Voditelj kanala Desni argument je tražio da se kritikuje 12 tačaka objavljenih na njegovom kanalu: Deo 1. Deo 2.
Tačka br. 1: Ideji je dovoljno 10% uverenih pristalica da konvertuje preostalih 90% društva na svoju stranu.
Prema Talebu, biće dovoljno i 4%; postoje istraživanja da je potrebno i manje od toga. Ako postoji aktivna radikalna manjina, njene ideje počinju da se uzimaju u obzir. Ali u društvu može ispasti da postoje dve takve radikalne manjine. To može dovesti do građanskog rata. Da li je to razlog da se odreknete svoje ideje? Ne, ali vredi uzeti to u obzir.
Tačka br. 2: Ideologija mora da se preklapa sa mejnstrimom.
Predlaže se da se ka spolja emituju jednostavni i jasni slogani, ostavljajući komplikovane studije za unutrašnji krug, inače će agitaciju lako pobediti glupi memovi o sudovima pod ankapom.
Tačka br. 3: Ako pokret sadrži više intelektualaca, ideologija i kultura unutar pokreta će biti razvijeniji i privlačniji.
Ovo je antiteza tački 2. Bez intelektualaca, pokret za transformaciju sveta degeneriše u skup burne školske omladine koja odbacuje i najmanje adekvatne ljude. Agitator na složeno pitanje mora odgovoriti na odgovarajućem nivou, ili priznati da je bolje obratiti se nekom drugom.
Tačka br. 4: Rasprave o aksiomama i kamenovima temeljnim teorije između libertarijanaca i levih/etatista su gubljenje vremena.
Osim ako to nije javni spor radi osvajanja simpatija publike ili vežba debata za usavršavanje retoričkih veština.
Tačka br. 5: Unutrašnji neprijatelji su hiljadu puta opasniji od spoljašnjih.
Kada organizacija počne da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja, to znači da su spoljašnji pobedili bez borbe. Uopšte, ne treba mešati konkurenciju ideja sa spletkama neprijatelja.
Tačka br. 6: Pazite na svoj spoljašnji izgled.
Ne treba upadati u suprotnu krajnost, inače ćete ispasti kao Putinova linija guvernera-tehnokrata.
Tačka br. 7: Držite se dalje od previše starih ljudi.
Najmasovnija publika su četrdesetogodišnje žene, bez njihovog odobrenja se ne može daleko stići. Dakle, potrebni su vam zreli ljudi koji imaju priču o uspehu, i upravo oni treba da budu na vitrini, dok je zadatak mladih – aktivna akcija.
Tačka br. 8: Držite se dalje od ruskih društvenih mreža, ali aktivno koristite strane.
Svaka društvena mreža ima svoje skrivene opasnosti. Fejsbuk sa Jutjubom – cenzura. VK – hapšenja. Važno je razumeti gde se nalazi ciljna publika, kako sa njom razgovarati i koje mere predostrožnosti poštovati.
Tačka br. 9: Ubeđujte ljude drugih političkih stavova i neiskusne početnike u doslednost i održivost libertarijanizma.
Nema potrebe za preteranim trudom u pokušaju da se protivnici obavezno okrenu vašem učenju. Važnije je svojim primerom graditi reputaciju libertarijanaca kao ljudi koji su spremni na dogovor i dosledni, sa kojima se može sarađivati o konkretnim pitanjima. A tada će ideološka pomeranje ka vama postati neizbežno.
Tačka br. 10: Nemamo dobre medijske resurse, a oni koji postoje su užasni sa aspekta efikasnog promicanja ideja u mase (ovo se odnosi i na ovaj kanal).
Nije jasno šta ova tačka radi u listi, ona ne formira pozitivnu tvrdnju.
Tačka br. 11: Pratite napredak.
U razumevanju autora, reč je o napretku u metrikama: broj pretplatnika, pregleda, lajkova i tako dalje. Predložila bih da se ova tačka razume na opštiji način.
Tačka br. 12: Nemamo mnogo vremena za realizaciju naših ambicija.
