Тег: Bitarh

Eksternalije nasilja

Bitarch kolumna

U diskusijama sa pretplatnicima povremeno se sreću mišljenja „moralnih monstruma“ koji smatraju da nikakav moral ne postoji, da su to sve samo „priče za siromašne“ i da će samo budala odustati od tako efikasnog alata kao što je fizičko nasilje. Takvi ljudi, naravno, zaslužuju najstrožu osudu i ostracizam, po primeru onoga što rade borci protiv rasizma i homofobije u SAD. Ali da bismo uverili širu javnost u to, ipak ćemo morati da navedemo utilitarističke argumente u vezi sa neprihvatljivošću agresivnog nasilja u društvu. Jer, zaista, deontološki moral ne pojavljuje se „iz vazduha“, on je proizvod višestrukih interakcija subjekata u društvu.

Za početak ćemo primetiti da moral neagresije postoji čak i kod mnogih vrsta životinja. Kao što je dokazao poznati biolog Konrad Lorenc, urođena nasleđena moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste prisutna je kod svih životinja sa „urođenim naoružanjem“ (na primer, ježevi, ježinastci, ehidne, otrovne zmije). Ona se učvrstila u njihovom DNK tokom prirodne selekcije, kada su jedinke sklone agresiji umirale u sukobima, ne ostavljajući potomstvo.

Šta mislite, kada se pojavljuje moralna zabrana određenog ponašanja u društvu? Pretpostavljam da je odgovor očigledan — kada većini članova društva takvo ponašanje predstavlja neprijatnost, smanjuje kvalitet života ili stvara prekomerne rizike. Govoreći ekonomskim jezikom — ponašanje jednog subjekta stvara ogromne negativne eksternalije za članove čitavog društva, iako konkretno za tog subjekta takvo ponašanje može biti veoma profitabilno.

Možemo pronaći dovoljno primera takvih negativnih eksternalija ako pogledamo svetsku istoriju. Evo nekih primera takvih eksternalija:

1) Različiti ekološki izazovi (zabrana etiliranog benzina, insekticida DDT, freona u rashladnim uređajima, poslednjih godina — motora sa unutrašnjim sagorevanjem u nekim zemljama).

2) Problemi rizika koji su neprihvatljivi za društvo (zatvaranje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama nakon nesreća u Černobilju i Fukušimi, ograničavanje emisije ugljen-dioksida radi smanjenja rizika od globalnog zagrevanja).

3) Loše postupanje sa decom (zabrana primene nasilja nad decom uvedena je već u većini zemalja sveta). Dokazano je da to dovodi do povećanja slučajeva narkomanije, alkoholizma, samoubistava, smanjuje njihove šanse za uspeh u životu, kao i dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.

4) Zločin nad životinjama — dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.

Kao što možemo primetiti, u svim ovim slučajevima primećuje se konflikt između pojedinca kojem je koristan egoistično opasno ponašanje i celog društva koje će snositi troškove njegovog ponašanja. Na primer, za nemarne roditelje, ošamariti dete je mnogo jednostavnije nego mu rečima objasniti zašto se mora ponašati na određeni način, samo što će posledice tog postupka biti rasprostranjene na celo društvo. Isto važi i za korišćenje dizel automobila — za njegovog vlasnika to je jeftino i praktično, a za ostale stanovnike grada — loš vazduh i različita oboljenja. O sličnim eksternalijama počinju ozbiljno govoriti tek kada šteta od njih postane primetna značajnom delu društva.

Primena agresivnog nasilja kao alata za postizanje bilo kakvih ciljeva (što je po pravilu prinuda i kazna) nosi sa sobom najveće eksternalije koje uopšte postoje na Zemlji. Mnogo, mnogo veće nego čak i korišćenje nuklearnih elektrana sa reaktorima „černobiljskog“ tipa ili termoelektrana na ugalj bez ikakvih sistema za prečišćavanje u gradu. Evo samo nekoliko utilitarističkih argumenata zašto je agresivno nasilje loše:

1) Povećava se prosečan nivo nasilja u društvu. Ako statični bandit (država) primenjuje surove metode prisile na svoje „sluge“, oni brzo postaju okrutni i više ne smatraju sramotnim da prečklapaju ženu i dete, oduzmu novac i telefon slabijem. Stalne pucnjave i potere policije dovode do čestih ranjavanja slučajnih (nepripadajućih slučaju) lica. Povećava se nivo stresa kod mnogih ljudi, što dovodi do povećanja broja psihičkih oboljenja, samoubistava, upotrebe droge, smanjenja kreativnih sposobnosti i usporavanja ekonomskog rasta. Iz ovih razloga, u skandinavskim zemljama država već sada šalje u zatvor uglavnom samo zbog namernog ubistva, a sami zatvori više liče na sanatorije.

