenost, smatrajući svoja uverenja jedino ispravnim. Ta samouverenost čini takve ljude opasnim, sklonim prekoračenju svojih ovlašćenja i zloupotrebi moći radi postizanja svojih ideala. A svi mi smo skloni tome da verujemo u istinitost sopstvenih ideala. Kako primećuje John Stuart Mill: „Veoma malo ljudi smatra potrebnim da preduzmu bilo kakve mere predostrožnosti protiv mogućnosti da su njihovi sopstveni stavovi pogrešni, ili prihvataju pretpostavku da bilo koje mišljenje u koje su uvereni može biti primer greške, što je samo po sebi logička greška.“ Libertarijanci primećuju raznolikost mišljenja i načina života; ovaj stav pruža zaštitu od dominacije Jednog Ideala, suzbijajući njegov destruktivni potencijal.
Pretpostavka da su libertarijanci egoisti je primer nepoštenja i samoobmane, intelektualne lenjosti i nepravednog načina na koji čovek izbegava obavezu da razmatra stavove po suštini. Ali dok je kritika libertarijanizma, kao filozofije koja je izrasla iz egoizma, zasnovana na nepravednom i netačnom čitanju libertarijanizma i njegovih motiva, mi nismo dužni da uzvratimo istom merom. Progresivci, socijaldemokrate, socijalisti i ostalo prodržavne stvorenje iz levog dela spektra, verovatno ne podržavaju državu samo da bi dominirali i kontrolisali druge, čak i ako je to neizbežan rezultat širenja uloge države u našim životima. Pre, njima je svojstveno da pogrešno prihvataju državu kao vrlinu i društvenu silu usmerenu na zaštitu i podršku najranjivijima i najugroženijima. Bilo bi u redu da su fundamentalno u nezi samo u pogledu toga kakva je ta država, kako se ponaša, i slično – ali čak ni sredstva kojima se ovaj deo levice poziva ne daju željene i očekivane empirijske [vidljive, doslovno, fizički osećajne] rezultate. Naprotiv, oni rađaju siromaštvo i bedu, dok libertarijanski principi individualnih prava, istinske tržišne konkurencije i privatnog vlasništva obezbeđuju široko prosperitet i podstiču velikodušnost i društveno poverenje.
Libertarijanstvo je, u suštini, najjasniji, najdirektniji i najbolji put ka onim ciljevima levijaraca koji vrede: osigurati da što veći broj ljudi širom sveta ima pristup osnovnim potrepštinama i otvoriti put ka ekonomskim mogućnostima i sigurnosti za najsiromašnije slojeve društva. Sa tehničke tačke gledišta, oni čiji navodni ciljevi državne politike uključuju rast države, ograničavanje slobodne trgovine (kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom nivou) i povećanje tereta poreza i regulative, glavni su neprijatelji siromašnih i ugnjetenih; oni aktivno koče mehanizme koji stvaraju i raspoređuju materijalne vrednosti. Tako, kako primećuje Džejson Brenan u „Libertarianism: What Everyone Needs to Know“ [Libertarijanstvo: Šta bi svako trebalo da zna], kada libertijanci kritikuju, na primer, državu socijalnog blagostanja, to se ne dešava zbog njihovog „bezdušnog ravnodušnosti prema teškom položaju siromašnih“, već „zato što su uvereni da država socijalnog blagostanja siromašnima donosi više štete nego koristi.“ Politički dijalog često (zapravo skoro uvek) skreće s puta ili meša ciljeve i sredstva, pretpostavljajući da političke i društvene institucije, osmišljene da pomažu siromašnima, rade onako kako bi trebalo prema projektu, a ne onako kako to zapravo čine.
Treba priznati da libertarijanstvo prvenstveno govori (ili, barem bi trebalo da govori) o sredstvima, postavljajući kršenja zakonite sfere pojedinačne autonomije izvan prihvatljivog ponašanja – potpuno nezavisno od ciljeva kojima osoba teži [ljude ne možeš gurnuti štapom u raj]. „Često sam govorio,“ piše Gandi, „da ako se čovek pobrinu za sredstva, cilj će se pobrinuti za sebe“. Gandi je to rekao tvrdeći da je nenasilje praktičan put ka nacionalnoj nezavisnosti, ali libertarijanci se vode širim i principijelnijim tumačenjem ove ideje. Prateći Gandija, libertarijanci priznaju da „ne znamo naš cilj“, što znači da cilj mora biti ograničen korišćenjem ispravnih sredstava i, stoga, „nije definisan našim definicijama, već našim postupcima“. Libertarijanci se trude da se prema drugim ljudima odnose na odgovarajući način – sa poštovanjem i poštenjem – i smatramo da to predstavlja daleko bolji politički program od različitih oblika autoritarizma koji su ostavili toliko ožiljaka u istoriji čovečanstva. Oni koji u libertarijanstvu vide samo odraz ili racionalizaciju egoizma, ne razumeju ni njegovu istoriju, ni filozofske pozicije koje ga karakterišu. Libertarijanci tvrde da nema ničeg lošeg u tome da se čovek brine o sebi i progoni svoje interese, ali da su naši postupci pritom ograničeni društvenom uzajamnošću, priznavanjem Drugih i njihovom urođenom ljudskom vrednošću.