Ovo je demonstracija visokog vremenskog preferenciranja autora. Običan mladi aktivista brzo izgori ako ne postigne značajne uspehe, nakon čega prelazi na ono što donosi uspeh – to su obično poslovna karijera i porodični život. Ali društvene promene su duži proces od evolucije prioriteta konkretnog aktiviste. Pokret koji to ne uzima u obzir može pobediti samo slučajno.
Veliko hvala Mihailu Požarskom, koji je promovisao naš projekat prevoda Libertarijanizma Erika Maka. Kao rezultat toga dobili smo nagli skok poseta sajtu i dva nova prevodioca, ali kiša donacija još uvek nije počela da pada. Ipak, rad se odvija.
Autor objašnjava kojim doktrinama koje su tada postojale Lok protiviči svojim idejama, odakle ih izvodi, kakve zaključke donosi, kojim parom napomena prati koncept primarnog prisvajanja imovine, radi čega ljudi formiraju svoju vladu, u kom trenutku treba da počnu da je pobunjuju – i zašto će to biti pravedno pobunjivanje.
Obavezno šaljite vaše donacije na adresu 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo – i sledeći put ćemo moći da vam kažemo šta je to zapravo Yum pisao o principima međusobno korisne saradnje.
P.S. Ispostavilo se da se uz tekst knjige koji smo nabavili nalazi još jedan bonus odeljak, otvoren za sve zainteresovane. Ali, radi doslednosti, i njega smo objavili na našem sajtu, i vremenom ćemo ga prevesti. Zbog toga se u našem progres-baru promenio ukupan broj poglavlja.
Svet odlazi u karantin, i to je dobro vreme da se posvetite manje vestima, a umesto toga bavite nečim suštinskim. Ako slobodno čitate na engleskom, preporučujem da upoznate se sa knjigom Erika Macka Libertarianizam, koju je naš tim „povučeo“ i postavio na moj sajt bez pitanja autora. Ali ako više volite da čitate na ruskom, imate odličnu priliku da sponzorišete prevod knjige. Za sada objavljujem uvod, kako biste mogli da steknete okvirnu predstavu o tekstu.
Knjiga opisuje kako je svetska filozofska misao stigla do ideja libertarijanizma, kako su se te ideje formulisale, kakvu su kritiku susretale i kako se toj kritici suprotstavljaju. Ako su Mehanika slobode Fridmana ili Praktična anarhija Molinija više primenjeni radovi koji mogu biti sporni u pojedinim detaljima, onda smo mi ovde u prostoru manje-više čiste teorije.
Jezik knjige je prilično težak, ali mi ne pravimo akademsko izdanje, tako da ćemo po mogućnosti prilagođavati autorov govor kako bi ostao donekle čitljiv.
Za ceo prevod biće potrebno oko 75 hiljada rubalja. Za sada sam spremna da primam samo bitkoine, na vam već poznatu adresu 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo , ali u skladu sa mogućnostima istražujem i anonimne fiat platne sisteme, pa će vam možda uskoro postati dostupna relativno jednostavna opcija da uplatite novac u fijat novcu.
Pomogla sam miss Liberty da uredim članak o istoriji desnog libertarijanskog feminizma za njen kanal. Veoma je prijatno s vremena na vreme prebaciti se na srodnu temu, tim pre što se ovde prilično površno služim stručnom materijalom.
Naravno, smejem se obilju feminitiva, ali sasvim dopuštam da to sa moje strane izgleda kao „zaista, ledi u pantalonama izgleda veoma čudno i skoro nepristojno“.
Ipak, uzalud ste tako aktivno glasali protiv njenog poziva na moj kanal kao kolumnistkinje: sadržaj na njenom sopstvenom kanalu se pojavljuje prilično retko, dok bi za autorsku kolumnu takva učestalost bila baš idealna. Ali pošto ste podržali razdvajanje, onda se pretplatite na svaki kanal pojedinačno.
Desni libertarijanski feminizam se često meša sa individualističkim, koji je nastao mnogo ranije i u velikoj meri postavio temelje za desni libertarijanski feminizam. Prilikom traženja informacija o istoriji feminizma, treba to imati na umu.
