Nastavljamo rubriku neobaveznih prevoda engleskih članaka o libertarijanizmu sa popularnih sajtova, samo da vas držimo u toku sa diskursom.

Originalna objava: David S. d’Amato. Prevod: André [u uglastim zagradama prema tekstu – njegove primedbe]

Libertarijanizam je, pre svega, filozofija o Drugom, filozofija koja naglašava naše obaveze da se uzdržavamo od dominiranja nad drugim ljudima, i da ne namećemo svoju viziju dobrog života drugima.

U kritici libertarijanizma uobičajen motiv je tvrdnja da je libertarijanizam ništa drugo do proslava egoizma i pohlepe. Prema ovom gledištu, libertarijanski ideal je bezdušna škrtica na zlatnom WC šolji, koja hladnokrvno posmatra siromašne odozgo. Ovaj pogled je najrasprostranjeniji među levim kritičarima i neposredno je uzrokovan zbirkom eseja Ayn Rand iz 1964. godine, Vrlina egoizma,, u kojoj je Rand promovisala [šta biste mislili] egoizam. Za početak treba napomenuti da se definicija „egoizma“ prema Rand, kako je sama istakla, “ razlikuje od opšteprihvaćene.“ Njen argument se zasniva na veoma specifičnoj i kontraintuitivnoj definiciji egoizma, koja se razlikuje i od svakodnevne upotrebe i od rečnika; ona je bila potpuno svesna koliko je takav korak kontroverzan i uzbudljiv, upravo zato što opravdava egoizam. Uprkos ovoj primedbi, koja je postavljena već u prvim redovima predgovora, Rand i dalje insistira na tome da samo primenjuje rečničku definiciju egoizma: „briga o sopstvenim interesima“. Ali Rand previdi veoma važnu komponentu rečničke definicije „egoizma“ – nepažnju i nepoštovanje prema drugima. Taj momenat, kako se ispostavlja, veoma je važan kako u običnom životu, tako i u našoj diskusiji o vezi libertarijanizma sa egoizmom.

Libertarijanstvo podrazumeva principijelnu skromnost: ne treba da budemo toliko zaslepljeni našim idealima da silom primoravamo [zdravo GULAG i sudske kazne za hate speech] druge ljude da ih prihvate. Stoga je važno razumeti da libertarijanska ideja, u izvesnom smislu, predstavlja odricanje od egoizma. Jedan od glavnih strahova libertarijanstva jeste to da će neki ljudi koristiti druge kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva [kad se šuma seče, opiljci lete], što povlači za sobom egoizam najodvratnijeg tipa. Libertijanci posmatraju svakoga i svakog, pa i onog tipa levo, kao važnu pojedinca koji zaslužuje autonomiju i dostojanstvo, posedujući prava koja je potrebno štititi od nasilnih težnji. Istorijski gledano, libertarijanstvo je bilo reakcija na neobzirni, neodgovorni egoizam snažnih i onih koji imaju vlast. To je fundamentalno egalitarna tačka gledišta prema kojoj su svi ljudi jednaki u smislu da, potpuno nezavisno od naših sposobnosti, pigmentacije kože, pola i rodnog identiteta [isto što i pol, ali ako tako kažete, transformatori će vas izlupati], jezika i etničke pripadnosti, svi imamo pravo da budemo slobodni i da težimo sopstvenim predstavama o boljem životu. To je istovremeno radikalna ideja i zdrav razum, ali to nije ideja koja se može izjednačiti sa „egoizmom.“ Jednostavnije rečeno: „niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“

Egoizam je arogantno verovanje da ja znam bolje od svih ostalih i da imam pravo da sve te ljude nateram da žive onako kako ja želim [crkva, ideologije, SJW, država]. Oscar Wilde se o tome izrazio možda bolje od bilo koga: „Egoizam nije u tome što čovek živi kako želi, već u tome što druge primorava da žive po njegovim principima. A odsustvo egoizma se manifestuje u tome što se drugima dopušta da žive kako žele, umesto da im se u tome ometa. Egoizam neizbežno teži stvaranju apsolutne sličnosti sa samim sobom oko sebe. Neegoistična osoba smatra dobrim neograničenu raznolikost ličnosti, pozdravlja je, prihvata bez pogovora i raduje joj se.“ [prev. Oksana Kirichenko] Arogancija i samozadovoljstvo u uverenju da ja bolje od drugih znam kako oni treba da žive, već same po sebi predstavljaju ozbiljan problem, ali se na to dodaje i opasno uverenje da imam pravo, ili čak obavezu, da upotrebim silu kako bih to uverenje sproveo u delo. Očigledno je da to nije tačno, ali u politici – to je norma. Libertarijance doživljavaju kao detinjasto nastrojene egoiste kada kritikuju, sa neporecivo logičnim etičkim argumentima, neprihvatljivost takvog stanja stvari. Učimo decu da je udaranje i pretnja drugima kako bi se dobilo ono što se želi neprihvatljivo, ali kada je reč o izgradnji svih društvenih institucija, to postaje ne samo prihvatljivo ponašanje, već se predstavlja kao najbolji način organizacije društva. Libertarijanci jednostavno ljubazno pitaju: „a zašto ste, zapravo, odlučili da se među vašim pravima našlo pravo na kršenje prava drugih?“ Libertarijanci uzimaju za osnovu uverenje da druge moramo tretirati kao slobodne i jednake, a ne kao instrumente za postizanje željenog [bilo da je to sladoled ili socijalna pravda]. Ponekad to nazivaju zakonom jednake slobode: ljudi zaslužuju – jednostavno zato što su ljudi – da budu slobodni i da rade sve što žele, sve dok ne krše istu takvu slobodu drugih. Ljudi koji podržavaju ideju da država treba da stvara naoružane jedinice kako bi ljudima nametnula svoje razumevanje sveta i morala, pokazuju neverovatnu samouverenost, smatrajući svoja uverenja jedino ispravnim. Ta samouverenost čini takve ljude opasnim, sklonim prekoračenju svojih ovlašćenja i zloupotrebi moći radi postizanja svojih ideala. A svi mi smo skloni tome da verujemo u istinitost sopstvenih ideala. Kako primećuje John Stuart Mill: „Veoma malo ljudi smatra potrebnim da preduzmu bilo kakve mere predostrožnosti protiv mogućnosti da su njihovi sopstveni stavovi pogrešni, ili prihvataju pretpostavku da bilo koje mišljenje u koje su uvereni može biti primer greške, što je samo po sebi logička greška.“ Libertarijanci primećuju raznolikost mišljenja i načina života; ovaj stav pruža zaštitu od dominacije Jednog Ideala, suzbijajući njegov destruktivni potencijal.

