Na primer, ako je u prošlosti bilo bilo kakvih odnosa sa „Jedinom Rusijom“ ili je bilo promovisanja nelibertarijanskih zakona? Generalno, šta biste savetovali takvim ljudima da rade? Da li je nanošenje štete onima na vlasti putem kompromitujućih materijala ili tužbi jedini format? A šta ako oni na vlasti nisu bili nikakvi saborci i ako nema nikakvih kompromitujućih materijala? Možda bi povlačenje donetih loših zakona takođe bilo korisno? Možda nešto drugo?
Sergej Sušinski
To je veoma složena tema ako je posmatramo kroz prizmu holističkih konstrukcija, poput „libertarijanske javnosti“, ali postaje mnogo jednostavnija ako se ne odstupa od principa metodološkog subjektivizma. Nemoguće je udovoljiti javnosti u celini, nemoguće je okaljati svoju reputaciju u očima apsolutno svih, i to podjednako. Nekome je Staljin krvavi tiranin, nekome otac naroda, a nekome krpa koja nije dovoljno pritisnula hidru kontrarevolucije.
Postoje veoma netolerantni libertarijanci, barem u javnoj retorici. Sudeći po vašem pominjanju kompromitujućih materijala protiv predstavnika vlasti u pitanju, očigledno ste mislili, između ostalog, na „kako se dokazati pred Mihailom Svetovim ako si Dmitrij Gudkov“. Nikako. Svetov je podjednako pristrasan kao i mnogi drugi, i isto će tako prilagođavati argumentaciju svom unapred formiranom mišljenju. To će raditi i negativno i pozitivno; bilo koji uslovni Svetov sigurno će imati svoju družinu kojoj se više oprašta nego strancima. To je normalno, u smislu da je uslovljeno našom biologijom.
Sa strane, naravno, zaista se mogu zamisliti užasi. Ako su ti ljudi toliko strogi prema osobi čiji je otac glasao za loše zakone, a on se nije od njega odrekao, šta će onda reći za osobu koja je lično lobirala loše zakone?
U stvarnosti, međutim, ljudi su prilično skloni da poštuju one koji deluju u skladu sa svojim uverenjima, a kada se uverenja promene, one koji to iskreno priznaju i deklarišu svoju novu agendu, uz obrazloženje razloga njenog pojavljivanja.
Smatrali ste da je pušenje zlo i lobovali ste za antiduhanske zakone. Sada smatrate da je pušenje zlo, ali antiduhanske zakone smatrate još većim zlom. To je sasvim prirodan razvoj misli, i sasvim prirodno tražite argumentaciju već protiv lobovanja za antiduhanske zakone. Sarađivali ste sa Jednom Rusijom, uverili se da je to ne samo bezizgledno, već i štetno, i sada tražite načine da poljuljate njen monopol. To je mnogo razumljivija, doslednija i dostojna poštovanja pozicija nego nemati nikakvu poziciju uopšte, ili jednostavno tvrditi da nikome ne treba verovati i da nema smisla ni truditi se.
Taj Vladimir Zolotorev, kojeg sam više puta spominjao, ranije se bavio javnom politikom, a sada nije samo ohladnuo prema njoj, već smatra da je takav posao štetan. Smatram da nije u pravu, ali, uzimajući u obzir razliku u iskustvu, sasvim dopuštam da sam ipak ja ta koja nije u pravu. Zabeležili smo našu neslaganje i nadam se da mu to neće biti povod da me „odjavi iz akcije“, kako vole da rade posebno netolerantni momci. Ako vam takvi naiđu, samo treba razumeti da korišćenje jednostavnih suprotnosti znatno štedi razmišljanje, i nemojte ih primoravati da razmišljaju tamo gde im to nije potrebno. Za revanche, oni mogu maksimalno da koriste razmišljanje tamo gde je to za njih opravdanije, a podela rada je sjajna stvar, čak i ako je to podela rada mozga između pojedinačnih zadataka.
Nisam neurobiolog i teško mi je da kažem čime je ovaj mozak trenutno okupiran, ali u svakom slučaju, to je njegova privatna stvar
Jučerašnji spontani post o tome da je Ukrajina ipak dočekala libertarijanskog predsednika, izazvao je određeni broj komentara sa strane pravih ukrajinskih libertarijanaca, kao što je, na primer, Vladimir Zolotarev. Komentari se svode na to da nema razloga za radost, jer je Zelenjski libertarijanac onoliko koliko je sam Zolotarev komunist, tako da će on sve pokvariti ne manje od onog istog Balašova.
Zaista, Zelenjskije izjave su veoma protivrečne, on istovremeno citira Reagana sa njegovim „država nije rešenje problema, ona je sama problem“, odmah zatim nudi koncept države kao servisa, a potom odmah saopštava da bi bilo ne loše više ljudi zatvarati u zatvor zbog neplaćanja poreza i uvesti totalno deklarisanje prihoda. Dakle, Zelenjski nikako nije ubeđeni libertarijanac, on je očigledni populista koji pokušava da pogodi zahtev ciljne publike kako bi dobio maksimalnu podršku.