Na počecima anarho-individualizma i individualističkog feminizma, ogroman doprinos njihovom uspostavljanju dao je Amerikanac Ezra Heywood (1829–1893). Izdavao je časopis „The Word“, u kojem je objavljivao jednu od najpoznatijih sufražetkinja tog vremena, Victoriju Woodhull, pisao je o važnosti proširenja prava glasa na žene, osuđivao je robovanje domaćica i ženske društvene stigme, i propovedao slobodnu ljubav. Upravo zbog ovog poslednjeg je i osuđen, jer su u njegovim napadima na instituciju braka videli nepristojnost. To je izazvalo masovne proteste, pa je predsednik Hayes bio primoran da mu odobri pomilovanje. Prema našim pojmovima, Heywood je bio prava levač: nastupao je protiv privatnog vlasništva i za regulaciju zakupa, protiv klasne nejednakosti i za pravo zauzimanja neiskorišćenih privatnih zemalja. Uostalom, svi rani feministi su bili levičari, međutim, njihove osnovne ideje o tome da je žena slobodna da bira uslove u kojima živi i radi, slobodna da bira tip porodice ili da uopšte ne osniva porodicu, da ona, kao i muškarci, nikome ništa ne duguje i da treba da bude slobodna od državnog arbitraža – sve to u potpunosti deli i savremeni desni libertarijanski feminizam.
Karikatura iz 1872. godine: Žena koja nosi teško breme dece i pijanog muža obraća se Viktoriji Vudhol (gospođi Satan): „Radije ću ići teškim putem u braku, nego krenuti za tobom.“ Viktorija drži plakat na kojem piše: „Spasite se slobodnom ljubavlju“.
Desni libertarijanski feminizam je plod drugog talasa feminizma. Preuzimajući mnogo iz individualističkog feminizma, on je nastao zajedno sa Libertarijanskom partijom SAD. Partija se pojavila 1971. godine kao rezultat masnog nezadovoljstva Niksonovim reformama (zamrzavanje cena, plata, ukidanje vezanosti dolara za zlato). Godine 1972, Libertarijanska partija je prvi put u istoriji SAD na predsedničkim izborima nominovala Teodoru B. Netan za potpredsednicu, promovišući libertarijanski feministički program. Toni Netan je bila aktivistkinja partije skoro do kraja života, redovno je bila nominovana od strane partije u Senat i Predstavnički dom, i umrla je 2014. godine u 91. godini. Osnivala je „Asocijaciju libertarijanskih feministkinja“, koja je pre drugih počela da kritikuje treći talas feminizma – pokret levičarski i etatistički. Netan je kritikovala aktivistkinje zato što zahtevaju državnu intervenciju u privatni život i radne odnose, ne videći u državi mnogo ozbiljniji problem.
Teodora B. Netan — ideolog desnog libertarijanskog feminizma, jedna od prvih članica Libertarijanske partije SAD
Tada, u 70-im i 80-im godinama, niko nije doživljavao desni libertarijanski feminizam kao nešto iznenađujuće i kontradiktorno. Sve dok levica nije preuzela agendu, feminizam je bio prirodan i organski deo opšte libertarijanske diskursivnosti. Danas se reč „desni“ povezuje sa rasizmom i drugim konzervativnim uverenjima, pa zbog toga mnogi smatraju feminizam apsolutno nekompatibilnim sa libertarijanskom ideologijom.
Toni Nathan nije bila jedina osnivačica libertarijanskog feminizma. Može se pomenuti još najmanje dve: Wendy McElroy (kanadska Zalina Maršenkulova na maksimumu, braniteljka porna i seksualne slobode, pristalica ankapa po Rotbardu, osnivačica časopisa „The Voluntaryist“) i Kristina Hoff Sommers (koja je još od 80-ih toliko aktivno protiv levačara da je češće nazivaju antifeministikom, iako ona jednostavno zastupa potpuno ravnopravnost i protivi se državnim regulacijama, pokazujući kako reforme koje guraju levočarke feminističke štete ženama).
