Тег: Libertarianism

Blic

Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.

Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.

Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).

Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?

Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.

A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?

Maksim

Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.

Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?

Nub

Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.

Navaljni, libertarijanci i protestni diskurs

Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.

Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.

U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.

Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).

Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.

Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.

A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.

U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!

Panarhija za babe

Ura, uradili smo to! Na kanalu Libertarian Band izašao je najočekivaniji video ovog leta, u kojem sam pokušala najjednostavnijim rečima da objasnim panarhiju.

Panarhija za bake

Po mom mišljenju, ovo je za sada najbolji od mojih scenarija, a i svi ostali učesnici projekta su uradili odličan posao.

Malo o unutrašnjoj kuhinji

U proleće su me momci sa ovog kanala, sa kojim sam prethodno imala epizodično iskustvo saradnje, zamolili da napišem neki scenario za video, kako bi mogli da održe audiciju za poziciju novog voditelja. Odlučila sam da, pošto će se prijavljivati veoma različiti ljudi, tekst bude maksimalno jednostavan, za najširu publiku – uvod u libertarijanstvo. Tako je nastao tekst videa „Libertarijanstvo za bake“. Tokom audicije pregledali smo oko pet osoba, nakon čega je kanal dobio novo, sjajno lice – Antona. Naravno, malo mi je žao što devojka nije prošla audiciju, jer bi mi sa njom bilo lakše da pripremam scenarije, ali ono što je ispalo, meni se veoma dopada.

Libertarijanstvo za bake

Video se prilično dobro proširio kroz različite grupe i danas ima više od 1700 pregleda, što već premašuje publiku mog sopstvenog Telegram kanala.

Ovde me je kontaktirao Bitarh i predložio da napravim nešto jednako razumljivo, ali o panarhiji. Morao sam da ga razočaram i odgovorim da želim da napravim ciklus povezan unutrašnjom logikom narativa, pa će sledeće biti opis minarhizma. Video je izašao relativno nedavno, ali iz nekog razloga koji mi nije jasan, nije primljen tako dobrograodno od strane publike. To je malo čudno, jer s jedne strane, čitava agenda Libertarijanske partije u našoj zemlji danas se zasniva na minarhističkoj platformi, a s druge strane, upravo u video formatu LPR nigde i nijednom nije pričala o svojoj platformi, tako da je video o minarhizmu skoro prvi te vrste. Podelite ga ako smatrate korisnim.

Minarhizam za bake

Evo, sada je izašla željena panarhija. Nakon panarhije bi trebalo da usledi opis agorizma kao veoma zanimljive strategije za bake. Tekst je već gotov, preostalo je samo snimiti i montirati. Dalje su u planovima mnoge zanimljivosti, zato se pretplatite na Libertarian Band i preporučite kanal prijateljima.

Diskusija o panarhiji i libertarijanstvu

Prošireno pitanje od Vasilija, uz koje je radi hitnosti ljubazno priložen donat u iznosu od 0,00008257btc.

Ne smatram da je panarhija libertarijanstvo

Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.

Dokaz iz vašeg sopstvenog prevoda FOCJ:

Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat.
Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.

To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.

Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.

Odgovor Ankap-tjan

Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.

Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.

FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.

Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.

Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.

Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.

Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.

Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.

Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.

Može li se nekako uskladiti libertarijanstvo sa idejom o odsustvu ljudske slobodne volje?

Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.

Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.

Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.

Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.

Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.

San upravnika

Znam, u našem pokretu se pojavio ogroman broj pseudolibertarijanaca

Pro-lifere koji se zalažu za zabranu abortusa, pedo-histeričari koji se zalažu za zabranu seksualnih odnosa s maloletnicima po međusobnom saglasnosti, čak postoje i frikovi koji forsiraju „novog ruskog Pinocheta“. Najviše otkačenija klasa su, naravno, oni drugi. I oni su najbrojniji. I dok se sa prvima i trećima nekako možeš nositi distancirajući se od njih, ovde imamo sledeću sliku: hidra pedo-histerije se toliko duboko uvukla u utrobu libertarijanskog pokreta da je praktično nemoguće izvući je odatle. Vaše opcije za delovanje?

Inglikament Arcebantovski-Buht

Naveli ste tri kategorije lica, pri čemu bi prve i treće želele da promene status kvo (trenutno su abortusi dozvoljeni, a komuniste se ne baca s helikoptera u okean), dok bi druge želele da ga zadrže (dobrovoljni odnosi s maloletnicima su već ograničeni). Libertarijanci vode društvenu kampanju kako bi promenili veoma mnogo stvari u društvu, i zato im je potrebna veoma široka društvena podrška. Ali preferencije različitih ljudi će neizbežno biti različite, i što ćete aktivnije boriti za čistoću redova, to će vaša podrška biti manja.