U čemu ja vidim zaslugu Zolotareva, Balašova, Jurovskog i čak i pomenutog Šeršnjova? U tome što su oni, i mnogi drugi Ukrajinci, toliko glasno i ubedljivo prenosili libertarijansku agendu, da je populista Zelenjski poverovao: ovo je narodni zahtev, za to ću se uhvatiti. Zelenjski, koji nema sopstveni izražen program, je pojačavač tuđe agende. Da, njegov mikrofon hvata šumove zajedno sa signalom, unosi sopstvene distorzije, a zatim javnosti izbacuje nešto što je blizu kakofoniji. Ali on skreće pažnju na samu libertarijansku doktrinu, a nakon toga zainteresovanim ljudima već može da se „šapuće na uvo“ i objašnjava da su porezi pljačka, da je država bandit, a da ankap funkcioniše ovako, uzmite i koristite.
U Rusiji, zanimljivo pitanje postavlja Vladimir Popov u svom kanalu. Uopšte, kanal je posvećen uglavnom oružju, i nežno ga volim, ali tamo se sreću mišljenja o najrazličitijim temama. Vladimir pita: kako to može biti, kada Enteo kaže da je libertarijanac, svi odmahuju rukom da se ne uzima od budale. A kada se za Zelenjskog kaže da je libertarijanac, svi burno se raduju što je Ukrajini uspelo. U čemu je onda libertarijanstvo Zelenjskog, po čemu se on razlikuje od Entea, i šta je to što je Ukrajini uspelo?
Zelenski, za razliku od Entea, ne praktikuje direktno agresivno nasilje, deklarisao je težnju ka prekidu rata, brani želju Ukrajinaca da žive svojim privatnim životom. I ako izjava „Enteo je libertarijanac“ izaziva nervozni smeh i uzvratni odgovor „hajde i Capkova nazovi libertarijancima“, ovde je to pre samo klimanje glavom i promišljeno „pa, u nečemu – jeste“.
Tako da ukrajinskim minarhistima ima smisla da izraze radost i počnu da prenose nešto poput „Hurra, Zelenski je libertarijanac, a to znači da mora da smanji poreze, smanji regulacije, sprovede decentralizaciju, privatizuje državna preduzeća. Pokažite nam bilo koga ko bi se usudio da smeta našem omiljenom gospodaru predsedniku u tim njegovim libertarijanskim nastojanjima, pokrićemo ga sramotom“.
Isto tako i u Rusiji: ako Putin kaže da je libertarijanac, reakcija će biti kao na Entea. Ako Navaljni kaže da je libertarijanac, ima smisla izraziti radost i objaviti celom svetu dobru vest: konačno smo dotakli Navaljnog, prožela ga je libertarijanstvo, odrekao se minimalne zarade i ostalih levičarskih principa, sada će promeniti ekonomski blok programa, napred, Navaljnog u Dum u itd.
Sećate li se, davno temu, kada sam se zajedno sa vama radovala što se libertarijanac kandidovao za predsednika Ukrajine? Na izborima je Gennadiy Balashov dobio neke smešne cifre podrške, između ostalog i zato što je njegov elektoralat prešao kod Vladimira Zelenskog. I, kako se ispostavilo, nije uzalud! Upravo je predstavnik Zelenskog u Radu izjavio da će njegova partija „Sluga naroda“ izaći na parlamentarne izbore sa libertarijanskim programom.
Naravno, sudeći po trenutnim anketama, šanse libertarijanske partije Ukrajine da dobije apsolutnu većinu u Radi nisu velike, moraću da formiraju koaliciju, ali polako po malo, to je ionako znatno više nego što se moglo očekivati. Čestitam komšijama na ovoj sreći, mačka u džaku se ispostavila da je prava mačka.
Reč, kako razumem, jeste o tome da je u članku o ciljanom predlogu libertarijanstva nabrojanih 14 grupa, među kojima su bili konzervativci kojima je rečeno da je država loš saveznik protiv zlih homoseksualaca, ali da nema homoseksualaca, pa je nejasno kako im doći do srca, i bilo bi dobro razjasniti taj momenat. Izvolite, sledi.
1. Svaka privatna diskriminacija bledi pred užasima državne diskriminacije, a kamoli pred takvim ludostima kao što su kamenovanje po sudskoj presudi ili porodična egzekucija bez suđenja kako bi se skrenuo sram sa roda.
2. Privatnim pokušajima da vam primene nasilje zbog vaših neagresivnih seksualnih navika u libertarijanskom društvu možete se odupreti sa oružjem u rukama, i većina vas će vas podržati.
3. Upravo će konzervativci u libertarijanskom društvu morati da se preseljavaju u neku zasebnu teritorijalnu zajednicu ako ih sam vaš vid iritira. Vi ćete, sa punim pravom, moći da živite gde vam je najpogodnije i da se ponašate kako vam se sviđa, sve dok ne inicirate nasilje.
4. Ali i dalje ćete morati da trpite sve to „prosto ti samo nije bilo normalnog muškarca/ žene“, u zavisnosti od toga koji je vaš rod. Dakle, u tom smislu neće biti bolje, ali neće biti ni gore.