2) Rizik od veštačke globalne katastrofe ili čak samouništenja čovečanstva. Razvojem tehnologije, ukupna šteta koju jedna osoba može naneti neprestano raste. Ako je agresivno nasilje u društvu norma (naročito državno, jer je od njega najteže pobeći), onda će čovek doveden do očaja pre ili kasnije odlučiti da iskoristi neku opasnu tehnologiju kao oružje sudnjeg dana (OSD) — zapretiti eksplozijom reaktora nuklearne elektrane ili pustiti u svet smrtonosni virus. Kada ti stacionarni bandit preti da te zatvori u zatvor zauvek, nema govora o bilo kakvoj humanosti; sva sredstva su dobra da bi te ostavili na miru, čak i pretnja izazivanjem svetske pandemije. Za društvo je čak i zanemarljiva verovatnoća takvog događaja neprihvatljiva, jer bi potencijalna šteta od njega bila jednostavno katastrofalna i mogla bi čak dovesti do uništenja čoveka kao vrste.

3) Zaustavlja se produktivni razvoj ekonomije i kvaliteta života jer nasilje postaje „ciljna funkcija“ razvoja društva. Umesto razvoja tehnologija, proizvodnje dobara i usluga koje donose korist većini stanovništva, resursi društva troše se na stvaranje alata za nasilje. Postoji rasprostranjena zabluda da „trka u naoružanju“ pokreće naučno-tehnološki progres. To je zaista tačno, ali samo na veoma kratkom vremenskom periodu. Potencijal nasilja se može posmatrati kao analog pojma „ciljna funkcija“ u matematici. Ona teži sasvim konkretnoj i praktično nepromenljivoj vrednosti kroz vreme (preciznije, konstantno smanjujućoj) — nanošenju neprihvatljive štete protivniku (tolerancija na nasilje ima stalnu tendenciju ka opadanju, pa se s tim smanjuje i prag neprihvatljive štete). To razlikuje nasilje od svih ostalih oblasti ljudskog delovanja u kojima je cilj poboljšanje ljudskog života. Potrebe ljudi stalno rastu i to daje podsticaj naučno-tehnološkom progresu, pojavljivanju novih niša u ekonomiji i rastu kvaliteta života. S druge strane, društvo koje se razvija kroz „trku u naoružanju“ dolazi do kolapsa, kao što se već dogodilo sa SSSR-om. Kada je mogućnost nanošenja neprihvatljive štete jedni drugima postala dostupna svim razvijenim državama, tehnološki razvoj je naglo usporio.

4) Formiranje vojnog hegemona, hijerarhije dominacije, i, kao posledica toga — urušavanje nataliteta, izumiranje čovečanstva. U istraživanjima Džeka Hiršlejfera navodi se dokazana tvrdnja da narušavanje ravnomernosti distribucije balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu dovodi do pojavljivanja hijerarhije dominacije (država u ljudskom društvu je jedan od njenih primera), a ako se neujednačenost BPN nastavi povećavati — do globalnog „vojnog hegemona“. Opasnost dugotrajnog postojanja krute hijerarhije dominacije identifikovana je u različitim eksperimentima na životinjama, na primer „Univerzum 25“. Populacija je jednostavno izumirala zbog pada nataliteta. Verovatno ćete sada reći „uslovi nisu isti“, „čovek nije pacov“, „analogija nije argument“, ali pogledajte istini u oči i na statistiku ukupnog koeficijenta nataliteta u različitim zemljama sveta: u većini zemalja on je već sada ispod nivoa reprodukcije (u proseku 2.1 dete po jednoj ženi). Takođe postoji određena zavisnost između nivoa nataliteta i stvarne mere umešanosti države u život čoveka. U Africi i Indiji formalno može biti mnogo regulacija različitih sfera života i visoki porezi, ali u stvarnosti država fizički nije sposobna da dopre do svakog stanovnika. A u Singapuru sa izlaznim vizama i bičevanjem zbog drugačijeg mišljenja, stanovništvo nekako ne žuri da se razmnožava uprkos čak i visokom nivou prihoda. Kao i u Južnoj Koreji, gde je nivo ličnih sloboda, ako se gleda nepristrasno, ne mnogo viši nego u Severnoj.

Zaključci. Kao što vidimo, moral o neprihvatljivosti agresivnog nasilja nije samo nečija „želja“, već banalni uslov preživljavanja civilizacije, pa čak i čovečuljka kao biološke vrste. Odbacivanje ovog morala u suštini znači upravo jedno: „ja sam ovde najvažniji i ne zanima me što će celo čovečanstvo skaputi“. Prema takvom čoveku svi normalni ljudi bi trebalo da imaju odgovarajući stav — kao prema najgorem podlacu, novom Hitleru ili Pol Potu.

U celom razvijenom svetu, društvo je prihvatilo neprihvatljivost korišćenja etiliranog benzina, DDT-a, eksploatacije nuklearnih elektrana i nasilja nad decom iz utilitarističkih razloga. Sledeći na redu je nasilje od strane stacionarnog bandite (države).

Argument za BPN od teorije evolucije

Bitarh kolumna

Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).

Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.

Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.

Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.

