Ura, uradili smo to! Na kanalu Libertarian Band izašao je najočekivaniji video ovog leta, u kojem sam pokušala najjednostavnijim rečima da objasnim panarhiju.
Panarhija za bake
Po mom mišljenju, ovo je za sada najbolji od mojih scenarija, a i svi ostali učesnici projekta su uradili odličan posao.
Malo o unutrašnjoj kuhinji
U proleće su me momci sa ovog kanala, sa kojim sam prethodno imala epizodično iskustvo saradnje, zamolili da napišem neki scenario za video, kako bi mogli da održe audiciju za poziciju novog voditelja. Odlučila sam da, pošto će se prijavljivati veoma različiti ljudi, tekst bude maksimalno jednostavan, za najširu publiku – uvod u libertarijanstvo. Tako je nastao tekst videa „Libertarijanstvo za bake“. Tokom audicije pregledali smo oko pet osoba, nakon čega je kanal dobio novo, sjajno lice – Antona. Naravno, malo mi je žao što devojka nije prošla audiciju, jer bi mi sa njom bilo lakše da pripremam scenarije, ali ono što je ispalo, meni se veoma dopada.
Libertarijanstvo za bake
Video se prilično dobro proširio kroz različite grupe i danas ima više od 1700 pregleda, što već premašuje publiku mog sopstvenog Telegram kanala.
Ovde me je kontaktirao Bitarh i predložio da napravim nešto jednako razumljivo, ali o panarhiji. Morao sam da ga razočaram i odgovorim da želim da napravim ciklus povezan unutrašnjom logikom narativa, pa će sledeće biti opis minarhizma. Video je izašao relativno nedavno, ali iz nekog razloga koji mi nije jasan, nije primljen tako dobrograodno od strane publike. To je malo čudno, jer s jedne strane, čitava agenda Libertarijanske partije u našoj zemlji danas se zasniva na minarhističkoj platformi, a s druge strane, upravo u video formatu LPR nigde i nijednom nije pričala o svojoj platformi, tako da je video o minarhizmu skoro prvi te vrste. Podelite ga ako smatrate korisnim.
Minarhizam za bake
Evo, sada je izašla željena panarhija. Nakon panarhije bi trebalo da usledi opis agorizma kao veoma zanimljive strategije za bake. Tekst je već gotov, preostalo je samo snimiti i montirati. Dalje su u planovima mnoge zanimljivosti, zato se pretplatite na Libertarian Band i preporučite kanal prijateljima.
Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.
Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat. Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.
To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.
Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.
Odgovor Ankap-tjan
Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.
Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.
FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.
Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.
Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.
Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.
Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.
Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.
Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.
Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.
Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.
Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.
Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.
Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.
Pro-lifere koji se zalažu za zabranu abortusa, pedo-histeričari koji se zalažu za zabranu seksualnih odnosa s maloletnicima po međusobnom saglasnosti, čak postoje i frikovi koji forsiraju „novog ruskog Pinocheta“. Najviše otkačenija klasa su, naravno, oni drugi. I oni su najbrojniji. I dok se sa prvima i trećima nekako možeš nositi distancirajući se od njih, ovde imamo sledeću sliku: hidra pedo-histerije se toliko duboko uvukla u utrobu libertarijanskog pokreta da je praktično nemoguće izvući je odatle. Vaše opcije za delovanje?
Inglikament Arcebantovski-Buht
Naveli ste tri kategorije lica, pri čemu bi prve i treće želele da promene status kvo (trenutno su abortusi dozvoljeni, a komuniste se ne baca s helikoptera u okean), dok bi druge želele da ga zadrže (dobrovoljni odnosi s maloletnicima su već ograničeni). Libertarijanci vode društvenu kampanju kako bi promenili veoma mnogo stvari u društvu, i zato im je potrebna veoma široka društvena podrška. Ali preferencije različitih ljudi će neizbežno biti različite, i što ćete aktivnije boriti za čistoću redova, to će vaša podrška biti manja.