Povodom toga bih želela da preporučim za čitanje post na jednom zanimljivom kanalu koji vode anarhisti, koji očigledno imaju u anamnezi levičarenje, ali su ga donekle prerasli (pretplate se, inače, kanal je dobar). U postu se analiziraju strategije ponašanja u konfliktu za široki ekspansivni društveni pokret i za hermetičnu sektu. Primećena je zanimljiva karakteristika da je ekspansivno širenje obično praćeno prilično mirnom retorikom, dok su sektari u svojoj retorici izuzetno agresivni, iako se pritom njihov sastav i broj zadržavaju.

Libertarijanski pokret je sada u usponu, pa će neizbežno privlačiti razne frekove. Ne trošite snagu na unutrašnje sektarstvo, korisnije je fokusirati se na karakteristike svetskog pogleda koje vas spajaju. Što se tiče pedoistarije, možete samo sleći ramenima i reći da lično ne razumete kako je moguće toliko ne verovati ličnim preferencijama tinejdžera i odobravati državno nasilje za zločine bez žrtava, ali ste ipak spremni da sarađujete sa konzervatorima po pitanju smanjenja poreza i mnogim drugim pitanjima. Ovde su protivstavljeni mom nedavnom postu, gde sam fantazirala kako bi hipotetički američki libertarijanci, iako nemaju većinu u Kongresu, ipak određivali dnevni red i provodili svoje zakone, koristeći protivrečnosti između socijalista i konzervatora.

Ukratko, ako ste se već upisali u politiku, budite fleksibilniji, udružujte se oko zajedničkih interesa, a ratovati ćete stići kada u parlamentu Prelepe Rusije Budućnosti budete diskutovali o nacrtu zakona o ukidanju starosne granice za pristanak. Ako uspete da steknete dovoljno široku podršku po ovom pitanju, helikopter vam neće biti potreban.

Zamislite da je libertarijanstvo pobedilo u pojedinačnoj državi. Misli se na bogatu državu. Gde će otići novac državnog budžeta? Čak i ako se misli na minarhizam, budžet je ipak mnogo veći nego onaj za odbranu i zaštitu.

Oleža)

Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.

Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.

Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.

Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.

Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.

Porcbank

Političke koordinate

Veoma često sam viđao tvrdnje sa strane konzervativaca, fašista i drugih ljudi koji zauzimaju gornji desni ugao političkog spektra, da je libertarijanstvo leva ideja, da su libertarijanci neprijatelji tradicije i da su stoga levi, a da je sud o desničanstvu po ekonomiji besmislica. Recite mi, kako odgovoriti takvim ljudima?

Aleksej Antonov

Svaka ideologija je opisana ljudskim jezikom, i zatim se porede konkretni premis koji leže u osnovi ideologije. Ali radi preglednosti poređenja mnogih različitih sistema pogleda, prihvaćeno je korišćenje geometrijske metafore, sa dodeljivanjem digitalnih vrednosti ideologiji na koordinatnim osama. Neko koristi jednodimenzionalnu metaforu „levo-desno“. Nekima je draža dvodimenzionalna, poput Nolanovog dijagrama ili drugih vrsta političkog kompasa. Na internetu je popularan test 8values, gde se susrećemo već sa četiri dikotomije. Kako god bilo, sve je to ništa više od ilustracija.

Svađati se oko toga kako je ispravnije prebaciti libertijance sa dvodimenzionalnog kompasa na jednodimenzionalnu liniju – putem sečenja ekonomske skale, ili putem sečenja skale konzervativizma, ili putem preračuna vrednosti na obe skale u jednu cifru – to je otprilike kao svađati se oko toga u koju jednu reč pretvoriti dva epiteta „blistav“ i „herojski“, kako bi se ubacili u odu koja veliča diktatora.

Kakvim kvalitetima i znanjima treba da raspolaže čovek da bi se bez stida nazivao libertariancem?

анонимный вопрос

Ako se pitanju pristupimo čisto formalno, da bi neko mogao bez stida da se naziva libertarijancem, dovoljno je samo jedno svojstvo: bezobrazluk.

Dakle, radi sadržajnijeg odgovora, pitanje bih formulisala drugačije: kojim osobinama i znanjima čovek mora da raspolaže da bih bez stida mogla da kažem da je on libertarijanac.