Glavna greška ankapova

Bitarch kolumna

U svojoj nedavnoj objavi Ankap-tjan je napisala da nije ubeđena mojim argumentima o neophodnosti apsolutnog NAP-a. Nažalost, takvo nerazumevanje činjenica i protivrečnost stavova stalno se sreće kod mnogih libertarijanaca. Pošto Ankap-tjan nije ubedila stvarna pretnja globalne katastrofe (primer sa virusom), mora je ubediti jača pretnja, u razumevanju bilo kog libertarijanca — nemogućnost realizacije slobodnog društva (panarhije i ankap-a) bez usvajanja apsolutnog NAP-a. Bez njega, ankap je zaista utopija. Evo zašto:

1) Naučno priznato istraživanje Džeka Hiršlejfera o održivosti anarhije, gde se, između ostalog, pominje scenario pojavljivanja „ratnog hegemona“ (što je ništa drugo do pojavljivanje stacionarnog bandite — države) prilikom narušavanja ravnomernog balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu. A tamo gde postoji ravnomerni BPN, primoravanje pomoću fizičkog nasilja je po definiciji nemoguće.

2) Ako nekoga u društvu možemo naterati pomoću nasilja da isplati odštetu, isto tako možemo naterati da plaća poreze — tehnički nema nikakve razlike! A tamo gde su porezi, ponovo dobrodošli u etatizam! Mihail Svetov to odlično razume, zato na svakom strimu ponavlja: treba se osloboditi loših alata, uništiti „prsten moći“ (što je ništa drugo do mogućnost da se sa koristi za sebe primenjuje agresivno fizičko nasilje bez obzira na ciljeve — to je ipak samo alat, moralne kategorije ovde ne igraju ulogu).

3) Razumevanje pravde je kod svih različito. Za člana EKJ „Socijalista“, organizovanje štrajka je herojski čin, za EKJ „Klaslib“ to je zločin. Recimo, radnik — građanin EKJ „Klaslib“ organizovao je štrajk, poslodavac je podneo tužbu i on je osuđen na isplatu neizdržive odštete, što u suštini znači slanje u ropstvo. On traži zaštitu od EKJ „Socijalista“, koja pristaje. Vaše akcije?

(a) Ako priznajete apsolutni NAP, onda je sve u redu — maksimalno će sa njim prestati sarađivati biznisi iz EKJ „Klaslib“.

(b) Ako ne priznajete — sami ste mrtvac, čak i ako nemate nikakve veze sa tim slučajem. ECU „Classlib“ šalje snage bezbednosti kod odmetnika, snage bezbednosti „Socijaliste“ kontratakuju, „Classlib“ ispaljuje rakete po vojnim objektima i glavnoj kancelariji „Socijaliste“, a oni odgovaraju pomoću oružja masovnog uništenja. Bićete veoma srećni ako to bude samo taktičko nuklearno oružje. Ali nuklearno oružje je komplikovano i skupo, pa će se, najverovatnije, izbiti globalna pandemija zaista ozbiljnog virusa sa smrtnošću od 30-50%, i taj virus će testirati imuni sistem već u vašem organizmu.

4) Pre pojave oružja masovnog uništenja i doktrine odvraćanja (M.A.D. Džona fon Nojmana), sličan konflikt između ECU („zaštitnih agencija“, plemena, fratrija) uvek je vodio do formiranja države kakvu poznajemo, sa džinovskim, razvučenim granicama poput Rusije. Iako mi se ne sviđaju mnogi razgovori Roberta Noziка, ovde je bio u pravu. Ako ne priznaješ apsolutni NAP — dobrodošao si ponovo u državu!

5) Recimo da priznajemo da se ne može koristiti nasilje protiv ECU, ali zašto se može protiv jednog čoveka? A protiv 10 već ne može? Gde je granica?! Kod panarhije, mogućnost stvaranja sopstvene ECU i izlaska iz jurisdikcije prethodne je osnova postojanja modela, bez toga panarhija nije moguća. Isto kao i kod ankapa „suverenitet pojedinca“: jedna osoba je jednaka jednoj državi u modernom smislu. A suverene države, kao što odlično znamo, ne primenjuju nasilje jedna prema drugoj, inače nisu nikakve suverene.

6) Svet „Džona Vika“ se neće dopasti većini stanovništva. Šta god da se kaže, čak i meni se umerena država poput Švedske čini privlačnijom opcijom nego život u takvom paklu pod mafijom. Većini ljudi je tim pre, naravno, privlačnost takvog „ankapa“ nikakva!

7) Na kraju — dokaz same istorije. Tako omiljeni primeri ankapa u prošlosti među mnogim libertarijancima — srednjovekovna Irlanda i Islandija — završili su svoj put uopšte ne zbog nekih tipičnih problema ankapa o kojima se neprestano govori (putevi, sudovi). Već zbog banalnog razloga — osvojeni su. Ali to se nije desilo tek tako i bilo je potpuno očekivano. Da su ova društva bila idejno-voluntaristička, oni bi se namerno borili protiv agresivnog nasilja, stvarali za tu svrhu kulturna dela, metodike, tehnologije i, što je najvažnije — širili bi te vrednosti celom svetu. U tom slučaju, sami Englezi bi izbacili Kromvela iz društva već pri prvom pokušaju da inicira agresivno nasilje negde u mladosti i Irlanda bi i danas bila ankapska.