Danas je u našem programu obećano poglavlje iz knjige Erika Meka „Libertarijanstvo“, posvećeno stavovima Dejvida Huma, kao još jednog od preteča ove ideologije. Uprkos tome što je Hum, protiveći se Lokovim stavovima razmatranim u prethodnom poglavlju, negirao i društveni ugovor i prirodna prava, on je prilično razumno dopunio njegove poglede na društveno uređenje svojim opisom morala, koje se kod čoveka javlja kao društvenog bića. Takođe, Hum formuliše sledeće principe pravde koji iz toga proizlaze, a koji vode ka uzajamno korisnoj društvenoj saradnji.
Smatra se da je Rusija prilično leva zemlja, međutim, iz nekog razloga, fenomen kao što je levo libertarijanstvo u njoj prilično loše traje.
Čime je ono zanimljivo? Za klasičnog libertarijanca vrednosti slobode i, shodno tome, dobrovoljne interakcije sa drugim članovima društva, imaju apsolutni prioritet, i ako neko bira socijalni darvinizam, to je njegovo pravo. Za leve libertarijance želja da se postigne to da drugi ljudi ne završe u očajnom položaju – snažan je moralni imperativ. Da, to je u suprotnosti sa vrednostima potpune slobode, ali nema nikakvog problema u tome da postoje moralni imperativi koji povremeno ulaze u protivrečnost jedan sa drugim (pored toga, o tome ću usput pomenuti u novom videu – pratite najave). Shvativši da njegova legitimna težnja ka samorealizaciji može nekoga mnogo da ometa, levi libertarijanac će ograničiti svoju slobodu, i čak neće smatrati da je to neki izuzetan podvig. Na kraju krajeva, kada zdrava omladina dobrovoljno poštuje samoizolaciju radi bezbednosti starijih – to je upravo primer ponašanja normalnog levog libertarijanca.
Zašto je onda situacija sa ovim pravcem misli u Rusiji tako loša? Jednostavno smo veoma siromašna i prekomerno regulisana zemlja, a da bi se nečim žrtvovalo, moralo bi to nešto – da postoji. A Rusi uglavnom imaju kritičan nedostatak i novca i slobode.
Sa doktrinama levog libertarijanizma nas je polako počeo upoznavati Mihail Požarski, ali to je za njega sporedni pravac delovanja, kao što je i za mene. Zato bih želela da zainteresovanim koji žele da istraže ovu temu bliže preporučim nekoliko specijalizovanih ruskojezičnih resursa na ovu temu.
Savez levih libertarijanaca. Patetičan Telegram kanal (40 pretplatnika u trenutku moje objave) sa svečanim opisom, u kojem se nabrajaju predstavnici kojih pokreta on objedinjuje – i to je toliko dugačka lista da se stvara osećaj kao da su tu svi predstavljeni po jednom pojedincu. Ipak, razvili su veoma produktivnu delatnost i preveli su mnoštvo članaka o ovoj temi, tako da na kanal ne treba samo pretplatiti, već i dobro pretražiti njegovu istoriju, tamo ima mnogo interesantnog.
Libertarian Social Justice. Ovo su najprovokativniji levičari među svim libertariancima, zagovornici UBI-ja i sličnog rasula sa redistribucijom. Konzumirati s oprezom. Poznavanje ovog diskursa je posebno korisno u raspravama sa komunistima – ubeđeni komunisti će ovde moći prilično udobno da migriraju. Kanal u trenutku moje objave ima 41 pretplatnika.
Agoristička kuvarica. Nešto manje patlidžanski kanal (68 pretplatnika u trenutku moje objave), posvećen agorizmu – pravcu libertarianizma koji, iz nekog misterioznog razloga, spada u levi, ali stoji potpuno zasebno. I sama nameravam da detaljno istražim agorizam – sledeći ciklus Libertarian Band video zapisa biće posvećen upravo njemu. Tako da toplo preporučujem pretplatu.
Sva tri kanala se delimično preklapaju sadržajem i, možda, uredništvom, ali preferiraju da zadrže autonomiju, što je za libertariance sasvim prirodno i praktično.
Voditelj kanala Desni argument je tražio da se kritikuje 12 tačaka objavljenih na njegovom kanalu: Deo 1. Deo 2.
Tačka br. 1: Ideji je dovoljno 10% uverenih pristalica da konvertuje preostalih 90% društva na svoju stranu.
Prema Talebu, biće dovoljno i 4%; postoje istraživanja da je potrebno i manje od toga. Ako postoji aktivna radikalna manjina, njene ideje počinju da se uzimaju u obzir. Ali u društvu može ispasti da postoje dve takve radikalne manjine. To može dovesti do građanskog rata. Da li je to razlog da se odreknete svoje ideje? Ne, ali vredi uzeti to u obzir.