Povodom toga bih želela da preporučim za čitanje post na jednom zanimljivom kanalu koji vode anarhisti, koji očigledno imaju u anamnezi levičarenje, ali su ga donekle prerasli (pretplate se, inače, kanal je dobar). U postu se analiziraju strategije ponašanja u konfliktu za široki ekspansivni društveni pokret i za hermetičnu sektu. Primećena je zanimljiva karakteristika da je ekspansivno širenje obično praćeno prilično mirnom retorikom, dok su sektari u svojoj retorici izuzetno agresivni, iako se pritom njihov sastav i broj zadržavaju.
Libertarijanski pokret je sada u usponu, pa će neizbežno privlačiti razne frekove. Ne trošite snagu na unutrašnje sektarstvo, korisnije je fokusirati se na karakteristike svetskog pogleda koje vas spajaju. Što se tiče pedoistarije, možete samo sleći ramenima i reći da lično ne razumete kako je moguće toliko ne verovati ličnim preferencijama tinejdžera i odobravati državno nasilje za zločine bez žrtava, ali ste ipak spremni da sarađujete sa konzervatorima po pitanju smanjenja poreza i mnogim drugim pitanjima. Ovde su protivstavljeni mom nedavnom postu, gde sam fantazirala kako bi hipotetički američki libertarijanci, iako nemaju većinu u Kongresu, ipak određivali dnevni red i provodili svoje zakone, koristeći protivrečnosti između socijalista i konzervatora.
Ukratko, ako ste se već upisali u politiku, budite fleksibilniji, udružujte se oko zajedničkih interesa, a ratovati ćete stići kada u parlamentu Prelepe Rusije Budućnosti budete diskutovali o nacrtu zakona o ukidanju starosne granice za pristanak. Ako uspete da steknete dovoljno široku podršku po ovom pitanju, helikopter vam neće biti potreban.
Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.
Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.
Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.
Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.
Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.
Veoma često sam viđao tvrdnje sa strane konzervativaca, fašista i drugih ljudi koji zauzimaju gornji desni ugao političkog spektra, da je libertarijanstvo leva ideja, da su libertarijanci neprijatelji tradicije i da su stoga levi, a da je sud o desničanstvu po ekonomiji besmislica. Recite mi, kako odgovoriti takvim ljudima?
Aleksej Antonov
Svaka ideologija je opisana ljudskim jezikom, i zatim se porede konkretni premis koji leže u osnovi ideologije. Ali radi preglednosti poređenja mnogih različitih sistema pogleda, prihvaćeno je korišćenje geometrijske metafore, sa dodeljivanjem digitalnih vrednosti ideologiji na koordinatnim osama. Neko koristi jednodimenzionalnu metaforu „levo-desno“. Nekima je draža dvodimenzionalna, poput Nolanovog dijagrama ili drugih vrsta političkog kompasa. Na internetu je popularan test 8values, gde se susrećemo već sa četiri dikotomije. Kako god bilo, sve je to ništa više od ilustracija.
Svađati se oko toga kako je ispravnije prebaciti libertijance sa dvodimenzionalnog kompasa na jednodimenzionalnu liniju – putem sečenja ekonomske skale, ili putem sečenja skale konzervativizma, ili putem preračuna vrednosti na obe skale u jednu cifru – to je otprilike kao svađati se oko toga u koju jednu reč pretvoriti dva epiteta „blistav“ i „herojski“, kako bi se ubacili u odu koja veliča diktatora.
Ako se pitanju pristupimo čisto formalno, da bi neko mogao bez stida da se naziva libertarijancem, dovoljno je samo jedno svojstvo: bezobrazluk.
Dakle, radi sadržajnijeg odgovora, pitanje bih formulisala drugačije: kojim osobinama i znanjima čovek mora da raspolaže da bih bez stida mogla da kažem da je on libertarijanac.