Za mene je bilo veliko iznenađenje saznati koliko su snažni koreni desnog libertarijanskog feminizma bili pre pola veka, i kako je danas ovaj pokret skoro izbledeo. Stiče mi se utisak da je to povezano sa specifičnošću političke agende u SAD. S jedne strane su tamo republikanci, koji kombinuju težnju ka smanjenju države sa žestokim konzervativizmom i patrijarhalnim vrednostima. Sa druge strane su demokrate, sa njihovim poštovanjem slobode samoizražavanja, ali istovremeno i sa ekstremnim etatizmom. Libertarijanci, koji su pokušavali da uzmu najbolje od obe strane, našli su se u nestabilnom položaju, i rezultat je bio da su se sami podelili na pola. Danas među američkim libertarijancima postoji mnoštvo potpunih frikova, kao i veoma izraženo paleokonzervativno krilo. I eto, profesor Hoppe već meša gejeve, feministkinje i komuniste u jednu gomilu, tvrdeći da imaju nizak horizont planiranja, zbog čega ostavljaju decivilizacijski efekat na društvo i da moraju biti physically removed.
Na taj način je u SAD feministički diskurs skoro potpuno prepušten levičarima, koji su od pokreta za jednakost napravili karikaturu samog sebe. Ali sada, kada je libertarijanstvo u usponu, možemo li make libertarian feminism great again? Yes, we can.
Predlog da se kolumna miss Liberti izdvoji na mom kanalu podelio je mišljenja skoro na pola, pri čemu je u glasanju učestvovao neobično veliki udeo čitalaca – obično ne dolazi previše ljudi da lajkuje ili dislajkuje. Tako je odlučila da ne nervira publiku oftopic temama i otvorila sopstveni Telegram kanal Desni libertarijanski feminizam.
Svratite, upoznajte se sa uvodnim člankom, zapratite ako poželite, pozovite prijatelje da se zaprate ako smatrate da će im biti zanimljivo.
Ne znate odakle da počnete sa promovisanjem libertarijanskih ideja svojoj mami ili prijatelju? Reći ću vam direktno, jer sam sam pokušao i to više puta: ne vredi pričati o prednostima slobodnog tržišta, odsustvu poreza i regulacija. Prvo, vaš sagovornik teško da će išta razumeti. Drugo, sami morate savršeno poznavati teoriju i ne smete praviti greške, jer Google danas svako ima u džepu. Ni o ličnoj slobodi ne treba odmah govoriti, jer stavovi osobe o drogama i kockanju mogu biti potpuno ne-libertarijanski.
Šta onda pričati? Teoriju stationary bandita (TSB). Vaš narativ treba da počne frazom „Država je stationary bandit“. Potrebno je uliti sagovorniku osećaj krivice zbog podrške stationary bandit-u, kao da je on sam saučesnik državnog nasilja i time „potpunog manijaka“. Napravite od njega modernog Nemca koji oseća krivicu ne samo zbog sebe, već i zbog predaka koji su odavno umrli. Struktura „država“ postoji samo u glavi, to je kvazi-religija (to jest, vera u to da ljudi koji pripadaju toj strukturi imaju „legitimno“ pravo da iniciraju nasilje, dok drugima to nije dozvoljeno). Ako će čovek osećati krivicu zbog podrške agresiji, promeniće svoje ponašanje, država će početi da slabi i na kraju će izgubiti teritorijalni monopol, što je i naš cilj.
Ako još niste pročitali našu članak o TSB, savetujem vam da to učinite i da ga dajete na čitanje svima kojima promovišete ideje slobode.
Ipak, sasvim je moguće da će biti efikasnije malo pojednostavljeno, ali emocionalno zasićeno objašnjenje TSB-a:
„Države su organizacije koje su neopravdano prisvojile vrhovnu vlast nad određenom teritorijom putem osvajanja, stavivši njeno stanovništvo u direktnu podređenost sebi. Država nije nastala iz slobode udruživanja, već kroz kršenje principa neagresije.
Vi ne dovodi u pitanje pravo države da ubija, vrši konfiskacije, hapsi. Ako se tim čine ne države, već privatna lica – nazvaćete ih ubicama, lopovima i banditima. Ne vidite li licemerje u tome?
