(Voleo bih da nekada postavim ovo pitanje evangelisti libertarijanstva čitave Rusije Svetovu, ali ne može čovek živeti samo na Mihailu!)
Da li vam se TSN (stambena zajednica) ne čini kao prilično dobar, u odnosu na anarhizam uopšte prilično blisko srodan, društveno simpatičan i takođe relativno organizaciono lagan način da se pokrene sopstvena lokalna zajednica?
U celini, vaša logika je potpuno ispravna: pošto je ankap prirodno stanje društva, on se najpotpunije manifestuje upravo u primarnoj kooperaciji među ljudima, gde je državna intervencija odsutna ili minimalna. To jest u stambenim zajednicama, dačkim i garažnim kooperativama, sivoj preduzetničkoj delatnosti, organizacijama zajedničkih nabavki i sličnim udruženjima. Ukratko, svuda gde se ljudi udružuju dobrovoljno, rukovode pravilima koja su sami osmislili, delegiraju upravo ona prava koja sami poseduju, i upravo onaj minimum koji smatraju neophodnim…
Naravno, stambena zajednica nije najuspešniji primer takvog udruženja, jer su više regulisane od mnogih drugih. Ipak, stambene zajednice umeju prilično efikasno da se odupru pokušajima države da im ugrozi autonomiju: same biraju dobavljače usluga, politiku korišćenja zajedničke imovine i slično. Upravo su stambene zajednice najglasnije protestovale kada su uvodili obavezne naknade za kapitalno renoviranje, i na kraju su uglavnom uspele da te naknade ne padaju u zajednički lonac, već da ostanu na računu same stambene zajednice.
Nasućuju se sledeći važan korak ka jačanju lokalne samouprave. Zakon o izborima omogućava da u sastav izbornih komisija ulaze lica izabrana na skupštinama stanara. Trenutno u izbornim komisijama apsolutna većina čine zaposleni u opštinskim infrastrukturnim ustanovama: školama, vrtićima i slično. Neko je „preko mesta rada“. Neko je „od partija“. Ali de facto to su sve zaposleni u istom kolektivu. U međuvremenu, zamislite izbornu komisiju u koju spada šest višespratnih zgrada, u svakoj od kojih je organizovana stambena zajednica, i da iz svake zajednice u komisiji sedi jedan predstavnik! I još četiri-pet ljudi od partija, kao i što zakon nalaže. Da se to započne – ljudi bi masovno počeli da biraju opštinske deputate, a od toga je do „ljudskih guvernera“ nedaleko.
U suštini, moja poruka je sledeća: primarna kooperacija oko sopstvenih interesnih sfera je najpouzdaniji i najsigurniji put ka izgradnji građanskog društva, a da li će pritom uspeti da se sačuva neki delić države, ili će se od nje uspeti potpuno osloboditi – to je već u velikoj meri pitanje vere.
Tržište će rešiti, amin!
