Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.
Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.
Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.
Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.
Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.
Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.
Potpuno
Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.
Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.
Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:
Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.
Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.
Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.
Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.
