„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?
2R
Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.
Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.
Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.
Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.
Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.
Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.
Malo mi se kocka u glavi i želeo bih nekako relativno brzo da razrešim ovu protivrečnost 😀 Koja je razlika između minarhiste i liberala (osim zabrane agresivnog nasilja u slučaju prvog)? Jer nije svaki liberal, na primer, „za“ državnu socijalnu podršku, apsolutno pozitivan prema samoj državi. Ukratko, bio bih srećan da čujem razuman odgovor.
Uopšte, naravno, ako želite da dobijete odgovor relativno brzo, najsigurnije je pratiti pitanje donacijom)
Minarhizam je rezultat neprekidnog razvoja ideja klasičnog liberalizma, tako da je teško povući jasnu granicu između njih oko koje bi se svi nosioci liberalnog diskursa složili. Ja bih pristupila razgraničavanju sa pozicije onih osnovnih vrednosti kojima se rukovodi osoba kojoj pokušavamo da zalepimo etiketu.
Ako se radi prvenstveno o zaštiti privatnog vlasništva i društvenom ugovoru, zahvaljujući kojem se za zaštitu institucije privatnog vlasništva stvara vlada – onda je pred nama pre klasični liberal. On je sklon da ocenjuje državu upravo po kriterijumu toga koliko efikasno štiti privatnu imovinu – ili ne, i spreman je da plaća određene minimalne, razumne i pravedne poreze (ne pitajte!) pod uslovom da se rad na zaštiti imovine savesno obavlja. U suprotnom, ako dug niz zloupotreba od strane vlade natera njega da pretpostavi da je to već neka tiranija, on zadržava pravo da tu vladu svrne i ponovo uspostavi.
Ako pak osoba uglavnom stavlja akcenat na neagresiju i na dobrovoljni karakter formiranja kompleksa vladinih usluga, gde akcije privatnih lica mogu biti nekako prinudno regulisane, ali samo uz uslov nadoknade neprijatnosti, pri čemu se vlada jasno pozicionira kao servis, tada se osoba više ne rukovodi Lokom i očevima osnivačima, već Robertom Nozikom, i tada je pre minarhista.
Na kraju, osoba može u principu da poriče postojanje države, koliko god ona bila minimalna, ali da smatra da je za očuvanje građanskog mira neophodan niz socijalnih garancija, i da su razumni ljudi sasvim sposobni da ih finansiraju na dobrovoljnoj osnovi, jer im to na kraju i odgovara. Tada je to levi tržišni anarhist, postoje i takvi.
U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.
Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.
Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.
Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.
Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.
U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.
Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.
U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.
Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.
U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.
Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.
Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.
Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.
Rezime
Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.
Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.
A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.
Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.
Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.
Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.
Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.
Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.
Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.
Potpuno
Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.
Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.
Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:
Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.
Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.
Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.
Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.
Na Jutjub kanalu „Dobroum-TV“ pojavio se video sa zanimljivom inicijativom. Svako ko želi može, skidajući i štampajući flajer, da ih postavi u poštanske sandučiće u zgradama, potvrdivši tu radnju video snimkom, a zatim pošalje dobijene dokaze u privatnu poruku na posebno kreiran Telegram nalog, i dobije nagradu u bitkoinima po ceni od otprilike 10 rubalja po flajeru.
Naravno, od ovakvog posla se nećeš bogato obogatiti, jer će mali tiraž štampe pojesti veći deo nagrade. Mnogo važniji je osećaj moralnog zadovoljstva koji se dobija.
Onima kojima će ova akcija odgovarati, mogu se zabaviti i lepljenjem anarhističkih stikera. Za to je potrebno kontaktirati poseban Telegram bot, koji vam omogućava anonimnu komunikaciju. Stikere će vam dati, od vas se traži samo izvršenje kvesta njihovog kreativnog lepljenja na različitim neočekivanim mestima.
Napokon, možete i sami ukrašavati svoj grad raznim kreativima, od grafita do nadgrobnih spomenika Putinu, ili osnovati fond za finansiranje takvih aktivnosti. Ovo drugo je posebno zgodno ako se fizički nalazite van ruske jurisdikcije, ali se ne slažete da samo pasivno posmatrate ono što se dešava u domovini. Vlast, koja zakonski zabranjuje pokazivanje nepoštovanja prema njoj, izgleda posebno smešno i nesnosno, pa zašto sebi uskraćivati zadovoljstvo zabave?