Inače, u nekim društvima su se ponekad spontano pojavila prava žena, ali su kasnije nestajala kada bi dolazili osvajači ili novi surov vođa. Globalno gledano, prava žena su postala nova normalnost, dadaost za sve, tek u 20. veku nakon usmerenog delovanja sufražistkinja. Isto važi i za ankap — da bi on postao stvarnost i ne nestao za sekundu, potrebno je usmereno delovanje u borbi protiv agresivnog nasilja, tj. apsolutni NAP mora postati nova normalnost života.

Scila i Haribda diskursa o nenasilju

Na ovom kanalu je već bilo nekoliko Bitarchovih članaka o „apsolutnom NAP-u“, pod kojim on podrazumeva zabranu ne samo agresivnog nasilja, već i odložene odmazde ili izvršenja presuda.

Ukratko, ideja je sledeća. Tehnički progres povećava dostupnu ljudima razmer nasilja i smanjuje relativnu cenu nasilnog delovanja. Svaki student biologije sutra će moći da pokrene pandemiju poput ove sadašnje, zato nam je potrebno društvo u kojem ljudi imaju što manje razloga da prete takvim stvarima i što više moralnih ograničenja koja ih primoravaju da o tome čak i ne razmišljaju. Kao jednu od opcija delovanja, Bitarch razmišlja o nasilničkoj državi. Kako bi hipotetičkoj Greta Tunberg pružio argumente, objavio je članak o eksternalijama nasilja, u kojem nabraja na koji način nasilje šteti društvu. Ukratko ću proći kroz teze tog članka i još nekoliko na slične teme.

1. Pozivajući se na Konrada Lorenca, govori se o tome da čovek nema prirodnu moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste koja je zapisana u genima, jer je prirodna naoružanost čoveka mala. Odavde jedna od alternativa nasilnim kaznama za nasilne zločine može biti dobrovoljna genetička korekcija ponašanja, ako se ona uspe razviti.

Čovek skoro uopšte nema genetski uslovljene obrasce ponašanja, postoje samo određene sklonosti, a sva konkretnost se zadaje putem društvenih mehanizama. Dakle, pozivanje na biološku evoluciju više služi za ilustraciju, nego kao bukvalno uputstvo za delovanje. Društvena evolucija takođe postoji, pa je bolje orijentisati se na primere odande.

2. Navode se primeri kako je čovečanstvo uvodilo zabranu određenih aktivnosti i uspešno ih sprovodilo (upotreba etiliranog benzina, DDT-a, freona). Ukazuje se na to da na isti način čovečanstvo uspešno sprovodi i ograničenja na moralno neprihvatljive radnje (na primer, zlostavljanje životinja, dece i zatvorenika). Dakle, kampanja političkog pritiska će pomoći i u uspostavljanju apsolutnog NAP-a.

Država je uvek rado nešto zabranila, obrazloženje nije toliko važno. Tako su argumenti protiv zabrane freona, koji navodno troše ozon u stratosferi, i DDT-a, koji navodno može izazvati rak, uglavnom sveli na takozvani naučni konsenzus. Isto važi i za argumente za zabranu emisije ugljen-dioksida, koji navodno krivi globalno zagrevanje, koje navodno nosi pretnju čovečanstvu.

Dakle, za politički pritisak na globalnom nivou nisu potrebni čak ni ozbiljni argumenti, potrebno je samo zauzeti mesto u dnevnom redu. Da bi se to postiglo, moralo bi se pomeriti climatechange, ali pre toga treba poraziti njegove mlađe brate poput Rotšilda, čipovanja i GMO. Zadatak je rešiv, ali metode takvih kampanja zahtevaju više vikanja nego razmišljanja, a to je meni lično teško, iako vičem na svojoj avatarici.

3. Navode se argumenti o dugoročnim negativnim posledicama visoke tolerancije društva na nasilje. Bar minimum, sveprisutno nasilje postaje faktor kočenja ekonomije – preveliki udeo resursa odlazi na obezbeđivanje sigurnosti, uključujući sigurnost transakcija. I obrnuto, prikazuju se dugoročne pozitivne posledice niske tolerancije na nasilje. Na primer, u svežoj belešci pominje se istraživanje o tome kako kultura zagrljaja i slobode adolescentnog seksa dovodi do smanjenja hijerarhijske strukture u društvu.

Evo, argumenti su druga stvar, tu ima o čemu diskutovati.

Rezimiram. Onome ko želi da osigura uspeh idejama nenasilja, moraće da prođe između Haribde moralne histerije i Skile ograničenog uticaja naučne diskusije. Savetovala bih Bitarchu da drži bliže Skili, kao što nam je Homer zapovedio, ali neka svako ko plovi vodama javnog diskursa sam bira svoj put.