Treba reći, moji zahtevi su prilično minimalistički. Dovoljno mi je da se čovek vodi libertarijanskim principima u sopstvenom životu. Poznavanje suptilnosti libertarijanske doktrine i ekonomske teorije, preduzetnički duh, sposobnost da kompetentno objasni zašto putevi nisu toliko neophodni – to su sve prijatni, ali ne i obavezni dodaci.
Prihvatanje sebe kao sopstvene imovine za koju samostalno snosite punu odgovornost. Poštovanje tuđe imovine. Spremnost da prisvojite ničije resurse na dobrobit sebe i svojih najbližih. Spremnost da brani svoje. Izbegavanje, po mogućnosti, saradnje sa državom, i svakako sabotiranje njenog jačanja.
Glavna emocija koju, po mom mišljenju, libertarijanac treba da izazove kod etatiste je zaprepašćenje: a, pa tako je moglo? U tom smislu, za mene je uzoran libertarijanac farmer iz podmoskovskog regiona, Mihail Šljapnikov. Nije želeo da umre od neke neizlečive bolesti, otišao je u selo, pustio svoj privatni novac u opticaj, podigao snažno domaćinstvo, preuzeo lokalnu samoupravu u svoje ruke, širi se, jača i umnožava svoje iskustvo za sve željne. I meni je potpuno svejedno da li je čitao Mizesa ili se ograničio na priručnik o agronomiji.
Već sam objavila dva teksta o incelima, ali mi se oba ne dopadaju: u njima se lako može očitati neprijateljstvo prema predmetu istraživanja, a to nije ispravno. Sada sam, konačno, uspela da napravim dovoljno nepristrasnu sintezu. Na taj način ste mogli u realnom vremenu da pratite tok misli prilikom traženja ispravnih formulacija o složenoj temi. Nadam se da je bilo zanimljivo.
Progres u komunikacijama, koji omogućava bukvalno svakome, bez obzira koliko neverovatna bila njegova interesovanja, da pronađe srodnu dušu, doveo je do pojave nekih prilično specifičnih subkultura. I dok su ranije značajnu ulogu u izgradnji takvih grupnih identiteta igrali kulturni fenomeni, recimo određeni žanr muzike, sada se ljudi mnogo češće okupljaju prema ideološkom obeležju ili oko nekog problema. Predmet našeg razmatranja je subkultura incela, i njihov problem je veoma ozbiljan: devojke im uskraćuju seks.
Reč
incel potiče od involuntary
celibate – nevoljna
celibatska uzdržanost. Inceli, po pravilu, smatraju
da su njihovi neuspesi potpuno uslovljeni
izgledom, odnosno da su genetski programirani,
i zato je njihov problem
neresiv bez nasilja. Neki idu
u svojoj logici dalje i počinju,
na primer, da zastupaju ideje o tome da
žene treba zakonski ograničiti
u pravu na odbijanje seksa, ili o tome da se
za silovanje ne može krivično goniti,
jer je to zadovoljenje prirodne
životno važne potrebe.
U članku o privatnoj diskriminaciji pokazivala sam da je, prvo, diskriminacija u društvu neizbežna i neophodna, a drugo, što više se nečija potreba čini hitnom za preduzetnika, to je veća verovatnoća da on neće biti diskriminisan, čak i ako nema preveliku želju za interakcijom sa njim. U naše doba emancipacije, žena obično ne smatra mušku potrebu za seksom toliko hitnom da bi je dobrovoljno zadovoljila na prvi zahtev, a još manje je sklona tome u fazi prvog upoznavanja, dok se još nije stvorila nikakva privrženost muškarcu. Zato nije iznenađujuće što su inceli besni zbog savremenog vaspitanja žena i želeli bi nekako da promene stanje stvari.
Dakle, inceli su nezadovoljni svim muškarcima koji nemaju sistemskih problema u seksu, i svim ženama koje biraju one koji su im simpatičniji. Kako onda libertarijanac da prenese svoj stav u komunikaciji sa predstavnicima subkulture koja je toliko pristrasna prema svima koji u nju ne pripadaju?