Već sam ovde davala kratak pregled nekih Telegram kanala uz objašnjenje zašto sam se na njih pretplatila i zašto to preporučujem drugima. Danas će to verovatno biti najegzotičnija preporuka.
Paris Burns – to je kanal koji vode hardkor klasični anarhisti. Tamo ima malo razmišljanja, to je više izveštaj o praktičnim aktivnostima. Direktni reportaži o tome čime živi pokret žutih prsluka u Francuskoj, vesti o slučaju Azata Miftahova i drugih anarhista koje država progoni, reportaži sa kripto-forumâ i skotova, praktični trikovi za anonimizaciju na mreži, i još mnogo, mnogo toga. Ja sama se ne šifrujem sa istom pažnjom kao ovi momci, ali ako država počne da se bavi ne samo levim anarhistima, već i ankapovima, imaću od koga da učim.
Ako imate mnogo snage i energije, posebno preporučujem da prođete kroz kanal koristeći tag „stigmergija“ i procenite da li da ne učestvujete u zabavnom kvestu direktne akcije. Ako vam ideja bude privlačna, kontaktirajte posebnog bota gde će vam pojasniti detalje, a onda ćete konačno odlučiti da li ste spremni da se uključite.
Da li ste nailazili na slične čudne oglase na javnim mestima?
1. Koje su osobine potrebne čoveku za život u ankapi? A prilikom izgradnje? 2. S obzirom na to da će biti obezbeđena potpuna sloboda — da li su moguće neke ustaljene vrednosti koje bi, donekle objektivno u nekoj perspektivi, mogle poništiti takve osobine (i od kojih bi trebalo uzdržati zbog praktičnih razloga)? Ne znam zašto mi kao ilustracije toga isplivavaju Svetovlje omiljene amishe, koji odbijaju tehnički progres i prilično su izolovani.
Atomski tramvaj
Čini se da ste u sporu između Marksa i Makloskija na strani devojke, i da sledite nju misleći da za prelazak na određeni tip društva nije dovoljno imati neki tehnološki poredak, već je potrebna i određena ideologija. I meni se čini da je to tako, inače bi moja działalnost na uceњу vrednosti ankapa ljudima bila besmislena.
Vidim dve takve ključne ljudske osobine. Prvo, težnja ka slobodi, inače odakle će se uzeti anarhija. Drugo, težnja ka bogatstvu, inače odakle će kapitalizam?
Bez prvog ćemo lako dobiti klasično piramidalno društvo, gde će biti normalno ponižavati sebe i ponižavati druge – radi toga da bi sebi otkinuli komad. Bez drugog imaćemo višak konzervativizma, kada će svako ko je postigao nešto veći uspeh od ostalih, pre nego što investira ta sredstva za postizanje još većeg uspeha u budućnosti, radije organizovati proslavu za komšije gde će se sav višak pojesti. Guglajte šta je potlač i dobićete dobru ilustraciju onoga što mislim.
I odatle glatko prelazimo na drugi deo pitanja.
Imamo društvo ljudi koji cene svoju slobodu, teže bogatstvu, i stoga su oko sebe izgradili ankapi, odnosno slobodno tržište, koje bi nakon toga trebalo da reši bilo šta. Koja ljudska osobina, koja ne protivreči dvema osnovnim za ankapi, može postepeno da ih podgrati i dovede do uništenja društva slobodnog tržišta?
Možda bih kao takvu osobinu mogao nazvati opsesivnom sumnjičavošću. Ako čoveka previše mnogo stvari kod drugih ljudi uznemirava, to će sprečavati kooperaciju. Da, on i dalje može biti slobodouman, da, i dalje može težiti bogatstvu, ali svuda žive takvi kreteni! Kod jednog dete muči mačku, kako da od njega kupuje namirnice? Drugi ima odvratan muzički ukus, pa neka se ne nada dizajnu enterijera. Treći je uopšte seksista, sa njim je i da bude na istom hektaru neprijatno. I eto, čovek počinje da se koleba i računa kuda da beži, i gde će ga konačno prestati da iritiraju ti jadni ljudi.
Tako da ni bez određene zdrave debljine kože u ankapu ne može proći. Toliko voljeni institut reputacije kod ankap je onaj trojanski konj koji je sposoban da reši čak i tržište!
Rekla bih da je upravo „levo kretanje“ tipično eklektički pravac, jer je to skup potpuno nespojivih pojmova. Ovde imate i slobodu samoizražavanja i političku korektnost. I odsustvo eksploatacije i visoke poreze. I pravo na rad i rat protiv štrajkbrekera. I slobodu savesti i šerijat. I diktaturu proletaarata i parlamentarnu demokratiju.