Onaj levičarski vrtlog je opasniji

P.S. Mi se, naravno, nismo složili sa Bitarchom u stavovima o sadržaju članka. Neke teze sam preuredila, ali ne sve. Tako da nas, najverovatnije, čeka nastavak diskusije.

Nenasilna država

ili realističan scenario prelaska u slobodno društvo

Bitarh kolumna

Tekst je značajno prerađen od strane mene uz dozvolu autora. Originalna objava – u Bitarh javnom prostoru.

Pročitavši naslov, verovatno ne možete odmah razumeti, je li ovo neka šala? Fraza izgleda kao oksimoron! Stacionarni bandit (država) vrši svoju vlast putem nasilnog prisiljavanja, pa o kakvoj nenasilnoj državi uopšte može biti reči?! Zapravo, takav oblik društvenog uređenja sasvim može postojati u tranzicionoj fazi ka potpuno bezdržavnom društvu. Da bi se razumela ideja, potrebno je odvojiti državne instrumente fizičkog prisiljavanja od svega ostalog (zakonodavstvo, sudovi, registri vlasništva, infrastruktura, putevi, medicina i ostalo) i ukloniti prve.

Kako uopšte takav hibrid može nastati? Ukratko, kao rezultat prihvatanja ideje od strane društva o neprihvatljivosti agresivnog fizičkog nasilja. Iako je neagresija neophodan uslov za stvaranje slobodnog (libertarijanskog/voluntarističkog) društva, ona može biti sasvim uspešno postignuta aktivistima koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Na primer, u skandinavskim zemljama je već pola veka postignut nedvosmislen konsenzus o zabrani nasilja nad decom, i to nisu uradili libertarijanci. Ništa ne sprečava pokretanje društvene kampanje za promociju univerzalnog principa neagresije, na primer, motivišući to pretnjom jakim negativnim eksternalijama agresivnog nasilja za celo društvo (ovaj argument je već pokazao svoju efikasnost za zabranu nasilja nad decom, pa čak i životinjama, što je dovelo do njegovog iskorenjivanja u većini razvijenih zemalja) ili čak samouništenja čovečanstva. Sa prilično velikom verovatnoćom ovu kampanju će sprovesti aktivisti koji čak i ne znaju značenje reči „libertarijanstvo“, iako će je sprovodivanjem otvoriti put u svet u kojem će libertarijanstvo biti moguće realizovati u praksi.

Okvirni scenario kako se događaji mogu razvijati:

1) Nova (ili čak ista ona) „Greta Thunberg“ aktivno promoviše ideju o neprihvatljivosti i opasnosti agresivnog nasilja. Ove ideje dobijaju virusno širenje, brzo idu „u narod“. Možda čak i neko od aktivista postane „Čovek godine“ prema izboru časopisa Time.

2) Raste pritisak na zvaničnike i pripadnike službi bezbednosti. Čak i komšije im počinju govoriti „ti si novi Hitler, odlazi“, prijatelji prestaju da komuniciraju sa njima, više ih ne puštaju u barove i klubove. Sve veći broj pripadnika službi odbija da sprovodi prinudu za „zločine“ bez žrtava, poput prekoračenja brzine, jer se plaše naknadnog stidjenja. Ugnjetavanje biznisa, naročito malog, za zvaničnike takođe počinje da znači političku smrt.

3) Ljudi koji žele čvrst red i disciplinu, navikli da prijave komšije policiji, naravno, ogorčeni su. Policija nikoga ne pakuje u pritvor, već dolazi i nežno ubeđuje da se ponaša pristojno – to radi slabije, a takođe izaziva moralno ogorčenje: koji đavo se toliko povlače pred tim gadovima za naš novac od poreza, umesto da preduzmu odlučne mere.

4) Dešavaju se neizbežne promene i na zakonodavnom nivou – pre svega, naravno, u zemljama parlamentarne demokratije. Bilo ko ko zastupa očuvanje statusa kvo jednostavno će izgubiti izbore, kao da zastupa dozvolu za DDT ili etilovani benzin. Ispunjavajući zahtev birača, parlamentarci su prinuđeni da izmišljaju mere prinude koje ne podrazumevaju primenu nasilja. U ovoj fazi, vrlo je verovatno da deputati čak i ne razmatraju pitanja koja su tako uobičajena u diskusijama o libertarijanizmu (kako preći na privatne puteve, škole, bolnice, penzije, subjektivnost dece, legalizaciju narkotika i slično).

5) Dakle, parlamenti počinju da donose zakone o ukidanju takvih mera suzbijanja i kažnjavanja kao što je lišavanje slobode, o zabrani upotrebe oružja od strane policije, a istovremeno, naravno, otežavaju nabavku oružja od strane privatnih lica – ali baš tu zabranu država neće moći kako treba da sprovodi, jer je i sama odustala od nasilne prinude. Smanjuje se finansiranje odbrane, vojska prestaje da se trenira u žari sukoba širom sveta i ograničava se na mirne vežbe.