Ako ste pratili izbornu kampanju Donalda Trampa, sigurno ste čuli za njegov metod prilagođavanja političkog programa svakoj grupi birača. Svaka osoba ima tačke ranjivosti u svom stavu, na koje pritiskom može privući na svoju stranu. Ovaj pristup takođe savetuje Mihail Svetov u predavanju Alati propagande u XXI veku.
Pokušaćemo da izdvojimo velike ektoralne grupe i radićemo sa njihovim osnovnim strahovima u odnosu na državu. Naš cilj je da kod tih ljudi izazovemo mržnju prema instituciji države kao teritorijalnom monopolu na nasilje, i da ih zainteresujemo idejama libertarijanizma.
Mnogi ljudi pripadaju odjednom nekoliko kategorija, shodno tome, njima se libertarijanizam može promovisati sa mnogo pozicija istovremeno (na primer, roditelji sa decom koji su preduzetnici).
Neke regulacije opisane u članku mogu biti odsutne u zemlji u kojoj živi naš „kandidat za libertarijanca“. Na primer, u zakonodavstvu Ruske Federacije ne postoji odgovornost za kritiku LGBT zajednice, koja postoji u Švajcarskoj, a umesto toga postoji odgovornost za propagandu nekonvencionalnog seksa. Ovde treba objasniti osobi da svaka državna regulacija ima svojstvo „inverzije pozicije“. Nije važno na kojoj je strani država u konkretnom pitanju; sam činjenica da je ova oblast regulisana znači da se sutra regulacija može promeniti u suprotnu, jer se za danas ugrožene grupe država može činiti prirodnim alatom za borbu za svoje interese, i one će ga koristiti. Sredinom 20. veka država represovala je Alana Tjuringa zbog homoseksualizma, ali prođe nekoliko decenija i u istoj toj zemlji već se represuju kritičari LGBT zajednice. U Zapadnoj Nemačkoj država je sve do 1977. godine zabranjavala ženama da rade bez dozvole muža, a sada kažnjava same muškarce čak i za komplimente devojci u okviru zakonodavstva protiv uznemiravanja. Dakle, važno je dati ljudima do znanja: bolje je potpuni nedostatak državne regulacije nego državna regulacija u vašu korist.
A sada da prođemo kroz grupe
Preduzetnici
1. Državna regulacija ne dozvoljava ulazak na tržište ili stvara velike prepreke za poslovanje. Imate ideju, ali je ne možete realizovati zbog zabrana od strane države. Država vas primorava da dobijete licencu za mnoge vrste poslovanja, što oduzima mnogo vremena i resursa. Stalne kontrole (vatrogasci, sanitarni inspekcionat, inspekcija rada) ometaju vođenje posla. Infrastrukturni monopoli (elektricitet, gas i tako dalje) čine poslovanje nekonkurentnim. Čak i ako je zgrada u vašem vlasništvu, često nemate pravo bez dozvole lokalnih vlasti da postavite odgovarajući natpis ili prefarbate zgradu u boju koju želite.
2. Visoki porezi ne omogućavaju razvoj poslovanja. Sve odlazi državi, a ne na razvoj vašeg preduzeća. Ovo je posebno relevantno u Rusiji za biznis u kojem glavni deo troškova čini plata.
3. Zakon o radu znatno otežava zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih. Ako radnik ne donosi profit, ne možete ga jednostavno otpisati, on će vas naterati da ga na sudski način vratite na posao. Morate tražiti razne zaobilaženja, što takođe povećava vaše troškove. Nemate pravo da dozvolite zaposlenom da radi više od određenog broja sati, čak i ako on to sam želi. Ograničena je mogućnost zapošljavanja na probni rad.
4. Čim se vaš imovina učini zanimljivom nekom preduzimljivom službenoj osobi sa moćima, ona može pokrenuti krivično gonjenje protiv vas i oduzeti biznis. Radi prevencije takvog ishoda takođe morate trošiti sredstva, a to ne može pružiti punu garanciju bezbednosti.
5. Mitovi, provizije i drugi neporezni troškovi povećavaju troškove vođenja biznisa, otežavaju knjigovodstvo i nose rizike krivičnog gonjenja.
6. Zakoni o autorskom i patentnom pravu vam ne dozvoljavaju da normalno vodite biznis (patentni trollovi, blokiranje kanala videoblugera zbog citiranja, korišćenje muzike i video zapisa bez složenih procedura za sticanje prava na njih).
7. Ako se pojavi neka nova probojna grana koja još nije regulisana, po automatizmu mnogi državni zvaničnici smatraju takvu delatnost zabranjenom, pa poslovna zajednica mora sama da traži uvođenje regulativa kako bi im omogućili da bar nekako rade. To se odnosi, na primer, na korišćenje kriptovaluta ili deljenje ekonomije (sharing economy) (Uber, AirBnB, energetika).
Mladi
1. Zbog prepreka u biznisu, mladi imaju poteškoća sa zapošljavanjem, a da ne govorimo o otvaranju sopstvenog posla.
2. Za momke je aktuelno robnog vojnog roka, koji nema praktičnog smisla u uslovima kada su velike vojske zasnovane na regrutaciji potpuno neefikasne.