Pričati im o biologiji, o polnoj selekciji, govoriti da evolucioni mehanizmi rade zahvaljujući tome što se neko odbacuje — potpuno je kontraproduktivno. Naprotiv, korisnije je ukazati na to da je čovečanstvo odavno prešlo granice čiste biologije, i da je sada selekcija prvenstveno uslovljena kulturnim faktorima. Svet je postao složen i raznovrstan, ne dešava se da svima odgovara samo jedan tip. Postoji mnoštvo primera da ženama se dopadaju muškarci najrazličitijeg izgleda.
Dakle, spas za diskriminisane grupe leži u povećavajućoj se raznolikosti društva. Šta onda sprečava povećanje raznolikosti? Naravno, država.
Upravo država obezbeđuje deci tipizovano obrazovanje, nameće jedinstvene kulturne norme, nastoji da zabrani netradicionalne seksualne prakse i netradicionalne oblike braka. A kada se ljudski preferencije unifikuju, onda oni koji se primetno odstupaju od norme počinju da imaju probleme.
Naravno, i kod inkcela se preferencije značajno razlikuju.
Neki prilično smireno razmatraju ideju korišćenja komercijalnog seksa umesto zamornih rituala udvaranja koji ne garantuju rezultat. Država im smeta jer ne dozvoljava legalizaciju prostitucije.
Drugima je potrebna baš klasična patrijarhalna porodica, sa bračnom vernošću i čvrstim temeljima — nervira ih što, čak i nakon stupanja u brak, nisu nikako zaštićeni od toga da žena ode u avanturu sa nekim zgodnim tipom, a još i da od njega dobije dete, koristeći muža samo kao novčanik. Država im smeta jer je ljudi lišila prava da podnose tužbene zahteve zbog prevare — sankcije za to u Rusiji ne možete odrediti čak ni u brakovom ugovoru.
Treći uopšte ne vide mogućnost seksa sa ljudima. Država im smeta jer se nekim razlogom meša u sferu eksploatacije seks-robota, iako je ovde potpuno nejasno čije interese ona štiti.
Četvrti nemaju posebnih primedbi na druge ljude i njihove preferencije, i želeli bi sami da se prilagode njima. Država im smeta regulisanjem sfere biotehnologije i plastične hirurgije, što podiže cene. Mogućnosti inkcela da se prilagode standardima ispostavljaju se ograničenim.
Napokon, petica shvata da nije stvar u izgledu, već u običnoj stidljivosti i nesposobnosti za komunikaciju. Država i ovde smeta, kriminalizujući bez razloga blage psihoaktivne supstance, poput marihuane, euforika, empatogena. U međuvremenu, činilo bi se da bi svako mogao sam sebi da odluči šta mu je strašnije — moguća nuspojava uzimanja supstanci ili neizbežno doživotno gubitništvo.
Takođe se inkcelima može ukazati na činjenicu da upravo državni paternalizam čini ljude toliko neozbiljnim. Zašto preuzimati odgovornost za sopstvene postupke, ako će se država u svakom slučaju pobrinuti? U paternalističkoj državi žena će lako odabrati onoga prema kome oseća privlačnost, čak i ako je on bezvredan kao životni saputnik — jer zahvaljujući državi joj životni saputnik nije ni potreban, i ona jednostavno traži nekoga za zabavu.
Upravo zahvaljujući delovanjima države formiraju se moćni migracioni tokovi. Ljudi beže od svojih nesposobnih diktatora u prosperitetnije zemlje kako bi nekako preživeli — a istovremeno povećavaju konkurenciju za žene. Jer ogromna većina radnih migranata su neoženjeni muškarci u najboljim godinama.