6) Sve ostale funkcije države (osim prinudnog dejstva sile) nastavljaju da rade kao i ranije: obrazovne i medicinske ustanove, izdavanje dokumenata, sudovi, regulacija saobraćaja, čak i poreska služba. Jer, kada su u mnogim zemljama Evrope počeli da govore o zabrani automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, niko nije predlagao da se potpuno odustane od uobičajenog „automobilskog“ načina života. Gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem je mnogo praktičnije od glomazne baterije, ali ono postaje žrtva borbe za ekologiju, čak i ako u njoj postoji samo 10% zdravog razuma i 90% histerije. Slično je i sa nasiljem — za državu je to veoma praktičan alat, ali pošto se smatra neprihvatljivim, moraćemo tražiti alternativu. Ipak, zakonita većina, koja se i sada gotovo ne susreće sa državnim nasiljem, u početku čak neće ni primetiti da se nešto promenilo.

7) U međunarodnoj politici se umesto vojnog prisiljavanja već odavno koristi mehanizam ekonomskih sankcija. Najverovatnije će se ovaj isti način, umesto direktnog policijskog nasilja, sada primenjivati i na građane. Ovaj alat, uz svu svoju obmanjujuću blagost, veoma je moćan, naročito u socijalnoj državi, gde od države zavise razne vrste isplata, dobijanje bezbrojnih dozvola za rad i slično.

8) Ljudi koji upadnu pod valjak ekonomskih sankcija države biće primorani da traže mogućnost samostalnog preživljavanja. Pojaviće se neformalna udruženja uzajamne pomoći koja će postepeno svojim učesnicima, koji su de facto izašli iz pod države jurisdikcije, obezbediti manje ili više prihvatljive uslove života. Faktički, to su uveliko odavno od strane nas teoretski proučene ugovorne jurisdikcije.

Tako će postepeno, zahvaljujući političkom pritisku koji čini primenu nasilja neprihvatljivom, klasične teritorijalne države postati panarhije. Samo deo ugovornih jurisdikcija će biti libertarijanski, ali okrenuti čovečanstvo u libertarijanstvo u potpunosti je potpuno suvišan zadatak. Sasvim je dovoljno da izbor redova po kojima čovek živi bude dobrovoljan.

Nekoliko pregleda

Principi agorizma – sada u video formatu

Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.

Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.

Popularizacija slobode

Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društva ponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.

Prenosivo libertarijanstvo

Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.

Наблюдается экспоненциальный рост числа сторонников

Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):

Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!

Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.

Uslovi stabilnosti anarhije

Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.

Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.

Konflikt zaštitnih organizacija je lažni argument protiv ankapa

Bitarch kolumna

Originalna objava na Vkontakte

Kritičari ankapa stalno navode ovaj argument o nemogućnosti ankapa, koji je poznat još iz knjige Roberta Nozicka iz 1974. Anarhija, država i utopija. Suština je u tome da različite zaštitne organizacije mogu doneti protivrečne odluke u vezi sa određenim slučajem, ući u oružani sukob prilikom pokušaja izvršenja i na kraju ostati samo jedna, najjača agencija, koja će postati obično mini-državno telo sa teritorijalnim monopolom. Jack Hirschman je u svom radu o uslovima održivosti anarhije demonstrirao pod kojim uslovima se to dešava, dovodeći do rata za hegemoniju umesto stanja anarhije.

Ali ovaj argument se odnosi isključivo na modele bezdržavnog društva, gde je upotreba nasilja ipak dozvoljena za određene svrhe (izvršenje ugovora, naplata odštete). Na primer, takvu poziciju delimično zastupa Murray Rothbard, a u potpunosti David Friedman (knjiga Mehanika slobode). Za potpuno voljuntarističko društvo, problem konflikta zaštitnih organizacija, kao i pitanje definisanja najvišeg sudskog instance (koja donosi konačnu odluku), potpuno je odsutan.

U bilo kom modelu voljuntarističkog društva stvaraju se uslovi u kojima iniciranje nasilja nije moguće ili se trenutno suzbija (postoji ujednačen balans potencijala nasilja (BPN) „oružje kod svih“ i doktrina odvraćanja (DO), tj. spremnost većeg dela društva da primeni kontra-nasilje kako bi zaustavili agresiju). Kontra-nasilje se može primeniti samo pri direktnom napadu, ali se ne sme započeti rat kako bi se „kazala prekršilac“ ili „naplatila odšteta“. Osobu koja je učinila štetu, ako u tom trenutku ne inicira nasilje, može se samo bojkotaovati, odnosno ne voditi nikakve poslove sa njom. Inače, to je standardno ponašanje među svim subjektivnim igračima sa BPN, na primer, stacionarnim banditima (SB, „državama“) u međusobnim odnosima.