3. Državna regulacija obrazovanja znači da je potrebno učiti prema jedinstvenim programima koji su dugo usaglašavani i успели da zastare. Mnogi predmeti imaju funkciju indoktrinacije umesto prenošenja aktuelnih znanja i veština. Ponizeni položaj nastavnika podstiče ih da ispoljavaju agresiju na podjednako bespravnim učenicima. Iz poreza se finansira školsko obrazovanje, a roditelji koji žele da podučavaju decu kod kuće nemaju za to poreske olakšice, tako da retko ko može sebi da priušti alternativu školi. Kao rezultat toga, odeljenja se formiraju prisilno, a ljudi koji su prisilno sastavljeni u kolektiv su uvek zatvor, sa odgovarajućim redovima.
4. Određen broj profesija podrazumeva neophodnost posedovanja diplome visokog obrazovanja državnog uzorka, tako da i nakon škole država veštački otežava izbor načina daljeg obrazovanja.
Korisnici medicinskih usluga
1. Državne poliklinike i bolnice nisu nikakvo zainteresovane da pružaju kvalitetne usluge, jer je njihovo postojanje već plaćeno iz poreza, a povratne informacije klijenata nikako ne utiču na finansiranje. Oni koji žele da se leče plaćeno plaćaju dvaput – za opšte zdravstveno osiguranje i za plaćene usluge.
2. Cena lekova je značajno uvećana zbog državne regulacije njihovog pristupa tržištu, patentnih privilegija, ograničenja uvoza i carinskih dažbina.
3. Neopravdano visoki prag ulaska u profesiju zbog zahteva spuštenih odozgo stvara nedostatak stručnjaka.
Zaposleni u državnom sektoru
1. Država, nastupajući u svojstvu poslodavca, često nameće zaposlenima ograničenja koja nisu zapisana ni u jednom ugovoru o radu. Prisilno učešće u proglasničkim mitinzima i falsifikacijama izbora, samocenzura u izražavanju političkog stava – sve je to prilično ponižavajuće.
2. Država ometa razvoj privatnog biznisa, upravo zato što čovek mora da traži mirnu luku na budžetskim mestima, iako se tu malo plaća i radnik nije poštovan.
3. U budžetskim profesijama ne radi se toliko koliko popunjavaju papiriće: korisnost rada za društvo postaje blizu nula, a mora se raditi samo radi odobrenja nadređenih.
Komunisti
1. Država je, prema Marksu, instrument ugnjetavanja u rukama vladajuće klase. Nemoguće je osloboditi se klasovnog ugnjetavanja a da se ne oslobodimo države. Sve ideje nacionalizacije su prenos sredstava proizvodnje od ljudi u ruke države, odnosno vladajuće klase birokrata, tako da je, naprotiv, potrebno zahtevati prenos svih sredstava proizvodnje ljudima.
2. Devedesetih godina postojala je ispravna narodna privatizacija, kada su članovi radnih kolektiva dobili akcije, ali je država zadržala kontrolu nad sudstvom, policijom i emisijom novca, i vremenom je ili oduzela imovinu od ljudi ili je devalvirala.
3. Bitcoin je ispravan komunistički novac. Državni papiri se izdaju u bilo kojoj količini koju država poželi, a kriptovaluta je pošteno obezbeđena kilovat-časovima, u potpunoj skladu sa teorijom vrednosti zasnovanoj na radu.
Konservativci, vernici, „patriote“, nacionalisti
1. Država vas primorava da putem poreza (odnosno da indirektno učestvujete u tome) plaćate abortuse, a u bogatijim zemljama i hormonsku terapiju prilikom operacija za promenu pola transkjønerima.
2. Zabranjuje vam se da odbijete pružanje usluga ljudima (homoseksualcima, migrantima, predstavnicima određenih etničkih grupa i religija) sa kojima ne želite da imate nikakve poslove (zapošljavanje, izdavanje stana, pružanje usluga), ne priznajući vaše pravo na privatnu diskriminaciju.
3. LGBT zajednica je već u mnogim zapadnim državama postigla zabranu kritike svog rada, i to će pokušati da postigne u Rusiji. Pokušaj očuvanja postojećih državnih normi o ugrožavanju njihovih prava znači voditi neplodan rat; bolje je isključiti iz sukoba tako nepouzdanog saveznika kao što je država, pre nego što vas udari u leđa. Nakon toga će se konflikt sam od sebe razrešiti.
4. Devedesetih godina u školama su postojali časovi seksualnog vaspitanja. Sada su to osnove religijskih kultura i svetovne etike. Sutra će izmisliti još neku obavezu. Nikada ne možete pogoditi koji će lobista biti jači; sigurnije je jednostavno deregulisati obrazovanje kako bi svako mogao da bira koje će kulturne norme njegovo dete usvajati. Inače ćemo doći do toga da deci će početi da se vrše operacije promene pola bez vašeg pristanka, kao u Kanadi.
5. Država zabranjuje posedovanje efikasnih sredstava za samoodbranu, a čak je i na putu nabavke dozvoljenih, neefikasnih sredstava postavila gomilu administrativnih prepreka. To vas ne samo što lišava prava na samoodbranu, već i podriva sposobnost odbrane cele zemlje.