Države su visokoorganizovane kriminalne organizacije, poput bandi koje „štite“ određenu teritoriju, namećući njenim stanovnicima svoje redove, naplaćujući im danak (reketi), i povremeno ratujući sa drugim bandama oko sfera uticaja. Država ima istu osnovu kao i bilo koja kriminalna grupa – nasilno namećanje svojih redova na okupiranoj teritoriji. I danas nema gde da se pobegne od ovih bandi. One su podelile svu Zemlju među sobom.
U čemu se grupa „Islamska država“ suštinski razlikuje od država „Saudijska Arabija“ i „Iran“? Pa zakoni su im otprilike isti. Razlika je samo u tome što ID nije priznata od strane drugih država. Međunarodno priznanje – to je razlika između „legitimne“ bande i „nelegitimne“.
Glavna zamerka banditima je u tome što su oni banditi i oduzimaju putem agresivnog nasilja zemlju ili druga dobra od svojih žrtava. Ti isti banditi potom pišu zakone kako bi stvorili kod okoline osećaj kao da je opljačkano njima pripada po pravu.
Ako su ljudi došli na divlju zemlju i počeli da je nasteljuju – oni su kolonisti.
Ako su došli na zemlju na kojoj su živeli drugi ljudi i oduzeli je od njih silom – oni su banditi.
Ako na svojoj zemlji zadržavaju druge ljude silom – oni su banditi, čak i ako se pozivaju na „zakon“ koji su sami napisali.
Kada budete pričali da je država stacionarni bandit, vrlo je moguće da vam postave jedno od dole navedenih pitanja. Budite spremni da na njih odgovorite.
1) Postoji „društveni ugovor“ između građana i države. Kakav je to bandit, ako se sve ipak dešava uz saglasnost građana?
Ako takav ugovor postoji, pokažite mi tekst! Ustav nije „društveni ugovor“, već jedan od „zakona“ (koji su zapravo naredba, tj. proizvolj stacionarnog bandite), nije uzalud da ga često nazivaju „osnovnim zakonom“. Čak i ako se samo jedna osoba u zemlji nije složila sa tim ustavom, on se nikako ne može smatrati ugovorom (koji, prema definiciji, zahteva dobrovolnu saglasnost svih strana).
2) Ljudi ne protestuju, što znači da im status kvo odgovara. Zar „društveni ugovor“ ne može biti implicitni (neizričit)?
Pretpostavimo da manijak siluje devojku, i ona nije u stanju da mu pruži dostojan otpor. I tada ćete reći da se između njih sve odvijalo „uz obostranu saglasnost“?!
3) Država nije nužno „stacionarni bandit“, jer u istoriji postoje primeri pojave proto-država — formacija sa teritorijalnim monopolom ne putem nasilja (osvajanja), na primer, kao neki polis u staroj Grčkoj?
Takve formacije su zauzimale ukupno ne više od 0,1% površine Zemlje, dok je ostalih 99,9% bilo zauzeto od strane stacionarnih bandita. Čak i ako pretpostavimo da su polis, kao dobrovoljna udruženja, zaista postojali, to ne opravdava moderne države sa prostranim granicama, koje su nastale putem nasilja prema TSB. Ako prihvatimo hipotetičku situaciju da stacionarni banditi nikada ne bi postojali, mi bismo sada imali, recimo, 1% teritorije planete sa dobrovoljnim teritorijalnim monopolom i 99% bez njega sa eksteritorijalnim statusom (kao međunarodni waters). Slažete se, to je mnogo bolje nego 100% planete pod stacionarnim banditima, kakvu imamo sada. Libertarijanizam ne zabranjuje stvaranje dobrovoljnih zajednica i privatnih gradova sa teritorijalnim monopolom, ali to ne bi trebalo da se dešava putem nasilja, i ljudi bi trebalo da zadrže pravo odlaska, a vlasnici — pravo da izvuku svoju zemlju izvan takve jurisdikcije. Takav model, na primer, promoviše Mihail Svetov.