Pretpostavka da su libertarijanci egoisti je primer nepoštenja i samoobmane, intelektualne lenjosti i nepravednog načina na koji čovek izbegava obavezu da razmatra stavove po suštini. Ali dok je kritika libertarijanizma, kao filozofije koja je izrasla iz egoizma, zasnovana na nepravednom i netačnom čitanju libertarijanizma i njegovih motiva, mi nismo dužni da uzvratimo istom merom. Progresivci, socijaldemokrate, socijalisti i ostalo prodržavne stvorenje iz levog dela spektra, verovatno ne podržavaju državu samo da bi dominirali i kontrolisali druge, čak i ako je to neizbežan rezultat širenja uloge države u našim životima. Pre, njima je svojstveno da pogrešno prihvataju državu kao vrlinu i društvenu silu usmerenu na zaštitu i podršku najranjivijima i najugroženijima. Bilo bi u redu da su fundamentalno u nezi samo u pogledu toga kakva je ta država, kako se ponaša, i slično – ali čak ni sredstva kojima se ovaj deo levice poziva ne daju željene i očekivane empirijske [vidljive, doslovno, fizički osećajne] rezultate. Naprotiv, oni rađaju siromaštvo i bedu, dok libertarijanski principi individualnih prava, istinske tržišne konkurencije i privatnog vlasništva obezbeđuju široko prosperitet i podstiču velikodušnost i društveno poverenje.

Libertarijanstvo je, u suštini, najjasniji, najdirektniji i najbolji put ka onim ciljevima levijaraca koji vrede: osigurati da što veći broj ljudi širom sveta ima pristup osnovnim potrepštinama i otvoriti put ka ekonomskim mogućnostima i sigurnosti za najsiromašnije slojeve društva. Sa tehničke tačke gledišta, oni čiji navodni ciljevi državne politike uključuju rast države, ograničavanje slobodne trgovine (kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom nivou) i povećanje tereta poreza i regulative, glavni su neprijatelji siromašnih i ugnjetenih; oni aktivno koče mehanizme koji stvaraju i raspoređuju materijalne vrednosti. Tako, kako primećuje Džejson Brenan u „Libertarianism: What Everyone Needs to Know“ [Libertarijanstvo: Šta bi svako trebalo da zna], kada libertijanci kritikuju, na primer, državu socijalnog blagostanja, to se ne dešava zbog njihovog „bezdušnog ravnodušnosti prema teškom položaju siromašnih“, već „zato što su uvereni da država socijalnog blagostanja siromašnima donosi više štete nego koristi.“ Politički dijalog često (zapravo skoro uvek) skreće s puta ili meša ciljeve i sredstva, pretpostavljajući da političke i društvene institucije, osmišljene da pomažu siromašnima, rade onako kako bi trebalo prema projektu, a ne onako kako to zapravo čine.

Treba priznati da libertarijanstvo prvenstveno govori (ili, barem bi trebalo da govori) o sredstvima, postavljajući kršenja zakonite sfere pojedinačne autonomije izvan prihvatljivog ponašanja – potpuno nezavisno od ciljeva kojima osoba teži [ljude ne možeš gurnuti štapom u raj]. „Često sam govorio,“ piše Gandi, „da ako se čovek pobrinu za sredstva, cilj će se pobrinuti za sebe“. Gandi je to rekao tvrdeći da je nenasilje praktičan put ka nacionalnoj nezavisnosti, ali libertarijanci se vode širim i principijelnijim tumačenjem ove ideje. Prateći Gandija, libertarijanci priznaju da „ne znamo naš cilj“, što znači da cilj mora biti ograničen korišćenjem ispravnih sredstava i, stoga, „nije definisan našim definicijama, već našim postupcima“. Libertarijanci se trude da se prema drugim ljudima odnose na odgovarajući način – sa poštovanjem i poštenjem – i smatramo da to predstavlja daleko bolji politički program od različitih oblika autoritarizma koji su ostavili toliko ožiljaka u istoriji čovečanstva. Oni koji u libertarijanstvu vide samo odraz ili racionalizaciju egoizma, ne razumeju ni njegovu istoriju, ni filozofske pozicije koje ga karakterišu. Libertarijanci tvrde da nema ničeg lošeg u tome da se čovek brine o sebi i progoni svoje interese, ali da su naši postupci pritom ograničeni društvenom uzajamnošću, priznavanjem Drugih i njihovom urođenom ljudskom vrednošću.