Tačka br. 2: Ideologija mora da se preklapa sa mejnstrimom.
Predlaže se da se ka spolja emituju jednostavni i jasni slogani, ostavljajući komplikovane studije za unutrašnji krug, inače će agitaciju lako pobediti glupi memovi o sudovima pod ankapom.
Tačka br. 3: Ako pokret sadrži više intelektualaca, ideologija i kultura unutar pokreta će biti razvijeniji i privlačniji.
Ovo je antiteza tački 2. Bez intelektualaca, pokret za transformaciju sveta degeneriše u skup burne školske omladine koja odbacuje i najmanje adekvatne ljude. Agitator na složeno pitanje mora odgovoriti na odgovarajućem nivou, ili priznati da je bolje obratiti se nekom drugom.
Tačka br. 4: Rasprave o aksiomama i kamenovima temeljnim teorije između libertarijanaca i levih/etatista su gubljenje vremena.
Osim ako to nije javni spor radi osvajanja simpatija publike ili vežba debata za usavršavanje retoričkih veština.
Tačka br. 5: Unutrašnji neprijatelji su hiljadu puta opasniji od spoljašnjih.
Kada organizacija počne da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja, to znači da su spoljašnji pobedili bez borbe. Uopšte, ne treba mešati konkurenciju ideja sa spletkama neprijatelja.
Tačka br. 6: Pazite na svoj spoljašnji izgled.
Ne treba upadati u suprotnu krajnost, inače ćete ispasti kao Putinova linija guvernera-tehnokrata.
Tačka br. 7: Držite se dalje od previše starih ljudi.
Najmasovnija publika su četrdesetogodišnje žene, bez njihovog odobrenja se ne može daleko stići. Dakle, potrebni su vam zreli ljudi koji imaju priču o uspehu, i upravo oni treba da budu na vitrini, dok je zadatak mladih – aktivna akcija.
Tačka br. 8: Držite se dalje od ruskih društvenih mreža, ali aktivno koristite strane.
Svaka društvena mreža ima svoje skrivene opasnosti. Fejsbuk sa Jutjubom – cenzura. VK – hapšenja. Važno je razumeti gde se nalazi ciljna publika, kako sa njom razgovarati i koje mere predostrožnosti poštovati.
Tačka br. 9: Ubeđujte ljude drugih političkih stavova i neiskusne početnike u doslednost i održivost libertarijanizma.
Nema potrebe za preteranim trudom u pokušaju da se protivnici obavezno okrenu vašem učenju. Važnije je svojim primerom graditi reputaciju libertarijanaca kao ljudi koji su spremni na dogovor i dosledni, sa kojima se može sarađivati o konkretnim pitanjima. A tada će ideološka pomeranje ka vama postati neizbežno.
Tačka br. 10: Nemamo dobre medijske resurse, a oni koji postoje su užasni sa aspekta efikasnog promicanja ideja u mase (ovo se odnosi i na ovaj kanal).
Nije jasno šta ova tačka radi u listi, ona ne formira pozitivnu tvrdnju.
Tačka br. 11: Pratite napredak.
U razumevanju autora, reč je o napretku u metrikama: broj pretplatnika, pregleda, lajkova i tako dalje. Predložila bih da se ova tačka razume na opštiji način.
Tačka br. 12: Nemamo mnogo vremena za realizaciju naših ambicija.
Ovo je demonstracija visokog vremenskog preferenciranja autora. Običan mladi aktivista brzo izgori ako ne postigne značajne uspehe, nakon čega prelazi na ono što donosi uspeh – to su obično poslovna karijera i porodični život. Ali društvene promene su duži proces od evolucije prioriteta konkretnog aktiviste. Pokret koji to ne uzima u obzir može pobediti samo slučajno.
Veliko hvala Mihailu Požarskom, koji je promovisao naš projekat prevoda Libertarijanizma Erika Maka. Kao rezultat toga dobili smo nagli skok poseta sajtu i dva nova prevodioca, ali kiša donacija još uvek nije počela da pada. Ipak, rad se odvija.
Autor objašnjava kojim doktrinama koje su tada postojale Lok protiviči svojim idejama, odakle ih izvodi, kakve zaključke donosi, kojim parom napomena prati koncept primarnog prisvajanja imovine, radi čega ljudi formiraju svoju vladu, u kom trenutku treba da počnu da je pobunjuju – i zašto će to biti pravedno pobunjivanje.
Obavezno šaljite vaše donacije na adresu 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo – i sledeći put ćemo moći da vam kažemo šta je to zapravo Yum pisao o principima međusobno korisne saradnje.
P.S. Ispostavilo se da se uz tekst knjige koji smo nabavili nalazi još jedan bonus odeljak, otvoren za sve zainteresovane. Ali, radi doslednosti, i njega smo objavili na našem sajtu, i vremenom ćemo ga prevesti. Zbog toga se u našem progres-baru promenio ukupan broj poglavlja.
