Danila

Reč je o ovom ciklusu od tri članka: Libertarijanci su skupili ramena, Sovjetsko društvo nije 1984 i Rasipnost korporacija u 21. veku.

Ramena

§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.

§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.

§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.

1984

§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.

S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…

§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.

Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.

Pohlepna pratilja

§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?

Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.

Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.

§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.

§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?

§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!

Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.