Bitarch kolumna
U diskusijama sa pretplatnicima povremeno se sreću mišljenja „moralnih monstruma“ koji smatraju da nikakav moral ne postoji, da su to sve samo „priče za siromašne“ i da će samo budala odustati od tako efikasnog alata kao što je fizičko nasilje. Takvi ljudi, naravno, zaslužuju najstrožu osudu i ostracizam, po primeru onoga što rade borci protiv rasizma i homofobije u SAD. Ali da bismo uverili širu javnost u to, ipak ćemo morati da navedemo utilitarističke argumente u vezi sa neprihvatljivošću agresivnog nasilja u društvu. Jer, zaista, deontološki moral ne pojavljuje se „iz vazduha“, on je proizvod višestrukih interakcija subjekata u društvu.
Za početak ćemo primetiti da moral neagresije postoji čak i kod mnogih vrsta životinja. Kao što je dokazao poznati biolog Konrad Lorenc, urođena nasleđena moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste prisutna je kod svih životinja sa „urođenim naoružanjem“ (na primer, ježevi, ježinastci, ehidne, otrovne zmije). Ona se učvrstila u njihovom DNK tokom prirodne selekcije, kada su jedinke sklone agresiji umirale u sukobima, ne ostavljajući potomstvo.
Šta mislite, kada se pojavljuje moralna zabrana određenog ponašanja u društvu? Pretpostavljam da je odgovor očigledan — kada većini članova društva takvo ponašanje predstavlja neprijatnost, smanjuje kvalitet života ili stvara prekomerne rizike. Govoreći ekonomskim jezikom — ponašanje jednog subjekta stvara ogromne negativne eksternalije za članove čitavog društva, iako konkretno za tog subjekta takvo ponašanje može biti veoma profitabilno.
Možemo pronaći dovoljno primera takvih negativnih eksternalija ako pogledamo svetsku istoriju. Evo nekih primera takvih eksternalija:
1) Različiti ekološki izazovi (zabrana etiliranog benzina, insekticida DDT, freona u rashladnim uređajima, poslednjih godina — motora sa unutrašnjim sagorevanjem u nekim zemljama).
2) Problemi rizika koji su neprihvatljivi za društvo (zatvaranje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama nakon nesreća u Černobilju i Fukušimi, ograničavanje emisije ugljen-dioksida radi smanjenja rizika od globalnog zagrevanja).
3) Loše postupanje sa decom (zabrana primene nasilja nad decom uvedena je već u većini zemalja sveta). Dokazano je da to dovodi do povećanja slučajeva narkomanije, alkoholizma, samoubistava, smanjuje njihove šanse za uspeh u životu, kao i dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
4) Zločin nad životinjama — dovodi do povećanja prosečnog nivoa nasilja u celom društvu.
Kao što možemo primetiti, u svim ovim slučajevima primećuje se konflikt između pojedinca kojem je koristan egoistično opasno ponašanje i celog društva koje će snositi troškove njegovog ponašanja. Na primer, za nemarne roditelje, ošamariti dete je mnogo jednostavnije nego mu rečima objasniti zašto se mora ponašati na određeni način, samo što će posledice tog postupka biti rasprostranjene na celo društvo. Isto važi i za korišćenje dizel automobila — za njegovog vlasnika to je jeftino i praktično, a za ostale stanovnike grada — loš vazduh i različita oboljenja. O sličnim eksternalijama počinju ozbiljno govoriti tek kada šteta od njih postane primetna značajnom delu društva.
Primena agresivnog nasilja kao alata za postizanje bilo kakvih ciljeva (što je po pravilu prinuda i kazna) nosi sa sobom najveće eksternalije koje uopšte postoje na Zemlji. Mnogo, mnogo veće nego čak i korišćenje nuklearnih elektrana sa reaktorima „černobiljskog“ tipa ili termoelektrana na ugalj bez ikakvih sistema za prečišćavanje u gradu. Evo samo nekoliko utilitarističkih argumenata zašto je agresivno nasilje loše:
1) Povećava se prosečan nivo nasilja u društvu. Ako statični bandit (država) primenjuje surove metode prisile na svoje „sluge“, oni brzo postaju okrutni i više ne smatraju sramotnim da prečklapaju ženu i dete, oduzmu novac i telefon slabijem. Stalne pucnjave i potere policije dovode do čestih ranjavanja slučajnih (nepripadajućih slučaju) lica. Povećava se nivo stresa kod mnogih ljudi, što dovodi do povećanja broja psihičkih oboljenja, samoubistava, upotrebe droge, smanjenja kreativnih sposobnosti i usporavanja ekonomskog rasta. Iz ovih razloga, u skandinavskim zemljama država već sada šalje u zatvor uglavnom samo zbog namernog ubistva, a sami zatvori više liče na sanatorije.