Treba reći, moji zahtevi su prilično minimalistički. Dovoljno mi je da se čovek vodi libertarijanskim principima u sopstvenom životu. Poznavanje suptilnosti libertarijanske doktrine i ekonomske teorije, preduzetnički duh, sposobnost da kompetentno objasni zašto putevi nisu toliko neophodni – to su sve prijatni, ali ne i obavezni dodaci.

Prihvatanje sebe kao sopstvene imovine za koju samostalno snosite punu odgovornost. Poštovanje tuđe imovine. Spremnost da prisvojite ničije resurse na dobrobit sebe i svojih najbližih. Spremnost da brani svoje. Izbegavanje, po mogućnosti, saradnje sa državom, i svakako sabotiranje njenog jačanja.

Glavna emocija koju, po mom mišljenju, libertarijanac treba da izazove kod etatiste je zaprepašćenje: a, pa tako je moglo? U tom smislu, za mene je uzoran libertarijanac farmer iz podmoskovskog regiona, Mihail Šljapnikov. Nije želeo da umre od neke neizlečive bolesti, otišao je u selo, pustio svoj privatni novac u opticaj, podigao snažno domaćinstvo, preuzeo lokalnu samoupravu u svoje ruke, širi se, jača i umnožava svoje iskustvo za sve željne. I meni je potpuno svejedno da li je čitao Mizesa ili se ograničio na priručnik o agronomiji.

Inceli, država i kako ih posvađati

Već sam objavila dva teksta o incelima, ali mi se oba ne dopadaju: u njima se lako može očitati neprijateljstvo prema predmetu istraživanja, a to nije ispravno. Sada sam, konačno, uspela da napravim dovoljno nepristrasnu sintezu. Na taj način ste mogli u realnom vremenu da pratite tok misli prilikom traženja ispravnih formulacija o složenoj temi. Nadam se da je bilo zanimljivo.

Progres u komunikacijama, koji omogućava bukvalno svakome, bez obzira koliko neverovatna bila njegova interesovanja, da pronađe srodnu dušu, doveo je do pojave nekih prilično specifičnih subkultura. I dok su ranije značajnu ulogu u izgradnji takvih grupnih identiteta igrali kulturni fenomeni, recimo određeni žanr muzike, sada se ljudi mnogo češće okupljaju prema ideološkom obeležju ili oko nekog problema. Predmet našeg razmatranja je subkultura incela, i njihov problem je veoma ozbiljan: devojke im uskraćuju seks.

Reč
incel potiče od involuntary
celibate – nevoljna
celibatska uzdržanost. Inceli, po pravilu, smatraju
da su njihovi neuspesi potpuno uslovljeni
izgledom, odnosno da su genetski programirani,
i zato je njihov problem
neresiv bez nasilja. Neki idu
u svojoj logici dalje i počinju,
na primer, da zastupaju ideje o tome da
žene treba zakonski ograničiti
u pravu na odbijanje seksa, ili o tome da se
za silovanje ne može krivično goniti,
jer je to zadovoljenje prirodne
životno važne potrebe.

U članku o privatnoj diskriminaciji pokazivala sam da je, prvo, diskriminacija u društvu neizbežna i neophodna, a drugo, što više se nečija potreba čini hitnom za preduzetnika, to je veća verovatnoća da on neće biti diskriminisan, čak i ako nema preveliku želju za interakcijom sa njim. U naše doba emancipacije, žena obično ne smatra mušku potrebu za seksom toliko hitnom da bi je dobrovoljno zadovoljila na prvi zahtev, a još manje je sklona tome u fazi prvog upoznavanja, dok se još nije stvorila nikakva privrženost muškarcu. Zato nije iznenađujuće što su inceli besni zbog savremenog vaspitanja žena i želeli bi nekako da promene stanje stvari.

Dakle, inceli su nezadovoljni svim muškarcima koji nemaju sistemskih problema u seksu, i svim ženama koje biraju one koji su im simpatičniji. Kako onda libertarijanac da prenese svoj stav u komunikaciji sa predstavnicima subkulture koja je toliko pristrasna prema svima koji u nju ne pripadaju?

Pričati im o biologiji, o polnoj selekciji, govoriti da evolucioni mehanizmi rade zahvaljujući tome što se neko odbacuje — potpuno je kontraproduktivno. Naprotiv, korisnije je ukazati na to da je čovečanstvo odavno prešlo granice čiste biologije, i da je sada selekcija prvenstveno uslovljena kulturnim faktorima. Svet je postao složen i raznovrstan, ne dešava se da svima odgovara samo jedan tip. Postoji mnoštvo primera da ženama se dopadaju muškarci najrazličitijeg izgleda.