Kod ankap-a sud (kao i sada u odnosima između SB) može se dogoditi samo uz obostrani pristanak obe strane. Strane se takođe unapred dogovaraju o uslovima žalbe na sudsku odluku, ako ih ona ne zadovolji. A šta ako jedna strana ne bude želela da ode na sud? U voljuntarističkom društvu sa BPN niko ne može da je primora da ode tamo, ali odbijanje se može smatrati priznanjem krivice, što će dovesti do zahteva za isplatu kompenzacije tužiocu, a u slučaju odbijanja — do pada reputacije i mogućeg ostracizma. Ako prekršilac to bude radio stalno, težina ostracizma će rasti, što će na kraju dovesti do toga da mu jednostavno prestanu pružati komunalne usluge i prodavati robu u većini prodavnica, pa će biti primoran ili da pristane na saradnju, ili da ode dalje, tamo gde se njegova reputacija ne shvata tako ozbiljno. Iako će mu sa pokvarenom reputacijom ulaz u sve manje-više pristojne jurisdikcije biti zatvoren.

Kao što vidimo, nema mesta za Nozickov konflikt uopšte.

Komentar Ankap-tjan

Nozick pokazuje kako se sistem konkurentskih zaštitnih agencija može pretvoriti u sistem minimalnih država, ne narušavajući džentlmenski princip kompenzacije štete klijentima koji su пострадали od njihovog delovanja, kao i trećim licima. Bitarh pokazuje da, ako se zaštitnim agencijama oduzme taj pogodan povod da prisiljavaju bilo koga radi njegovog sopstvenog dobra, problem renesanse države je riješen. Dalje se postavlja pitanje „pa kako ipak prisiliti, ako se veoma želi“, i na njega odgovara već Stefan Molinju. Koji scenario je manje realističan — pojava ultraminimalnih država na bazi zaštitnih agencija ili pojava voljuntarističkog društva na bazi masovnog naoružanja i spremnosti na aktivno protivljenje nasilju upućenom prema njemu — prepustićemo čitaocu da prosudi.

(Ne)efektivnost nasilja

Bitarch kolumna
(sa uredničkim ispravkama Ankap-tjan)

Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.

Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.

Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.

Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.

Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.

Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.

Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.

U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.

Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.

Mogu se izvući zaključci:

1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.

2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.

Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.

Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?

Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?

Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.

Na čemu okretati državne zabrane

Kao što sam nedavno pisala, država u najslijednijem periodu očekuje talas kritika zbog svoje neefikasnosti u borbi protiv pandemije. Međutim, upravo u Rusiji država deluje toliko specifično da dobija lavinu kritika u malo drugačijem ključu. Ruska država uživajući pomaže infekciji da se širi što je šire moguće, dok sa entuzijazmom bankrutira svoje najsiromašnije stanovnike i pomaže novcem najbogatije. Uglavnom, sve je kao i obično, ali u posebno uobličenom obliku.

Dobar skup prigovora državi čula sam od Aleksandra Tatarkova. On je prilično autentični anarhist sa interesantnim i sasvim konstruktivnim pogledom na svet (jedna važna mana: previše je pričljiv – slušanje časovnih monologa je za mene često suvišni luksuz). U ovom videu je zanimljivo to što su ovo prigovori praktične prirode sa strane običnog građanina – to se može dobro koristiti u razgovorima sa tim istim građanima, a oni će klimati glavom i baciti još toliko primera, tako da je korisno ovladati ovim stilom retorike.

Posebno iritaciju kod Aleksandra izazivaju, naravno, postupci policajaca, kao najštetniji i besmisleni. Sva ta kretanja komšijskih inspektora po kućama, dopitivanje vozača privatnih automobila, iako je teško smisliti mesto epidemiološki bezbednije, maltretiranje pešaka sa idiotskim zahtevima da dokažu svoje pravo da se nalaze na ulici i slično. Poslušavši ove prigovore, Bitarh je, inače, odmah izneo svoj konstruktivni predlog, predlažući da se silovici pošalju u karantin – to se radi elementarnim metodama telefonskog terorizma, samo što kao objekat miniranja nastupa konkretni policajac sa određenim brojem značke, a kao sredstvo miniranja – inficirani građanin.

Dok se Aleksandar žalio na direktnu štetu od države, to me nije toliko pogodilo, ali je onda pomenuo da moda na maske drastično smanjuje opasnost prilikom, na primer, pljački, a to je već mnogo neprijatnije za ankap ideologiju. Zato bih posebno želela da se obratim svima onima koje će postupci države u narednim nedeljama dovesti do siromaštva i očaja. Ako se odlučite na krađe ili pljačku – pljačkajte, molim vas, državno. Prvo, to je etičnije, jer država nema i ne može imati sopstvenu legitimnu imovinu. Drugo, to je bezbednije, jer niko neće tako očajnički braniti državne stvari. Treće, državni zaposleni će sa mnogo većom verovatnoćom sedeti kod kuće, pa stoga neće biti nikako povređeni u procesu pljačke. Četvrto, ako ipak budete uhapšeni, javno mnjenje će biti mnogo naklonjenije vama nego da ste opljačkali svoje sugrađane u nesreći.

