Apologija nacionalne države zasniva se prvenstveno na tome što ona omogućava najbolje rešavanje zadataka nacionalnog nivoa. Problem je u tome što zadataka za koje se upravo ovaj nivo rešavanja pokazuje kao najpogodniji postaje sve manje.
Epidemija koronavirusa je jasno demonstrirala da se zadatak borbe protiv epidemija na ovom nivou ne rešava. Nijedna zemlja nije uspela karantinskim merama da se suprotstavi širenju virusa na svojoj teritoriji. Nijedna zemlja nije bila u stanju da pripremi dovoljno opremljenih bolničkih mesta kako bi pružila neophodnu pomoć obolelima. S druge strane, postoji bezbroj primera kada su upravo mere koje su preduzeli države samo podsticale širenje epidemije. Navedeću samo nekoliko.
Prvi slučaj su, naravno, sankcije upućene kineskom lekaru koji je prvi pokušao da prenese informacije o početku epidemije. Upravo tako funkcioniše sistem motivacije koji državna birokratija neizbežno gradi. Drugi primer je sprovođenje izbornih aktivnosti od strane država usred epidemije. Iran je doživeo snažan skok obolelih nakon što je 21. februara tamo održano glasanje za izbor u parlament. 22. aprila nešto slično, samo mnogo manje smisleno, predstoji i Rusiji. U tom kontekstu, zabrane mitinga u istoj Rusiji izgledaju prilično nedosledno. Treći primer je masovna deportacija zaraženih i onih koji se sumnja da su zaraženi iz zemalja u kojima su boravili u zemlje stalnog prebivališta, često u tranzitu preko trećih zemalja, i ne uvek uz poštovanje odgovarajućih mera bezbednosti.
Nacionalna država ne samo da nije u stanju da se bori protiv epidemija, već i ometa rešavanje tog zadatka kako na nižem, tako i na višem nivou. Na nižem nivou ona potiskuje privatnu medicinu. Tržišna potražnja omogućava fleksibilnije rešavanje zadataka obezbeđivanja ljudi životno neophodnim stvarima. Ali država, na primer, počinje da se bori protiv marži na maske i termometre, i time lišava proizvođače stimulansa da ulažu dovoljno sredstava u proširenje proizvodnje. Na višem nivou, država sprečava rad međunarodnih organizacija kada insistira na prioritetu nacionalnih regulativa nad njihovim preporukama.
Takođe se mogu pomenuti primeri kada nacionalni nivo upravljanja ulazi u konflikt sa regionalnim u kontekstu epidemija. Na primer, nedavno se pojavio izveštaj iz 2011. godine o tome kako je federalna vlada u Nemačkoj insistirala na tome da savezne države kupe ogromnu količinu vakcine protiv svinjske gripa, a nakon dve godine je većina kupljenog bila zastarela i morala je biti spaljena. U Rusiji značajan deo troškova za zdravstvo takođe pripada regionalnom nivou, ali sve je podređeno federalnim regulativama. Dakle, svaka vanredna situacija će neizbežno izazvati konflikte jer jedni upravljaju, a drugi plaćaju i snose odgovornost.
Na taj način se može pretpostaviti da će nacionalna država u narednim godinama biti napadana doslovno sa svih strana, jer su epidemije samo jedan od primera njene neefikasnosti. Težiti će tome da se njen suverenitet, s jedne strane, razvodni u korist globalne birokratije, poput EU i drugih političkih blokova, s druge strane u korist lokalne samouprave, s treće strane u korist međunarodnih nevladinih organizacija, a s četvrte strane u korist multinacionalnih korporacija. I nama, agoristima, u ovim mutnim vodama će svakako sigurno uspeti da se nekako izмамimo nešto.
Kartago mora biti uništena.