Napokon, važno je podsetiti inkcele da čak i ako njihova zajednica od države izdejstvuje neke očigledne preferencije, to će dovesti ne samo do očigledne koristi, već i do podjednako očigledne štete. Ako ih sada većim delom jednostavno ne primećuju, državna zaštita će ih neizbežno učiniti objektom mržnje svih onih koje je zbog inkcela moralo zakonski potiskivati, kao i svih onih koji su sami računali na preferencije, a sada zavide. Država je pokušaj svakoga da živi na račun svih ostalih. Izbegavajte ovaj toksični instrument, od njega nema koristi, živite kao pošteni ljudi.
A nakon što se formira slika neprijatelja, može se dodati i malo pozitivne agende. Guranje političkih inicijativa za deregulaciju u različitim granama, ako vam je bliži minarhijski pristup. Ideja organizovanja EKU za pristalice tradicionalnih porodičnih vrednosti, ako vam se čini perspektivnijim prelazak na panarhiju. Kinky-party, psihoaktivni-party, swinger-party i slični pokreti — ako ste čvrst agoista i ne želite da se državi približite ni na korak. Bilo kako bilo, inkcelu će veoma pomoći uključivanje u aktivnosti, i bolje je ako će te aktivnosti biti u skladu sa libertarijanskim vrednostima.
Mnogo je recenzija koje su bukvalno oduševljene, nijedan moj članak ranije nije prikupio toliku pažnju, zbunjena sam. Prema svim novinarskim standardima, članak je užasan jer neprijateljski stav prema predmetu istraživanja bukvalno izbija iz njega. S druge strane – gde su standardi, a gde čitalčeva simpatija!
Ali postoji i kritika.
Počnu od najjednostavnijeg. Fotografija sekretarice donosioca odluke je uzeta kao vizuelna ilustracija toga da muški izgled kod žena otprilike ne određuje uspeh, a samim tim, cela visokointeligentna incel teorija banalno se ruši o praksu. Možda se potpis ispod fotografije pokazao nedovoljno jasnim, ali zapravo sam želela da uputim kompliment osobi koja je fotografisana. Nije uspelo – ali šta je, dođavola. Ovde se nalazim u izuzetno povoljnoj poziciji, gde bi uvreda značila izazivanje sumnje u moju pripadnost istraživanoj grupi.
Dobila sam ogroman broj veoma detaljnih preporuka u vezi sa nijansama primene psihoaktivnih supstanci. Od neobičnog – za povećanje samopouzdanja preporučuju kokain. Pa, to je za one potpuno očajne, ne bih to prepisivala bilo kome. Drago mi je što su moji čitaoci iskusne i sveobuhvatno obrazovane osobe.
Ali najozbiljnija zamerka bila je zamerka zbog neotkrivanja teme. Podsetili su me na moj zajednički članak sa Bitarchom o ciljanom promovisanju libertarijanizma, i zapitali se zašto se, zapravo, u ovom slučaju ja priznajem bespomoćnost i pišem neki oftopik o individualnom spasenju umesto da nabrojim univerzalne argumente za predstavnike ispitivane grupe. Krivica je moja. Sada će sve to stići.
Ciljano promovisanje libertarijanizma za incelove
1. Državi je profitabilno razaranje institucije porodice, jer želi da čovek zavisi samo od države i ne može da se oslanja na svoje bližnje. Ali ako država postane čoveku dadilja, čovek postaje infantilan, a i žena takođe. Umesto da gleda na zaista važne stvari, poput imovine verenika ili njegovih perspektiva, ona postupa po principu „ovaj je lep, želim ga, a ovaj je ružan, sklonite ga s vida“. Bez države, sa njenom hiperzaštitom, žena će morati da se ponaša odgovornije, i muški izgled će se kod odabira naći daleko od prvog plana.
2. Država im odaje počast. U SAD-u su to vreli Latinosi. U Evropi – vreli Arapi i crnci. U Rusiji – takođe vatreni južni momci. To još više povećava konkurenciju za žene. Bez države, lokalna zajednica bi brzo izbacila strance koji ne poštuju ovdešnje kulturne norme.
