Kanal Anarhija+, iz kojeg povremeno nastavljam da crpim ideje, demonstrirao je kreativnu primenu teorije igara na anti-etatistički pokret. Kao što sam više puta pominjala, teorija igara se ne koristi za dokazivanje, već samo kao alat za ilustraciju logike sopstvenih razmatranja.

Razmišljanje tamo otprilike glasi sledeće. Stalno nam podmeću neki Mad Max kao primer anarhije, a mi se na to ljutimo i pokušavamo da pokažemo da smo „beli i vazdušasti“ i da želimo nešto sasvim drugo. Predloženi model razlaže ishode rata anarhista sa državom prema jednostavnoj matrici, gde se naše željeno stanje anarhije ispostavi kao ishod „anarhizam je pobedio, država je izgubila“, dok je amorfnost kojom nas plaše ishod „država je izgubila, anarhizam je takođe izgubio“.

Na kraju članka ostaje nedorečeno pitanje šta upisati u kvadratić „država je pobedila, anarhisti takođe“. Ako definišemo državu kao sistem centralizovanog prisiljavanja, a anarhizam kao sistem distribuiranog kočenja, situacija win-win je od strane autora interpretirana kao neostvariva.

Naravno, panarhisti na to odgovaraju: ništa slično. Federalizacija, prelazak na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija ili funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija, upravo i označava traženi win-win. Država dobija jer se zadržava kao sistem centralizovanog prisiljavanja, pri čemu se njena legitimnost naglo povećava. Anarhizam dobija jer se država fragmentiše, uticaj građana na politiku se jača zahvaljujući drastičnom olakšanju promene jurisdikcije, a takođe se povećava podložnost države sistemima distribuiranog kočenja.