Aleksandar
Već sam odgovarala na slična pitanja najmanje dva puta: na samom početku postojanja kanala, i znatno kasnije. Opšta poenta odgovora svela se na dva razloga. Prvo, u odsustvu države ljudi će imati više novca i prostora za manevrisanje kako bi se bavili filantropijom. Drugo, najvažnija veština za one kojima je potrebna tuđa briga i drugi resursi je veština biti zahvalan. Teško je ubediti sebe da se pobrineš za mizantropa koji je uveren da mu ceo svet duguje, ali je veoma lako — za nekoga ko je sladak i ko će ti vešto uzvratiti na tvoj ego.
Postoje, naravno, razni krindž odgovori o sudbini invalidnih osoba u ankapu, na primer, poznata primedba Svetova o cirkusu čuda, koji je svet ostao lišen kada ga je država zabranila. Naravno, u ovom slučaju nije stvar toliko u državi, koliko u društvu. Nestala je masovna plaćena potražnja da se ide i smeje ružnoćama, koliko god se one smešno izvijaale. To je postalo sramotno, kao što se mnogima stidi ići u cirkus sa dresiranim životinjama. Običaji su se promenili, stari poslovni model je postao malo profitabilan. Sada socijalno nezaštićeni ne moraju da pokušavaju da izazovu gađenje, sažaljenje ili smeh kako bi dobili novac. Mnogo je lakše izazvati miljenje, poštovanje ili neki drugi oblik empatije.
Tako, uz druge iste uslove, kupiću na ulici robu od deteta ili osobe sa invaliditetom, zatim će biti samo starci, i tek nakon njih — oni koji izgledaju najsposobnije za rad. Istrajnost osobe koja ima hendikep, ali pokušava da se ravnopravno takmiči sa ostalima, sada izaziva više poštovanja nego iritacije.
Ali dobro, socijalno nezaštićene grupe će imati koristi od ukidanja države, ali zar neće nešto i izgubiti? Da.
Verovatno će gradsko okruženje u ankapu biti manje inkluzivno nego u državi u društvu sa uporedivim nivoom blagostanja – jer na tržištu, recimo, teško da će biti značajna potražnja za ružnim trotoarima sa taktilnim pločicama. Ova država može trošiti ogromne sume novca na asfaltiranje radi hipotetičkih potreba izuzetno malih grupa, zanemarujući interese mnogo brojnijih i platno sposobnijih zajednica (zašto služiti onima koji imaju novac, kada ih možete opljačkati pod izgovorom obezbeđivanja invalidnih osoba). S druge strane, sasvim mogu pretpostaviti da bi u ankapu pojava kvartova specijalno projektovanih upravo za potrebe malo pokretnih građana mogla biti opravdana: to je jeftinije nego uređivati ceo grad. Ja bih, recimo, rado iznajmila stan u takvom kvartu tokom perioda nege mala deteta, a zatim se preselila u običnije okruženje.
Takođe, verovatno će u ankapu socijalno ugrožene grupe morati da računaju bez nekog garantovanog prihoda – ali to, kao što sam već napomenula, treba da bude kompenzovano većom lakoćom zarade. Ova kompenzacija može se ispostaviti i nedovoljnom. Ali isto tako se može tvrditi da na slobodnom tržištu neće uspeti ni sasvim zdrav, ali nekompetentan radnik – dok bi se u socijalnoj državi on prilično dobro osećao na socijalnoj pomoći. Odavde nije daleko do razmišljanja o bezuslovnom osnovnom dohotku. Počevši od određenog, dovoljno visokog nivoa blagostanja u društvu, ideja da se svima bez izbora deli neki minimum dovoljan za život, i time se gradi zaštita od iritantnog sitnog kriminala uzrokovanog siromaštvom, počinje da deluje prilično razumno i sigurno će naći svoje dobrovoljne obožavatelje.