3. Inače, o kulturnim normama. Postoji nešto kao panarhija. Možete osnovati sopstvenu ugovornu jurisdikciju, i tamo će biti sve što je potrebno: kazne za odbijanje seksa, zabrana razvoda, nikakvo progonjenje zbog takozvanog silovanja u braku, i tako dalje. Jedino ograničenje je da pridruživanje jurisdikciji mora biti dobrovoljno. Smatrate da će se premalo devojaka pridružiti vašoj jurisdikciji? Pa, onda izaberite sebi jurisdikciju nekih puritana, tamo će se propovedati pokornost mužu i sav taj drugi sadržaj, a plaćanje desetine i crkva nedeljom – to nije baš velika cena za strogu biblijsku porodičnu moralnost. Ali prvo, naravno, moraćete da sklonite državu s puta.
Gledajte, koliko pokornih devojčica! Prava milina!
Zamoli me da kažem šta mislim o njima i da li je moguće tu socijalnu grupu nekako okrenuti libertarianstvu.
Inceli (od involuntary celibate – nevoljni celibat) su veoma specifična subkultura koju čine, grublje rečeno, oni kojima ne daju. Preciznije, oni koji su duboko uvređeni tom činjenicom, smatraju svoj položaj beznadežnim i nameravaju da nekako ispolje svoj bes prema ovom okrutnom svetu. Poznati su masovni ubistva počinjena od strane incela, a autori tih ubistava visoko su cenjeni u incelskoj subkulturi.
Pretežni broj incela su građani SAD i EU. Ruskojezična zajednica je mlada i brojčano mala, ali očigledno ima potencijal da brzo privuče svoje pristalice. Jedina razlika koju sam uspeo da pronađem u doktrinama ruskih i evroameričkih incela jeste u tome što evroamerički smatraju vrlinom da ne rade i žive od socijalne pomoći, dok su Rusi, zbog nerazvijene socijalne mreže, lišeni takve opcije, pa su stoga nešto više ljudski bića.
Politička agenda incela je prilično jednostavna. Pravedno ukazujući na to da je seks redak resurs, ovi socijalisti dalje tvrde da je neophodna pravedna raspodela tog resursa. Alfa muškarci, navodno, mogu sebi da priušte promenu devojaka skoro svake nedelje, dok omegama ostaje samo da stoje sa strane i budu besni. Jedni u tome vide svetsku žensku zaveru, drugi vagino-kapitalizam.
O tome kojim tačno metodama obezbediti pravednu raspodelu seksa, oni vode rasprave, ali se obično diskutuje o raznim državnim zabranama. Zapravo, ko će drugi, osim nekog tipičnog Žirinovskog, obezbediti svakom muškarcu po jednu ženu?
Pa šta učiniti sa njima takvima? Kako ih pretvoriti u svoje saveznike? O tome, kao što bi rekla Jekaterina Šulman, pročitajte u našoj novoj knjizi „Nikako“.
Jedino što može zaštititi svet od jačanja organizovanih grupa osvetnika zbog njihovih ugroženih pozitivnih seksualnih prava jeste široka deregulacija svega što se odnosi na seks i biotehnologije. Više bordela sa seks-robotima, potpuna legalizacija dobrovoljnog seks-posla i svih oblika braka – i već će najrazumniji inceli shvatiti da, ma neka ide dođavola besplatan seks, mogu sebi obezbediti plaćeni, i to čak i višeg kvaliteta. Štaviše, gledaće s visine na one koji se po starom zadovoljavaju amaterskim seksom, dok prave momci biraju profesionalne usluge, u obliku jednokratnih zadovoljstava ili nekog oblika konkubinata.