6. Zabranjeno vam je da ubijete napadača, čak i ako je vaš život ugrožen. Uprkos objašnjenjima vrhovnog suda, stvarna pravna praksa je takva da uspešna samoodbrana obično povlači krivični postupak zbog prekoračenja granica neophodne samoodbrane, što završava dugim zatvorskim kažnjama. Država je odbila da prihvati doktrinu tvrđave, iako je peticija za njeno prihvatanje prikupila neophodnih 100 hiljada potpisa na ROI.
7. Zbog specifičnosti funkcionisanja demokratije, država često popušta različitim dobro organizovanim radikalnim strujama i grupacijama. Na primer, pod uticajem radikalnih feministkinja, sutra će vas početi smatrati odgovornim za uznemiravanje ako jednostavno platite račun za ženu u restoranu. A pod uticajem radikalnih islamista, već danas vas mogu naterati da se izvinite Ramzanu Ahmatoviću.
1. Problem korupcije postoji širom sveta. Čak i u tako naprednim zemljama kao što su Švedska i Finska, korupcija postoji u velikim količinama, samo se nalazi na drugom nivou (veliki biznis), i o njoj se veoma retko sazna. Tlo za korupciju nastaje svuda gde zvaničnik ima pravo da donosi odluke po sopstvenom nahođenju.
3. Uzalud se nadate da će progresivni porez na dohodak pomoći u uspostavljanju socijalne pravde: u zemljama sa progresivnim porezom imovinsko razlaganje ostaje veoma visoko. To se dešava zato što veliki biznis ima mnoštvo trikova za smanjenje poreskog opterećenja, pa će glavni teret oporezivanja i dalje pasti na srednju klasu. Vi, s druge strane, nemate mogućnosti prebacivanja poslovanja u офзор, odnošenja večera u restoranima i letova privatnim avionima kao poslovnih troškova, niti izrugavanja državnih dotacija i olakšica. Uveravaće vas da je pljačka korisna jer će bogate pljačkati više, ali ne, više će pljačkati upravo vas.
4. Država širi nesnaučne gluposti o štetnosti marihuane, što rezultira time da se mnoštvo bezopasnih korisnika nalazi u zatvoru, a istraživanja o njenoj medicinskoj primeni se koče.
5. Minimalna plata, zabrana diskriminacije pri zapošljavanju i druge regulacije tržišta rada samo jačaju nezaposlenost, jer otežavaju dobijanje posla onima čiji rad, uz jednaku platu, donosi poslodavcu manje koristi. Invalidi, žene sa decom, predpenzioneri, ljudi bez radnog iskustva jednostavno neće moći da se zaposle, iako bi to mogli da urade kada bi imali mogućnost da dumpuju na tržištu rada.
Pirati
Zakoni o zaštiti intelektualne svojine sprečavaju slobodnu razmenu informacija i njihovu dostupnost neobezbeđenim slojevima stanovništva. Takođe se ograničavaju mogućnosti kreativnosti (zbog zabrane kreiranja derivatnog sadržaja) i naučnih istraživanja (mnogi naučnici nisu u stanju da plate pristup zbornicima naučnih članaka i časopisa). Patenti na lekove čine ih zabranjeno skupim za osromašene građane, i mnogi od njih umiru od bolesti koje se mogu izlečiti. Takozvana intelektualna svojina su samo državne privilegije. Vi pokušavate da zabranite državi da uspostavlja takve privilegije, ali zašto ne razmotrite mogućnost uklanjanja države kao takve?
Kopirasti
Uz zaštitu intelektualne svojine, neizbežno ćete dobiti i državnu cenzuru vašeg sadržaja. Uz to, lavlji deo sredstava će ionako prisvojiti razni posrednici koje je država nametnula, poput RAO-a, a vama će ostati sitniš. Ili će vas čak primorati, na primer, da se objavljujete u naučnom časopisu o sopstvenom trošku, ali će časopis zadržati sva prava na korišćenje objave, što će država u potpunosti podržati. Zar nije bolje, umesto angažovanja tako nezgrapnog posrednika kao što je država, praktikovati nenasilne metode monetizacije? Država će vam doneti više troškova zbog narušenog reputacije, nego što ćete dobiti koristi od toga kako ona štiti vašu intelektualnu svojinu.
Ekoaktivisti
1. Državu malo zanima zaštita životne sredine. Činovnik će radije dozvoliti prijatelju oligarhu da uništi ekologiju za veliku mito (ili čak radi perspektive povećanja poreskih prihoda kao rezultata „rasta ekonomije“), nego što će ići na ruku ekološkim aktivistima.
2. Privatno vlasništvo nad šumama, jezerima i lovištem stvorilo bi snažan podsticaj za očuvanje životne sredine i bavljenje uzgojem ugroženih vrsta životinja i biljaka. Ne treba se plašiti da će vlasnik zabraniti šetnju u šumi, branje pečuraka ili organizovanje piknika; on će pre uložiti napore da ljudi odmaraju upravo u njegovom posedu i trudiće se da im obezbedi dostatnu uslugu.
3. Ako privatna kompanija nanese štetu prirodi, a zbog toga ljudi stradaju, nju se barem može tužiti, a kada ekološku katastrofu izazove država, nema na koga preneti odgovornost.