Isto tako je eklektičan i anarhizam, ako ga posmatramo bez precizirajućih termina preko crtice. Zajedničko svim anarhističkim pravcima je samo jedno: ukazivanje na mogućnost i poželjnost oslobađanja društva od države. U ostalom, kod anarhista je potpuni miks, od „vlasništvo je sveto“ do „vlasništvo je krađa“, od apologeta teorije vrednosti zasnovane na radu do marginalista, od onih koji osnovu svakog blagostanja vide u podeli rada, do onih koji u istoj toj podeli vide koren svih nevolja.
Anarho-kapitalizam se prilično jasno može prikazati kao presek skupova. Pa, znate, svi oni krugovi sa popločanim oblastima, koji podsećaju na današnje moderne šarene „koloboke“. Od anarhizma se uzima sve što nije u suprotnosti sa ekonomskom teorijom, od kapitalizma sve što nije u suprotnosti sa NAP-om. Na kraju dobijamo prilično skladno učenje, praktično očišćeno od eklekticizma. To se lako proverava: postavljajte ista pitanja najrazličitijim ankapovima i dobijaćete veoma slične odgovore po sadržaju. Sa eklektičkim učenjima takav trik ne prolazi.
Moglo se nacrtati dva koloboka koji su u prijateljstvu organizama, ali lenjo je
(Voleo bih da nekada postavim ovo pitanje evangelisti libertarijanstva čitave Rusije Svetovu, ali ne može čovek živeti samo na Mihailu!)
Da li vam se TSN (stambena zajednica) ne čini kao prilično dobar, u odnosu na anarhizam uopšte prilično blisko srodan, društveno simpatičan i takođe relativno organizaciono lagan način da se pokrene sopstvena lokalna zajednica?
U celini, vaša logika je potpuno ispravna: pošto je ankap prirodno stanje društva, on se najpotpunije manifestuje upravo u primarnoj kooperaciji među ljudima, gde je državna intervencija odsutna ili minimalna. To jest u stambenim zajednicama, dačkim i garažnim kooperativama, sivoj preduzetničkoj delatnosti, organizacijama zajedničkih nabavki i sličnim udruženjima. Ukratko, svuda gde se ljudi udružuju dobrovoljno, rukovode pravilima koja su sami osmislili, delegiraju upravo ona prava koja sami poseduju, i upravo onaj minimum koji smatraju neophodnim…
Naravno, stambena zajednica nije najuspešniji primer takvog udruženja, jer su više regulisane od mnogih drugih. Ipak, stambene zajednice umeju prilično efikasno da se odupru pokušajima države da im ugrozi autonomiju: same biraju dobavljače usluga, politiku korišćenja zajedničke imovine i slično. Upravo su stambene zajednice najglasnije protestovale kada su uvodili obavezne naknade za kapitalno renoviranje, i na kraju su uglavnom uspele da te naknade ne padaju u zajednički lonac, već da ostanu na računu same stambene zajednice.
Nasućuju se sledeći važan korak ka jačanju lokalne samouprave. Zakon o izborima omogućava da u sastav izbornih komisija ulaze lica izabrana na skupštinama stanara. Trenutno u izbornim komisijama apsolutna većina čine zaposleni u opštinskim infrastrukturnim ustanovama: školama, vrtićima i slično. Neko je „preko mesta rada“. Neko je „od partija“. Ali de facto to su sve zaposleni u istom kolektivu. U međuvremenu, zamislite izbornu komisiju u koju spada šest višespratnih zgrada, u svakoj od kojih je organizovana stambena zajednica, i da iz svake zajednice u komisiji sedi jedan predstavnik! I još četiri-pet ljudi od partija, kao i što zakon nalaže. Da se to započne – ljudi bi masovno počeli da biraju opštinske deputate, a od toga je do „ljudskih guvernera“ nedaleko.
U suštini, moja poruka je sledeća: primarna kooperacija oko sopstvenih interesnih sfera je najpouzdaniji i najsigurniji put ka izgradnji građanskog društva, a da li će pritom uspeti da se sačuva neki delić države, ili će se od nje uspeti potpuno osloboditi – to je već u velikoj meri pitanje vere.
Tržište će rešiti, amin!
Ko je za to da se Mihail Svetov predloži za člana lokalnog biračkog odbora sa PRG?