4) U trenutku kada su banditi zauzimali određenu teritoriju, još nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju, pa shodno tome, kakve zamerke možemo imati na njih?
U trenutku kada su milioni Jevreja slani u gasne komore i spaljivali u pećima Avramca, takođe nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju — upravo tako su govorili optuženi na Nirnberškom procesu. Kao rezultat, završili su svoj život na petlji oko vrata, kao što priliči svakom manijaku i nasilniku koji odbacuje osnovne principe morala i ne priznaje prirodno pravo svakog čoveka na život.
5) Da, slažem se, ali šta vi nudite zauzvrat? Anarhiju?
Ne možete tek tako i odjednom ukinuti državu. To će dovesti do stvaranja nove i još surovije države koja će već biti otvoreno stacionarni bandit, kao što se obično dešava u situaciji „failed state“. Ali trenutne države se mogu učiniti eksteritorijalnim, sa konkurencijom mnoštva jurisdikcija na istoj teritoriji. Tada će trenutna država postati samo jedna od takvih jurisdikcija (to jest, moći ćete za sebe izabrati drugu jurisdikciju, a da ne odletite na Alfa Centauri, već da ostanete da živite u svojoj kući u Rusiji). Takav sistem se zove panarhija.
6) To će izazvati haos. Bez monopola na nasilje počeće rat svih protiv svih.
Diplomate nekako ne ratuju, niste li primetili? Iako su u eksteritorijalnom statusu (potčinjavaju se zakonima svoje države, a ne one u čijoj se teritoriji nalaze). Možda ljudi ratuju jedni protiv drugih u evropskim gradovima kao što su Bazel i Ženeva, gde granice jurisdikcija prolaze direktno kroz kuće? Ne primećuje se mnogo.
7) Lično mi je komfornije da živim u uobičajenoj državi sa teritorijalnim monopolom, ja sam konzervativac i bojim se naglih promena.
Trenutno bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili nemešanjem pristalica države u stvaranje novih jurisdikcija. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redom koji je baš njima pogodan, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da bude neprijatno. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski usavršavati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zreloj formi, ne izazivajući potrese.
Ali takođe morate savršeno razumeti da, nastupajući protiv takvog modela, direktno inicirate agresiju protiv mirnih ljudi kroz podršku stacionarnom banditima. Ako za vas to što ste manijak ne izaziva grižu savesti, onda budite spremni na okeane krvi, uništenje ekonomije i uobičajenog načina života već u gradu u kojem živite.
8) Odete u drugu zemlju i tamo izgradite svoj Ankapistan.
Zašto ja moram negde da odlazim?! Volim svoju zemlju i mrzim stacionarnog bandita koji je silom zauzeo teritoriju i smatra je, i sve što se na njoj nalazi, svojom svojinom. Ali, može li se legitimnim vlasnikom bilo čega smatrati subjekt koji je tu stvar nabavio upotrebom nasilja? Na primer, pljačkaš koji vam je otima telefon na ulici? Prema svim principima prava — definitivno ne!
Komentar Ankap-tjan
Svako ima svoje iskustvo sa oflajn propovedima, nekima je lakše da se pozovu na teoriju stacionarnog bandite, i ovaj tekst je za njih. Moja praksa pokazuje da ljudi ionako obično razumeju da je država stacionarni bandit, ali za njih to znači da je on „svoj“ i da je već prihranjen. A ako se on ukloni, ponovo će se javeljiti nomadski bandite, kao devedesetih, i praviti bezumlje. Dakle, sagovorniku treba tražiti individualni pristup, prethodno utvrdivši čega se on plaši.
Zdravo, odvojite minut vremena, i ispričat ću vam kako je stacionarni bandit razapao našeg Gospoda Isusa, inače, srećan mu rođendan!
Na leva-anarhističkom kanalu Prometej nastavlja se analiza preglednog članka o libertarijanstvu sa sajta LPR. Ponovo se govori o principu neagresije. U članku se o kojem je reč jednostavno objašnjava šta je taj princip i navodi se da on pripada etici. Podrazumeva se da su i mehanizmi sprovođenja etičkog principa — etički, odnosno reputacioni. Naravno, oponent primećuje da je etički princip izuzetno nestabilna osnova za izgradnju društva.