Roditelji sa decom
1. Država vam zabranjuje da birate stil vaspitanja koji smatrate ispravnijim.
2. Postoji obavezni obrazovni program koji sadrži mnoštvo predmeta koji ne pružaju aktuelna znanja i veštine, već služe isključivo za indoktrinaciju. Možete raspodavati samo dodatno obrazovanje, koje će detetu konačno oduzeti i ostatke slobodnog vremena.
3. Ako budete želeli da pružite detetu kvalitetno kućno obrazovanje, niko vam neće nadoknaditi poreze plaćene za održavanje državnih škola.
4. Služba starateljstva može oduzeti vaše dete (čak i zauvek, oduzimanjem roditeljskih prava) zbog sasvim bezazlenih stvari — nedostatka renoviranja u stanu, detetovih žalbi da mu roditelji nisu kupili poklon, neurednog izgleda školarca i slično. Sasvim zdrava ideja o tome da dete ima pravo na zaštitu ne samo od stranaca, već ako bude potrebno, i od roditelja, pretvorila se u to da se često represioniše cela porodica.
Nezaposleni
1. Država je previše regulisala tržište rada i opteretila plate ogromnim porezima, tako da poslodavac neće moći da vas zaposli legalno, a ako će ipak kršiti zakon i zapošljavati vas „na crno“, onda je isplativije uzeti ilegalnog migranta, on je jeftiniji i neće ići u inspekciju rada da se žali. To kvari poslodavce i demotiviše ih da stvaraju ljudske uslove rada.
2. S druge strane, imate od države sitni dodatak ako se registrujete kao nezaposleni. Državna berza rada će vam nuditi najneatraktivnije slobodne pozicije, polako će vas obučavati na kursovima bez garancije zaposlenja nakon tih kurseva, stalno će zahtevati da dokazujete da ste i dalje nezaposleni, tako da ako dobijete privremeni nezvanični posao, moraćete da skrivate tu činjenicu od države kako ne biste izgubili status.
Žrtve represija i zakona o zločinima bez žrtava
Ovo je veoma široka i raznolika grupa. Tu spadaju i politički represovani, i oni koji su odgovorni za konzumaciju psihoaktivnih supstanci, i prekršioci različitih licencnih ograničenja, i optuženi za pedofiliju zbog tvrdnje da odrastanje kod svih teče drugačije i da je starost pristanka štetna stvar — pa čak i oni koji su kažnjeni zbog prelaska prazne ulice na crveno svetlo.
Njima objašnjavamo: nemoguće je zameniti loše represivne zakone dobrima, njih je moguće samo ukinuti, inače ne vi, već neko drugi postaje njihova žrtva. Ako nijedno pojedinačno lice nije постраdalo niti bilo ugroženo, onda nema potrebe za kažnjavanjem. Ako ste pak vi sami постраdali ili bili ugroženi zbog svojih postupaka (na primer, niste vezali pojas), onda je još besmislenije da vas se dodatno kažnjava — već ste sami sebe kaznili. Dakle, potrebno je zahtevati od države ukidanje svih zakona koji podrazumevaju kažnjavanje za zločin bez žrtve, a ako se ona usprotivi, to je odličan povod da se država ukine: samo njeno postojanje je već kazna za nevinu ljude.
Penzioneri
Ovo je najteža kategorija ljudi za promovisanje libertarijanizma. Ali i penzionere se može zainteresovati za demontažu države.
Svaki zaposleni stanovnik Rusije uplaćuje u PFR 22% svoje zarade. U 2018. godini prosečna plata u Moskvi iznosila je 80 hiljada rublji, a prosečna penzija — 19 hiljada rublji. Pretpostavimo da osoba radi od 25 do 60 godina uz određene prekide, i kao rezultat toga plaća doprinose u PFR tokom 30 godina. Da nije plaćala osiguravajuće doprinose u PFR, već ih odlagala na svom bankovnom računu (radi jednostavnosti pretpostavimo da je kamatna stopa na depozitu jednaka inflaciji, što znači da je u proračunima možemo ne uzimati), skupila bi 80 000 * 0.22 * 12 * 30 = 6.3 miliona rublji. Prosečan životni vek u RF za 2018. godinu iznosi 73 godine. Starost preživljavanja ispada da je 13 godina. Shodno tome, da niste država, vaša renta bi iznosila 6 300 000 / (13 * 12) = 40 hiljada rublji. Taj iznos predstavlja stvarne obaveze prema vama od strane države.
Kako onda obezbediti ispunjenje tih obaveza? Potrebno je zahtevati totalnu privatizaciju državne imovine. Program „oduzeti i podeliti“ koji je svakom penzioneru razumljiv. Oduzeti od države, podeliti među onima koje je država opljačkala. I, naravno, sprečiti pljačku u budućnosti, ali to je već briga o mladima, što je, inače, penzionerima takođe blisko i razumljivo. Dalje ostaje samo voditi diskusiju o metodama: kako oduzimati i deliti tako da u procesu sve ne bude pokradeno.
Politički program libertarijanstva svodi se na dosledno smanjenje uloge države, odnosno deregulaciju i smanjenje poreza.
