Тег: prisiljavanje

Anarhizam protiv anarhije, eksplikacija

Pročitala sam članak Konstantina Morozova sa lepim naslovom Anarhizam protiv anarhije.

Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.

Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.

Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).

U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:

Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.

Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.

U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.

Već sam jednom prepričavala prethodni Morozovljev članak o moralnom realizmu, ali ga nikako nisam prokomentarisala, a on je u međuvremenu napisao još. U sledećoj objavi ipak nameravam da se izjasnim o zanimljivim pitanjima koja je on pokrenuo.

Nasilovni mere i logika pristalica nasilnog prisiljavanja

Voluntarist

Kao što znate, pristalice voluntarizma i ideja nenasilja aktivno se zalažu za nesilne mere za nadoknadu štete, kao i za kažnjavanje kršilaca dogovora i kriminalaca, kao što su ostracizam, finansijske sankcije, kaucije, osiguranje transakcija itd. Primena sile je dozvoljena samo u svrhu samoodbrane od neposrednog napada, u drugim slučajevima nasilje je apsolutno nedozvoljeno. Postoji mnogo razloga zašto je takav model ponašanja najoptimalniji, već sam mnogo toga rekao u svojim prethodnim materijalima. Sada ćemo razmotriti jedan veoma uobičajen argument, usmeren na diskreditaciju nesilnih mera.

Evo šta ja govorim o reputacionim institucijama i o ostracizmu, o tome da se osoba koja krši dogovore ili koja je u prošlosti počinila čin nasilja može uvrstiti na crne liste i da joj se odbijaju buduće transakcije. I znate kakav argument često sledi za tim? To liči na socijalni rejting u Kini, vi ste zapravo nečovečni totalitarijci! To je ipak „kultura otkazivanja“ koja se sada praktikuje na Zapadu, vi samo želite da surovo mučite ljude i lišite ih prava na normalan život!

Sada želim da postavim pitanje onima koji iznose takvu kritiku. A koju ćete vi alternativu ponuditi? Dozvolite mi da pogodim, zar svakoga ko prekrši treba tući štapovima, vući u lisicama po sudovima, ili čak na mnogo godina zatvoriti iza rešetaka? Drugo ionako nećete moći da ponudite, alternativa našim nematerijalnim merama je samo jedna – mere sile. I šta tako ispada, mi smo sa našim ostrakizmom i finansijskim sankcijama nehumanitarni totalitarijasti, a vaši štapovi i zatvor – humanitarni i krajnje ljudski instrumenti? Ako neko tako misli, onda je on jednostavno potpuni idiot!

I, inače, mi ne nudimo doživotnu „otkaznicu“ počinitelju prekršaja, o čemu neki takođe govore. Zapravo, može se proći i sasvim bez toga; ako osoba odmah prizna svoju krivicu i spremnost da nadoknadi štetu, onda joj ni ostrakizam ni crne liste ne prete. Na kraju krajeva, svima će biti bolje ako će krivac, u tempu koji mu odgovara i u uslovima koji mu odgovaraju, u kojima može da radi sa maksimalnim učinkom, nadoknađivati štetu koju je nanio. Takođe, da biste nekoga bacili iza rešetaka, morali biste nasilno oduzeti mirnim ljudima deo njihovih sredstava (tj. prinudno ih oporezivati) za održavanje zatvorske infrastrukture i samog zatvorenika. Naravno, ako neko nema ništa protiv toga da plaća za to – neka plaća, i neka zločincima predlaže svoju meru za ukidanje ostrakizma u vidu dobrovoljnog zatvaranja. A ja ne želim da plaćam za to. Šta ćete uraditi, i mene ćete izbiti štapom? Onda ste nasilnik, apsolutno ništa bolji od ostalih nasilnika!

Pored toga, ne treba govoriti da nematerijalne mere neće funkcionisati, jer kriminalac može zaobići njih jednostavno vršeći dalja nasilja i kradši radi sopstvenog obezbeđivanja. Čak i u tom slučaju, njegov život će biti izuzetno neprijatan, pošto čitav niz dobara i usluga ne može se jednostavno ukrasti, a ako se kriminalac odluči na napad, može ga se zaustaviti sredstvima samoodbrane. Ne zaboravite da mi zapravo zastupamo opšte naoružanje i da nemamo ništa protiv samoodbrane u slučaju neposrednog napada!