Dakle, spas za diskriminisane grupe leži u povećavajućoj se raznolikosti društva. Šta onda sprečava povećanje raznolikosti? Naravno, država.

Upravo država obezbeđuje deci tipizovano obrazovanje, nameće jedinstvene kulturne norme, nastoji da zabrani netradicionalne seksualne prakse i netradicionalne oblike braka. A kada se ljudski preferencije unifikuju, onda oni koji se primetno odstupaju od norme počinju da imaju probleme.

Naravno, i kod inkcela se preferencije značajno razlikuju.

Neki prilično smireno razmatraju ideju korišćenja komercijalnog seksa umesto zamornih rituala udvaranja koji ne garantuju rezultat. Država im smeta jer ne dozvoljava legalizaciju prostitucije.

Drugima je potrebna baš klasična patrijarhalna porodica, sa bračnom vernošću i čvrstim temeljima — nervira ih što, čak i nakon stupanja u brak, nisu nikako zaštićeni od toga da žena ode u avanturu sa nekim zgodnim tipom, a još i da od njega dobije dete, koristeći muža samo kao novčanik. Država im smeta jer je ljudi lišila prava da podnose tužbene zahteve zbog prevare — sankcije za to u Rusiji ne možete odrediti čak ni u brakovom ugovoru.

Treći uopšte ne vide mogućnost seksa sa ljudima. Država im smeta jer se nekim razlogom meša u sferu eksploatacije seks-robota, iako je ovde potpuno nejasno čije interese ona štiti.

Četvrti nemaju posebnih primedbi na druge ljude i njihove preferencije, i želeli bi sami da se prilagode njima. Država im smeta regulisanjem sfere biotehnologije i plastične hirurgije, što podiže cene. Mogućnosti inkcela da se prilagode standardima ispostavljaju se ograničenim.

Napokon, petica shvata da nije stvar u izgledu, već u običnoj stidljivosti i nesposobnosti za komunikaciju. Država i ovde smeta, kriminalizujući bez razloga blage psihoaktivne supstance, poput marihuane, euforika, empatogena. U međuvremenu, činilo bi se da bi svako mogao sam sebi da odluči šta mu je strašnije — moguća nuspojava uzimanja supstanci ili neizbežno doživotno gubitništvo.

Takođe se inkcelima može ukazati na činjenicu da upravo državni paternalizam čini ljude toliko neozbiljnim. Zašto preuzimati odgovornost za sopstvene postupke, ako će se država u svakom slučaju pobrinuti? U paternalističkoj državi žena će lako odabrati onoga prema kome oseća privlačnost, čak i ako je on bezvredan kao životni saputnik — jer zahvaljujući državi joj životni saputnik nije ni potreban, i ona jednostavno traži nekoga za zabavu.

Upravo zahvaljujući delovanjima države formiraju se moćni migracioni tokovi. Ljudi beže od svojih nesposobnih diktatora u prosperitetnije zemlje kako bi nekako preživeli — a istovremeno povećavaju konkurenciju za žene. Jer ogromna većina radnih migranata su neoženjeni muškarci u najboljim godinama.

Napokon, važno je podsetiti inkcele da čak i ako njihova zajednica od države izdejstvuje neke očigledne preferencije, to će dovesti ne samo do očigledne koristi, već i do podjednako očigledne štete. Ako ih sada većim delom jednostavno ne primećuju, državna zaštita će ih neizbežno učiniti objektom mržnje svih onih koje je zbog inkcela moralo zakonski potiskivati, kao i svih onih koji su sami računali na preferencije, a sada zavide. Država je pokušaj svakoga da živi na račun svih ostalih. Izbegavajte ovaj toksični instrument, od njega nema koristi, živite kao pošteni ljudi.

A nakon što se formira slika neprijatelja, može se dodati i malo pozitivne agende. Guranje političkih inicijativa za deregulaciju u različitim granama, ako vam je bliži minarhijski pristup. Ideja organizovanja EKU za pristalice tradicionalnih porodičnih vrednosti, ako vam se čini perspektivnijim prelazak na panarhiju. Kinky-party, psihoaktivni-party, swinger-party i slični pokreti — ako ste čvrst agoista i ne želite da se državi približite ni na korak. Bilo kako bilo, inkcelu će veoma pomoći uključivanje u aktivnosti, i bolje je ako će te aktivnosti biti u skladu sa libertarijanskim vrednostima.