2) Rizik od veštačke globalne katastrofe ili čak samouništenja čovečanstva. Razvojem tehnologije, ukupna šteta koju jedna osoba može naneti neprestano raste. Ako je agresivno nasilje u društvu norma (naročito državno, jer je od njega najteže pobeći), onda će čovek doveden do očaja pre ili kasnije odlučiti da iskoristi neku opasnu tehnologiju kao oružje sudnjeg dana (OSD) — zapretiti eksplozijom reaktora nuklearne elektrane ili pustiti u svet smrtonosni virus. Kada ti stacionarni bandit preti da te zatvori u zatvor zauvek, nema govora o bilo kakvoj humanosti; sva sredstva su dobra da bi te ostavili na miru, čak i pretnja izazivanjem svetske pandemije. Za društvo je čak i zanemarljiva verovatnoća takvog događaja neprihvatljiva, jer bi potencijalna šteta od njega bila jednostavno katastrofalna i mogla bi čak dovesti do uništenja čoveka kao vrste.
3) Zaustavlja se produktivni razvoj ekonomije i kvaliteta života jer nasilje postaje „ciljna funkcija“ razvoja društva. Umesto razvoja tehnologija, proizvodnje dobara i usluga koje donose korist većini stanovništva, resursi društva troše se na stvaranje alata za nasilje. Postoji rasprostranjena zabluda da „trka u naoružanju“ pokreće naučno-tehnološki progres. To je zaista tačno, ali samo na veoma kratkom vremenskom periodu. Potencijal nasilja se može posmatrati kao analog pojma „ciljna funkcija“ u matematici. Ona teži sasvim konkretnoj i praktično nepromenljivoj vrednosti kroz vreme (preciznije, konstantno smanjujućoj) — nanošenju neprihvatljive štete protivniku (tolerancija na nasilje ima stalnu tendenciju ka opadanju, pa se s tim smanjuje i prag neprihvatljive štete). To razlikuje nasilje od svih ostalih oblasti ljudskog delovanja u kojima je cilj poboljšanje ljudskog života. Potrebe ljudi stalno rastu i to daje podsticaj naučno-tehnološkom progresu, pojavljivanju novih niša u ekonomiji i rastu kvaliteta života. S druge strane, društvo koje se razvija kroz „trku u naoružanju“ dolazi do kolapsa, kao što se već dogodilo sa SSSR-om. Kada je mogućnost nanošenja neprihvatljive štete jedni drugima postala dostupna svim razvijenim državama, tehnološki razvoj je naglo usporio.
4) Formiranje vojnog hegemona, hijerarhije dominacije, i, kao posledica toga — urušavanje nataliteta, izumiranje čovečanstva. U istraživanjima Džeka Hiršlejfera navodi se dokazana tvrdnja da narušavanje ravnomernosti distribucije balansa potencijala nasilja (BPN) u društvu dovodi do pojavljivanja hijerarhije dominacije (država u ljudskom društvu je jedan od njenih primera), a ako se neujednačenost BPN nastavi povećavati — do globalnog „vojnog hegemona“. Opasnost dugotrajnog postojanja krute hijerarhije dominacije identifikovana je u različitim eksperimentima na životinjama, na primer „Univerzum 25“. Populacija je jednostavno izumirala zbog pada nataliteta. Verovatno ćete sada reći „uslovi nisu isti“, „čovek nije pacov“, „analogija nije argument“, ali pogledajte istini u oči i na statistiku ukupnog koeficijenta nataliteta u različitim zemljama sveta: u većini zemalja on je već sada ispod nivoa reprodukcije (u proseku 2.1 dete po jednoj ženi). Takođe postoji određena zavisnost između nivoa nataliteta i stvarne mere umešanosti države u život čoveka. U Africi i Indiji formalno može biti mnogo regulacija različitih sfera života i visoki porezi, ali u stvarnosti država fizički nije sposobna da dopre do svakog stanovnika. A u Singapuru sa izlaznim vizama i bičevanjem zbog drugačijeg mišljenja, stanovništvo nekako ne žuri da se razmnožava uprkos čak i visokom nivou prihoda. Kao i u Južnoj Koreji, gde je nivo ličnih sloboda, ako se gleda nepristrasno, ne mnogo viši nego u Severnoj.
Zaključci. Kao što vidimo, moral o neprihvatljivosti agresivnog nasilja nije samo nečija „želja“, već banalni uslov preživljavanja civilizacije, pa čak i čovečuljka kao biološke vrste. Odbacivanje ovog morala u suštini znači upravo jedno: „ja sam ovde najvažniji i ne zanima me što će celo čovečanstvo skaputi“. Prema takvom čoveku svi normalni ljudi bi trebalo da imaju odgovarajući stav — kao prema najgorem podlacu, novom Hitleru ili Pol Potu.