Zatim sledi mnogo razmišljanja o tome kako, po mišljenju autora, libertarijansko društvo treba da osigura poštovanje navedenog principa. Naravno, pojavljuju se pomenute privatne vojne kompanije, i dalje se sasvim logično navodi da će, ako ih krajnji klijenti angažuju za agresivne operacije protiv konkurenata, sve izroditi u pravo jačeg, a zatim i u reinstalaciju države. Takođe se ukazuje na logističke probleme, usled kojih će svaku teritoriju kontrolisati svoje silovke, a desant silovki sa tuđe teritorije ispostaviti se kao skup i troškovan poduhvat.
Koje nijanse autor nije razmotrio?
Prvo, on iz nekog razloga razmatra situaciju u kojoj određene privatne vojne kompanije imaju monopol na nasilje, i suprotstavlja im klasičnu anarhiju koja se gradi na masovnom naoružanju i dobrovoljnim teritorijalnim milicijama. Ali u uslovima slobodnog tržišta, pravo na naoružavanje ima svako ko želi, a ne samo licencirane kompanije, tako da će potencijalnom bezpravlju seпротивiti ne bespravna masa, već naoružani ljudi.
Drugo, potpuno nije razmatrajući osiguravajući princip funkcionisanja bilo koje kompanije za sprovođenje prava (enforcement). Situacija u kojoj čovek unajmljuje svoje telohranitelje je marginalna. Mnogo češće čovek jednostavno kupuje osiguranje, i ako bude napadnut, nanimši štetu, to je osiguravajući slučaj i može računati na isplatu od kompanije. To rešava logističke probleme (osiguravajuća kompanija ima svoje ugovore sa različitim silovnim grupama na terenu za brzu reakciju u ozbiljnim osiguravajućim slučajevima, a za manje samo isplaćuje osiguranje i ne brine). Neću prepričavati scenario svog videa o ankapu, samo preporučujem da pogledate.
Međutim, to što su se sva ova pitanja pojavila prilikom analize članka o libertarijanizmu, može se smelo pripisati nedostacima samog članka. Nadam se da će neko iz redakcije LPR-a razmotriti ovaj visokokvalitetni povratni feedback od ideološki srodne organizacije i iskoristiti ga za poboljšanje materijala.
Iskoristeći priliku, istovremeno najavljujem da će naš sledeći video biti u celosti posvećen upravo principu neagresije. Video je još uvek u procesu snimanja. Nadam se da ćemo uspeti da snimimo i deo pitanja leve publike u vezi sa ovim principom.
Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.
Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.
Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?
Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.
Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).
Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.
Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?
Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…
Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.
Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.
Po preporuci kanala Antigovardstvo pogledala sam video političkog kluba MGIMO, gde se za nešto više od šest minuta objašnjavaju svi glavni pravci u libertarijanizmu. Meni je samo opis agorizma oduzeo šest minuta (inače, uskoro će biti nešto o ankapu, i tamo će, izgleda, biti još duže – ne mogu ništa protiv sebe, ulazim u trans, svaki novi video ispada duži od prethodnog).
Uglavnom, ispalo je prilično čudno „Sve o slonovima“; nije mi baš jasna ciljna publika videa. Za studente politikologe – previše sažeto. Za bake – previše zasićeno terminima. Za škole – nedovoljno memično. Imam utisak da su radili radi ocene, iako bi, po ideji, politički klub trebalo da bude fakultativnog karaktera za studente.
Ako smatrate da nisam u pravu, recite mi, molim vas, to u komentarima ili u četu. Možda bi trebalo i u svojim videima da radim sažetije izlaganje? Na kraju krajeva, mlađi kanal političkog kluba ima hiljadu pretplatnika sa svega tri objavljena videa, dok Libertarian Band ima samo osamsto, tako da nije sramota naučiti od kolega, ako uspem da shvatim poentu)))
Eto ga, Goli Đavo, čuveni estorski klednik-rasparivač!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
