Uobičajeno je smatrati da su isključivo ljudske pojave, kao što su kultura, tradicija i društvene norme, neophodne kako bi se omogućila kooperacija između različitih društava. Istovremeno, životinje kojima nedostaju takve pojave smatraju se socijalnim isključivo u odnosu na sopstvenu grupu i neprijateljski nastrojenim prema predstavnicima drugih grupa. Naravno, ne treba potcenjivati važnost ovih pojava, međutim, one sasvim mogu biti neobavezne za nastanak kooperacije između grupa.
Kao što je pokazalo istraživanje patuljastih šimpanza ili bonobo – najbližeg genetskog srodnika čoveka, one pokazuju visok nivo tolerancije između članova različitih grupa. Oni mogu zajedno putovati, odmarati se i hraniti. Razmena resursa između grupa je česta kod bonobo. Štaviše, primećeno je da su pojedinci koji su pokazivali prosocijalnije ponašanje unutar svoje grupe bili takođe prosocijalniji i prema predstavnicima drugih grupa. Pritom se takva kooperacija ne javlja pod uticajem bilo koje kulture ili društvenih normi. Može se reći da je to jednostavno prirodno stanje za bonobo.
Vredi takođe uporediti bonobo sa običnim šimpanzama. One su već prilično neprijateljske prema strancima, a međugrupni sukobi u njihovom slučaju mogu se završiti čak i lethalnim nasiljem. Zašto se javlja takva razlika? Ako uporediti neurofiziologiju običnih i patuljastih šimpanza, kod potonjih se ispostavlja da je gustina serotoninskih neurona u amygdaloidnom telu mozga dva puta veća. Pored toga, vredi napomenuti međusobni odnos u pitanju agresije između serotonina, oksitocina (hormona koji podstiče samo intragrupnu prosocijalnost ili takozvani parohijalni altruizam) i testosterona (polnog hormona). Kod običnih šimpanza primećuje se visoka reaktivnost testosterona, što smanjuje njihovu toleranciju i provocira težnju ka borbi za viši status. I kao što je poznato iz istraživanja, funkcija serotoninskog sistema (koji je kod bonobo izraženiji) sastoji se, između ostalog, u inhibiciji proagresivnog uticaja testosterona. Prosocijalnost stimuliše i oksitocin, i vredi napomenuti da serotoninski sistem može imati uticaj na njegovo lučenje.
Ne treba zaboraviti ni to da su kooperativno-komunikacione veštine, nastale u ranim fazama evolucije čoveka, bile ključne za nastanak različitih oblika ljudskog kulturnog spoznavanja, uključujući jezik. Zato se sasvim može pretpostaviti da prosocijalnost i kooperacija ne nastaju jednostavno zbog kulture. Pre, sve ove pojave imaju zajedničke evolucione korene. I osnovom za njihov nastanak sasvim može biti razvoj mehanizma inhibicije nasilja i jačanje serotoninske funkcije tokom evolucije. Takva adaptacija je neophodna za mirno suživтельство i sprečavanje lethalnog nasilja, koje u mnogim okolnostima je krajnje razorno za celu populaciju. Pored toga, posmatranje takve adaptacije kod bonobo u izuzetno jakom obliku svedoči o tome da „stalni ratovi između susednih grupa nisu nužno nasleđe čovečanstva i ne čine se evoluciono neizbežnim“.
