Jer ove investicije možda neće biti isplaćene dobijanjem kvalifikovane radne snage u budućnosti — ako osoba ne bude želela da radi za kompaniju koja ju je „stvorila“.

Zaista, zanimljiva tema. Jedan subjekt ulaže sredstva i napore kako bi stvorio drugog subjekta, pri čemu stvoreni subjekt nema nikakav dug prema tvorcu, osim možda moralnog. Postavlja se pitanje: šta će zapravo primorati tvorca da ulaže resurse u svoje stvaranje?

Pri tome, vi nekako ne sumnjate da sa roditeljima problema neće biti, oni će nesumnjivo biti zainteresovani da ulažu u stvaranje naprednijih dece iz njihove perspektive. A zašto, zapravo?

Evo, ja, recimo, razmišljam o detetu i čitam cenovnik genetskih modifikacija koje se mogu uneti. Ukloniti predispoziciju za rak i aids? Naravno, uzimam, to je mnogo pouzdanije od zdravstvenog osiguranja, a košta, ako se rasporedi na životni vek, mnogo je jeftinije. Čistimo nasledne bolesti. Treba li? Naravno. Sklonost ka gojaznosti? Verovatno ću korigovati, i to će se isplatiti. Visina? Boja očiju? A zašto? Pa, samo ako te postavke idu u opštem paketu, jer svaki roditelj neće posebno kupovati te modifikacije.

Drugim rečima, roditelji će prvenstveno biti zainteresovani za one modifikacije koje će uštedeti njihove, roditeljske, troškove održavanja deteta. Drugo u redu — one koje u perspektivi mogu povećati šanse deteta za uspeh u životu, iako nikada ne možete pogoditi šta će imati tržišnu potražnju. Na kraju — sva neka stvar koja zavisi od ukusa.

Zašto uopšte roditelj dobija dete i ulaže u njega? Radi dobijanja radosti iz procesa vaspitanja i zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Dete je kreativni projekat koji, kako se ne zna, može doneti i komercijalni uspeh.

Može li sličan kreativni projekat pokrenuti, na primer, ne roditelj, već velika kompanija? Zašto da ne, ali motivacija tvoraca kompanije će pritom biti ista: dobiti maksimum zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Pri tome, da bi slobodni ljudi, koje proizvodi ova kompanija, donosili i neku novčanu dobit, potrebno je da to rade dobrovoljno. Dakle, treba u njima vaspitati lojalnost.

Ako se uda u to pronaći gen slepe ljubavi, možda će se problem lojalnosti tako moći rešiti. Ali iz nekog razloga imam ozbiljnu sumnju da će se taj gen ispostaviti da je povezan sa genima odgovornim za intelektualni razvoj, što znači da će životni uspeh takvog deteta generalno biti mali (naročito jer kombinat za proizvodnju dece teško može svakom maturantu dati značajan početni kapital).

Fantazije o uzgajanju kompetentnih specijalista sa kasnijim prisilnim zadržavanjem u ropstvu, molim vas, ostavite komunistima, mi ovde razmatramo ankap, a ankap je samopripadnost.

Dakle, ako govorimo o tržišnim modelima za ovakva preduzeća, radije bih predložila da se pogledalo u pravcu sadašnjih privatnih škola i univerziteta. Tamo talentovani učenik isto tako može dospeti u školu besplatno, pa čak i imati stipendiju, a ustanova se finansira putem endaument fonda. Novac u fond potpuno dobrovoljno unose bivši učenici koji su uspeli u životu. Razlika u našem slučaju će biti samo u tome što talentovanu decu u početku ne traže, već ih proizvode.

Čini mi se da je to sasvim simpatična budućnost u kojoj su deca pretežno željena, i mnogo će manje razočarati one koji su u njih investirali.