Ako pokret u ovom pravcu bude vodio ka povećanju bezbednosti i bogatstva stanovnika sve dok država ne bude svedena na ulogu „noćnog čuvara“, a pri daljem skraćivanju državnih funkcija nivo nasilja poraste, a blagostanje opadne, to znači da su minarhi u pravu, a ankapovi nisu, i postoji taj minimalni optimum države, ispod kojeg je nije moguće smanjiti.
Ako optimum države ne bude pronađen, i ako svako skraćivanje države ljudima donosi samo korist, to znači da su ipak ankapovi u pravu, država je štetni parazit i podleže potpunom iskorenjivanju.
Ako se optimum pronađe, ali ne tamo gde ga pretpostavljaju minarhi, već, recimo, na nivou „noćni čuvar plus dom za siromašne“, to znači da su socijal-liberali u pravu, a tvrdoglavi libertijanci svojim jadnim umovima nisu uspeli da dokučaju svu važnost kompetentne centralizovane redistribucije resursa.
I, konačno, ako se ispostavi da je nemoguće dobiti održive rezultate jer različita društva imaju svoj optimum državnih funkcija, to znači da su zapravo u pravu panarhi: ljudi su previše različiti da bi ih se svi tretirali isto. Nekome treba više države, nekome manje, nekome nula, pa neka svako dobije onako kako zahteva.
Samo što je za postizanje svih ovih rezultata neophodna spremnost ljudi na eksperimente u cilju izgradnje društva koje je njima pogodno. Međutim, decenije nasilnih socijalističkih eksperimenata su u velikoj meri diskreditovale samu ideju o doslednoj izgradnji nečeg novog. Zato danas češće imamo sporadične pokušaje da se nešto poboljša, a nakon njih — povratke na staro. Ali baš kao što je dug period mira odučio ljude da ozbiljno shvataju opasnost od velikog rata, tako i dug period nedostatka ideja može ljudima vratiti ukus za reformama. Naš zadatak je da u tom trenutku u vazduhu lebdi ideja upravo libertarijanskih transformacija.
U tekstu postoji jedno, ali prilično značajno, neispravno pretpostavljanje. U oba razmatrana modela društva postoji neki apsolutni bezlični spoljni enforcer koji nameće taj model. U Federaciji je zabranjeno pomagati bez pitanja, i neka spoljna sila suzbija sve takve pokušaje; u Uniji je zabranjeno ograničavati tuđu slobodu čak i u malom, i neka spoljna sila, ponovo, suzbija sve takve pokušaje.
Ali u stvarnosti nema nikakve spoljne bezlične sile, sva pravila se utvrđuju i sprovode od strane samih ljudi. U Federaciji slobode čovek može upasti na tuđi teritorij i osloboditi tamo robove, a onima koji žele da mu zameraju zbog kršenja tuđih granica, može pokazati ono što je otkrio unutar tih granica. U Uniji slobode čovek može vezati epileptičara, a onome ko zahteva da ga odveže, može pokazati video snimak prethodnog napada.
Naravno, zdrav razum ne mora nužno pobediti u apsolutno svim slučajevima, dovoljno je samo da ne postoji ta ista spoljna glupačka lex koja ne mari za zdrav razum, već joj je samo bitno da zakon pobedi.
Jasno je da je Kukatas, govoreći o hipotetskim libertarijanskim redovima, zapravo sve svelo na analogiju sa građanskim ratom u SAD, gde je jedna strana branila prava država da donose sopstvene zakone, a druga je branila neophodnost poštovanja jedinstvenog standarda slobode od strane svih. Sam Kukatas je u ovom konfliktu zauzeo poziciju uslovnog Juga, što je, zapravo, i glavni provokativni poruk predavanja.
Ne znam da li je Hajnlajn čitao Hajeka, ali u knjizi „Mesec je surovi gospodar“ on na kvalitetan način kroz primere opisuje pojavu spontanih poretaka, naročito suda koji se ne oslanja na bilo kakve zakone silazne prirode ili presude koje su došle iz dubine vekova.
Suština procedure je sledeća. Strane suda obraćaju se bilo kome ko je voljan da ih presudi, a koga bi želele da vide kao sudiju u svom slučaju. Postoje oni koji sudsku praksu rade kao svoju profesiju, oni koji pored toga rade druge poslove, i oni koji se mogu iznenada naći pozvani da sude. Naravno, sudija može odbiti da razmatra konflikt.
Zanimljiva karakteristika suđenja je to što sudija uzima novac od svake strane podjednako pre početka postupka, zasnivajući se samo na iznosu tužbe. Što je više u ulogu u konfliktu, to sudija više rizikuje svojom reputacijom, i što više novca za to uzima.
Ako bilo koja od strana poželi, sudija može pozvati bilo koga kao porotnike u bilo kom broju. Zadatak porotnika je da donesu presudu „kriv“ ili „nevin“, i za svoj rad imaju fiksnu naknadu koju određuje sudija. Iskreno govoreći, ova tradicija mi deluje kao rudiment sa Zemlje, i u opisanom društvu izgleda kao nešto prisilno dodato.
Nakon razmatranja slučaja po suštini, porotnici, ako ih ima, donose presudu, a sudija proglašava presudu – ko kome i koliko duguje.
