Nakon duge pauze, tokom koje sam se bavila doterivanjem izdanja Mehanike slobode, vraćam se drugim dvama projektima prevoda libertarijanske literature koji mi stoje započetim. Pošto za prevod Stefana Molinjua trenutno ne stižu donacije, a za Erika Maka su stigle dve donacije od po 500 r, objavljujem poglavlje iz Maka. Ne zaboravite da podržite proces prevoda.

Pripovetkom o stavovima Herberta Spensera Erik Mak završava prvi deo svoje knjige posvećen pretečama libertarijanizma; očekuje se da će se dalje on približiti glavnoj temi svog dela.

Razmatra se Spenserov rani i ne baš poznat rad, koji je on prilikom ponovnog izdanja delimično revidirao u pravcu veće umerenosti i prihvatanja status kvo. U njemu on kao primarni princip pravde uvodi Zakon jednake slobode, koji je i danas aktivan među libertarijancima – u smislu da je svako slobodan da radi sve što želi, sve dok ne narušava analogičnu slobodu drugih ljudi.

Ono što je meni lično delovalo vredno pažnje, jeste Spenserova direktna naznaka da pravo svojine definiše saglasnost društva da zadovolji odgovarajući zahtev. To je skoro identična formulacija koju ja koristim definišući bilo koje pravo kao zahtev koji se toleriše.

Takođe, što je važno, Spenser se približava prihvatanju principa metodološkog subjektivizma, kada primećuje da za kretanje u okviru principa najveće sreće nema potrebe upoređivati čija je koncepcija sreće viša, dovoljno je da svako ima mogućnost da aktivno teži svojoj sopstvenoj.