Napokon, pošto inceli kao ključni problem vide svoj bedni izgled (neverovatno, ali ovi momci zaista u većini smatraju da ih ne dobijaju zato što su ružni), napredak u biotehnologiji bi uskoro trebalo da omogući mogućnost korekcije genoma, ako ne sebi, onda barem potomstvu. Takođe, plastična hirurgija će nastaviti da postaje jeftinija.
Inceli neće postati libertarijanci, ali će zahvaljujući tržištu prestati da budu inceli.
Šta onda ponuditi onima koji nisu spremni da čekaju mitski ankap, već žele rezultat ovde i sada? Na primer, on sam je incel, ili se desilo da je bliski rođak postao incel (opciju „prijatelja“ isključujem – možda sam pristrasna, ali stekla sam utisak da ovi zli kreteni jednostavno nemaju prijatelje).
Počnimo od toga da incela treba izvući iz zajednice. Dokle god se čovek nalazi u eho-sobi, bilo kakvi spoljni signali koji ne potvrđuju njegov već formirani stav jednostavno neće biti prihvaćeni. Silom mu oduzimati mogućnost komunikacije je nerealno, a i kontraproduktivno, tako da je jedino rešenje preusmeravanje na drugu aktivnost. Ako je momak zauzet, na primer radom na nekom zanimljivom projektu, nema vremena da se jeca i komunicira sa drugim jecalcima. Opet, veoma je poželjno da ta zamenjujuća aktivnost podrazumeva komunikaciju, a ne neko autističko kopanje po programskom kodu.
Dalje ide najteže. Naravno, izgled skoro da uopšte ne igra ulogu. Kod muškarca privlači samopouzdanje i šarm. Probiti taj incelovski mentalitet „ma neće mi opet uspeti, dosta je bilo sramote, ostavite me, čak je i pokušaj uzaludan“ gotovo je nemoguće. Ne vredi pokušavati da opustite mračnog kretena alkoholom – pod dejstvom alkohola dobićete još i agresivnog kretena. Bolje je probati marihuanu i euforike. Potrebna je mala mešovita društva, supstance i minimalna kulturna programa, kakva god padne na pamet, od igre u flašicu do gledanja neke lake erotične komedije. Niko se unapred ne priprema za seks, nema potrebe, reč je samo o tome da se provede lepo vreme. A ako mu čak ni zajedničko smejanje glupim forama u kombinaciji sa neizdrživim nagonima za grlenjem ne podbuđuje samopouzdanje, onda ga predajte psihoanalitičaru, moji dalji saveti su ovde bespomoćni.
A evo kada incel počne da pokazuje bilo kakve znake oporavka, već mu u tom trenutku možemo nabaciti i još malo libertarijanizma. „Vidi, da si živeo od socijalne pomoći – kakav bi ti krug ljudi bio? Država usisava čoveka u iglu socijalne pomoći i od njega pravi incela.“ „Vidi, kako je lako i jednostavno bilo pod supstancama, i nema nikakvog fizičkog zavisnosti, nema apstinencijalnih kriza. A država je spremna da svaljaju član 228 na bilo koga ko ti pomogne u tome. Jer državi trebaju inceli, to je taktika podeli pa vladaj.“ „Vidi, koliko raznih korisnih praksi u oblasti seksa država zabranjuje, čak i bezopasne svinger zabave za nju postaju organizovanje bordela. Ona stvara veštačku oskudicu, kako ne bi razmišljao glavom, nego jajcima.“
Možda bi ista ova razmišljanja uspeli da mu prenemo i u njegovom prvobitnom stanju. Ali tada bismo rizikovali da umesto potencijalnog teroriste, ogorčenog na ženski pol, dobijemo potencijalnog teroristu, ogorčenog na državu. On će raznet čuvara u zgradi FSB-a, a vas će posle voditi na ispitivanja, da li vam to zaista treba?
Ovaj momak, prema svim incelovskim priručnicima o fizičkom izgledu, jednostavno mora biti incel. Ali on nema vremena, on je sekretar federalnog komiteta libertarijanske partije Rusije.