Smisao celog rituala je u tome da se gase konflikti i sprečavaju osvete. Umesto suda, može se dogovoriti o sudskom dvoboju, gde će, opet, postojati sudija i, možda, sekundan.*/
Naravno, sistem koji je opisan mi se dopada, naročito zato što veoma snažno podseća na to kako sam i ja sama opisivala pretpostavljeno suđenje u ankapu. O sudovima se često pita, ovo je već petnaesto pitanje, ali sve se lako nalazi prema odgovarajućem heštegu.
Liberalizam i libertarijanstvo – dva termina sa veoma sličnim, ali oglednim sudbinama. Termin „liberalizam“ etatisti su oteli pristalicama ekonomske slobode sredinom 20. veka. I otprilike tada je termin „libertarijanstvo“ otet pristalicama ekonomske slobode od socijalista. Istina, nisam čula da su se nakon toga libertarijanski socijalisti nazivali klasičnim libertarijancima.
Klasični liberalizam u 20. veku – to su pre svega Mizes i Hajek. Oba su ubeđeni pristalice slobodnog tržišta, oba su ubeđeni protivnici kolektivizma, ali oba smatraju sasvim prihvatljivim postojanje države i vide u njoj određenu korist, a to je zaštita privatne svojine. Zbog toga se državi daje monopol na nasilje, a da ga ona ne bi primenjivala protiv građana, građani moraju imati pravo na oružje i na samoorganizaciju, pa sve do oružanog otpora vladi.
Libertarijanstvo je, zapravo, klasični liberalizam u ekonomiji plus primena istih principa u svim ostalim sferama života, pre svega u etici i pravu. Rotbard je izneo stav da monopol na nasilje protivreči principima slobodnog tržišta, a samim tim treba da bude odbacен zajedno sa državom; dalje, Nozik je precizirao da ako se država ponovo pojavi na slobodnom tržištu u okviru dobrovoljnog procesa, onda libertarijanci, po ideji, ne bi smeli imati zamerke prema njoj.
Kao rezultat toga, pored klasičnih liberala koji jednostavno govore da državu treba ograničiti, a da bi se to postiglo treba voditi političku delatnost, imamo i anarho-kapitaliste koji tvrde da se sve usluge, uključujući i zaštitu privatne svojine, odlično pružaju na slobodnom tržištu, a državu mi ne kupujemo, odnesite je – kao i minarhiste koji nisu protiv toga da država ostane, ali samo pod uslovom da se ponaša dobro, da ne iznudi poreze, već ljubazno traži donacije.
Tako otprilike vidim razlike između klasliba i libertarijanstva
Austrijska ekonomska škola tvrdi da su vrednosti subjektivne, da čovek uvek donosi izbore na osnovu svojih ličnih preferencija koje nikome nisu poznate, neizmerljive su i nepredvidive. Čak i unutar tako strogih okvira neznanja, mogu se izneti određene tvrdnje opšteg karaktera zasnovane na praksiologiji, odnosno logici ljudskog delovanja.
Neoklasična škola je išla drugim putem. Ona je dosledno i marljivo aproksimirala ljudsko ponašanje matematičkim modelima. Počevši od najjednostavnijeg modela homo economicus – sveznajućeg, bezstrastnog maksimizatora koristi, postepeno je uvodila sve nove zakrpe koje bi omogućile da se ponašanje stvarnih ljudi opiše jezikom modela tako da ono bar donekle korelira sa stvarnim, posmatranim ljudskim delovanjem.
U okviru ovog pristupa opisane su različite kognitivne pristrasnosti, uticaj različitih emocija, i tako dalje, pa sve do faza meseca i nivoa glukoze u krvi. Da li je to pomoglo da se bar malo nauči predviđanje ponašanja ekonomskih subjekata? Samo u nekim specijalnim slučajevima i samo na nivou verovatnoća, što, u suštini, ostaje u okvirima zdravog razuma. Pretpostavljam da dostignuća bihejvioralne ekonomije mogu pomoći pri kreiranju realističnih emulatora čoveka koji vode određenu ekonomsku delatnost u informacionom prostoru.
Na desetim čitanjima Adama Smita, Rostislav Kapeljušnikov je održao veoma zanimljivo predavanje o tome kako se dostignuća bihejvioralne ekonomije u proučavanju ograničene racionalnosti koriste kao opravdanje paternalizma. Na primer, pošto čovek ionako donosi ovaj ili onaj izbor, i to iracionalno, zašto ga ne podstaknuti nenasilno ka izboru koji je isplativiji kako za njega samog, tako i za društvo. To jest, ipak pokušavaju da odluče umesto čoveka šta je za njega bolje, pri čemu bihejvioralni ekonomisti tome daju zeleno svetlo, dok klasični ekonomisti, koji su polazili od pretpostavke racionalnosti ljudskog izbora, nisu davali takvu sankciju državi. Tako je država od strane nauke dobila indulgenciju za još veće mešanje u ekonomiju u smislu regulacije.
Da li bihejvioralna ekonomija ruši ideju libertarijanizma? Pre, ona daje nove argumente da bi se nastavio ignorisati libertarijanizam, dok praksa ionako ispada na strani slobodnijih društava gde je regulacije manje, bez obzira na to koliko ta regulacija bila naučno utemeljena.