Uostalom, radije bih volela da ne dođe do toga, a jedino što može sprečiti takav katastrofalan scenario je drsko kršenje režima samoizolacije od strane građana. Kao da kažu: draga državo, pošto nam ne nameravaš nikakvom kompenzacijom nadoknaditi zabranu rada, možemo ti slobodno stati na vrat. Pošto se Putin iznenada setio da je Rusija federacija i objavio da konkretne mere protiv građana treba da uvode šefovi regiona, sigurno će se naći razumniji guverneri koji će ili uspeti da izdvoje iz svojih oskudnih budžeta sredstva za stimulaciju ljudi da sede kod kuće, ili će pokušati da maksimalno amortizuju sve mere koje ubijaju ekonomiju svojih oblasti, i zatvoriće oči na to što građani nastavljaju da zarađuju. A dobre prakse se obično pozajmljuju ako dobiju pozitivno potkrepljenje. Tako da vredi nagrađivati dobrom rečju svoje gradonačelnike i guvernere ako poređenje sa susednim nesposobnjacima zaista ide u njihovu korist, a ima smisla pamtiti i o oštrijim alatima pritiska.

Niko osim nas samih neće pronaći balans slobode i bezbednosti koji je najprikladniji baš nama. Tražićemo.

Rizično ponašanje

Nastavak diskusije o koronavirusu. Početak, nastavak.

Bitarkova kolumna

Moj nedavni članak o ideji zaobilaženja režima kućnog pritvora („samoisolacije“) od strane zdravih ljudi uz poštovanje svih mogućih mera bezbednosti izazvao je ogroman talas kritika. Priznajem iskreno — toliko hejta nikada ranije nisam dobio na svoj račun. Kao ni podrške. Pretplatnici su se podelili otprilike na pola: oko 60% ide ka meni, a 40% protiv, ali su u svom stavu ispali krajnje nepokolebljivi! Zapravo, ovo je razotkrilo veoma važan problem o kojem sam već odavno planirao da pišem. Sporovi oko dopustivosti karantinskih mera stvorili su dobar povod za to.

Reč je o proceni bilo kog rizičnog ponašanja koje direktno nikome ne nanosi štetu, ali ima određenu verovatnoću nenamernog nanošenja štete trećim licima. To nije samo prisilna „sam isolation“ protiv širenja koronavirusa (ne primećujete li ovde oksimoron?!), već i vožnja automobila velikom brzinom, pod uticajem alkohola i droge, konzumacija određenih psihoaktivnih supstanci, izgradnja određenih objekata (benzinske pumpe, skladišta eksplozivnih materija, hemijskog i nuklearnog otpada) blizu stambenih zgrada, postavljanje mikrobiološke laboratorije 4. nivoa opasnosti u stanu u stambenoj zgradi, pokretanje pirotehnike blizu kuća i još mnogo toga. Ako stacionarni bandit uvodi zabranu bilo koje od sličnih radnji, on stvara zločin bez žrtava.

Svaki čovek koji sebe naziva libertariancem, čak i minarkhijista, ne može podržavati kaznu za zločin bez žrtava, inače nema nikakvo pravo da sebe naziva libertariancem. Neki govore da je, na primer, normalno poštovati zabranu stacionarnog bandite da se izađem iz svoje kuće, jer potencijalno mogu biti zarazan, čak i ne znajući to, i, shodno tome, inicirati agresivno nasilje prema ljudima koji se nalaze pored mene. Ali ako sledimo takvu logiku, onda čak i otvoreni homoseksualac, izlazeći na ulicu držeći partnera za ruku, inicira nasilje protiv religioznih konzervativaca kod kojih se sa određenom verovatnoćom može desiti srčani udar. Tako se može doći do apsurda, zato libertarijanska filozofija jasno odgovara na ovo pitanje: nema žrtve — nema ni zločina!

Ipak, problem rizičnog ponašanja ne nestaje. Za neke ljude važnije su vrednosti slobode, progresa i ekonomskog razvoja, dok su za druge — bezbednost i minimizacija rizika. Postoje naučna istraživanja koja dokazuju da je sklonost ka određenim vrednostima delimično uslovljena genetikom. Ljudi iz ove dve kategorije nikada neće moći da se dogovore. To je u principu nerešiv problem.

Preostaje samo tražiti puteve mirnog razgraničenja:

1) Sloboda udruživanja i privatna diskriminacija;

2) Konzervativnijim ljudima će verovatno više odgovarati teritorijalne zajednice/jurisdikcije (TZJ), dok će tolerantnijima prema riziku i različitosti više odgovarati eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EUJ).

U svakom slučaju, preporučujem prelazak sa uobičajenog autoritarnog dvostepenog stila razmišljanja „Zločin — Kazna“ na trostepeni „Akcija – Protivakcija – Dogovori za budućnost“. Tek kada vam postane prirodno da razmišljate u terminima jednakosti subjekata, moći ćete da počnete da osućujete sopstveni pristup problemu balansa između slobode i bezbednosti.