Širom sveta su mnoge vlade uvele najstroži oblik karantina, koji podrazumeva zabranu izlaska iz kuće, osim u „neophodnim slučajevima“. Vlasti Italije su prvi uvele takvu meru, zatim su se pridružili Španija i Francuska. Sada se, po svemu sudeći, takva mera uvesti i u velikim gradovima Rusije. Ja sam već pisao zašto ova mera ne samo da ruši ekonomiju, već ne pomaže ni u zaustavljanju epidemije. Ali mi smo primorani da živimo u neprijatnoj stvarnosti koju nam nameće stacionarni bandit (država), pa ću pokušati da dam praktične savete kako zaobići uvedena ograničenja.
U osnovi strategije je uverljivo poricanje. Smisao je u postojanju uverljive legende o izlasku na ulicu, koju policija neće moći da proveri. Ne treba tvrditi da karantin krši zakon niti se ponašati izazovno. Policija samo izvršava naložene instrukcije i nije zainteresovana da proverava uverljivu laž.
Navedću primere strategija. Najbolja strategija je ne privlačiti pažnju policije, kako vas uopšte ne bi zaustavili i pitali zašto ste izašli na ulicu. Za to uzmite plastičnu kesu od poznatog trgovinskog lanca i stavite u nju neki predmet radi forme (jabuku, flašu vode). Naravno, naziv prodavnice mora odgovarati njenom radnom vremenu (ako izlazite noću, a prodavnica je već zatvorena, izgledalo bi nepoverljivo).
Ako idete sami i vas uhvate:
1) Recite da idete u prodavnicu ili apoteku – ako one u to vreme rade. Ako vas pitaju zašto ste otišli tako daleko od kuće, recite da potrebni proizvod/lek nije bio u prodavnici/apoteci blizu vaše kuće. Za maksimalnu ubedljivost možete uvek nositi sa sobom pakovanje paracetamola i reći da ste osetili simptome prehlade i da se vraćate kući iz apoteke. Paracetamol se često pije radi ublažavanja simptoma korona virusne infekcije, pa će policajac od vas skočiti kao na varnu čim čuje da vam je zatrebao paracetamol.
2) Ako izlazite često tokom dana, bolje je da se dogovorite sa prijateljem da u slučaju kontrole odgovori na poziv i potvrdi da idete kod njega da popravite kompjuter, slavinu, postavljate pod ili nešto slično. Rad nije zabranjen.
3) Tokom dana još možete reći da idete u kancelariju neke kompanije da se zaposlite.
4) Dostava robe nije zabranjena. Ako imate sa sobom paracetamol, možete objasniti policiji da ga nosite bolesnom prijatelju koji više ne može sam da izađe do apoteke.
5) Ako idete noću, a u gradu je sve zatvoreno, sigurno je otvorena bolnica. Recite da se ne osećate dobro i da idete tamo.
Ako želite da prošetate dvojica sa prijateljem/prijateljicom ili detetom, recite da mu je postalo loše i da zajedno idete u bolnicu/polikliniku. Može čak i noću.
Kao alternativa — dobiti ili samostalno izraditi propusnicu. To nije tako teško kao što se može učiniti na prvi pogled.
1) Registrujte svoj profil sa mačkicama kao medij i dobijte novinarsku propusnicu.
2) Odštampajte sličnu potvrdu, predstavljajući se kao zaposleni u preduzeću koje ne podleže karantinu. Sastavlja se u slobodnom formatu.
Ako imate još strategija, šaljite.
P.S. Ne poričem problem širenja koronavirusne infekcije, već samo predlažem načine kako izbeći agresivno nasilje sa strane stacionarnog bandita. Obavezno poštujte socijalnu distancu od 2 m, nosite masku i naočare, otvarajte kvake i pritiskajte dugmiće lifta preko maramice koju odmah bacite, ne izlazite iz kuće ako ste bolesni od COVID-19. Namerno zaražavanje mira ljudi virusom je u suprotnosti sa principom neagresije (NAP) i ni u kom slučaju nije dozvoljeno.
Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.
Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.
Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.
Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.
Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.
Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.
Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.
Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.
Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.
Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.
Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.
Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.
Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.
Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.
Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.
Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.
Zato razmislite, šta je za vas bolje?: 1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva. 2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.
Komentar Ankap-tjan
Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.
Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.
Bitarh je na svom VK-u objavio razmišlanja na temu o tome da Trećem Rajhu nije trebalo bacati bombe, već oružje i municiju. Kao opravdanje on navodi sve isti Hiršlejferov model u obliku u kojem ga je predstavio Ozan – sa zaključcima da za stabilno postojanje anarhičkog društva zahteva poštovanje balansa potencijala nasilja. A pošto je tako, onda bi veštačko izravnavanje BPN-a u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata dovelo do pada totalitarizma, a sa njim i do brzog završetka rata.
Jedno se može reći sa sigurnošću: ako bi se bacalo ručno oružje i municija na koncentracione logore, to bi zaista odmah dovelo do oružanog ustanka sa naknadnim pokušajima napuštanja Rajha ili zauzimanja nekog područja za naknadno efikasno obuzdavanje kaznenih jedinica.
Koliko bi ista ta taktika dovela do oružanog ustanka protiv režima na celokupnoj ostatku teritorije Rajha, zavisi isključivo od toga u kojoj meri ta ostatak teritorije podseća na koncentracioni logor. I obrnuto, što je više u određenoj strategiji društva postojalo popustljivosti prema vlasti, to je verovatnije da bi oružje darovano s neba bilo disciplinovano predate vlastima za naknadno slanje na front.
Ovi očigledni razlozi direktno proizilaze, između ostalog, i iz Hiršlejferovog modela: što je veći parametar žestine, i što je niži opšti nivo resursa, to je veća verovatnoća da će u sistemu, umesto mirne anarhije, doći do bitke za hegemoniju do potpune pobede. I obrnuto, što je niža žestina i veće relativno blagostanje, to strane manje napora teže da troše na rat protiv jedni protiv drugih, a više ostavljaju za proizvodnju.
Što je veća legitimnost režima, to je manja verovatnoća da će veštačko izravnavanje potencijala nasilja putem širenja vatrenog oružja dovesti do bilo kakvih problema za režim. Razlog je prilično jednostavan: u uslovima niske žestine strana, vatreno oružje se za političku borbu jednostavno neće koristiti. Nije važno da li imam oružje ako svoje nezadovoljstvo režimom izražavam u formi pojedinačnog piketa i potpisa ispod otvorenih pisama, a država ljubazno prima moje nezadovoljstvo u obzir, ne sprečavajući me na bilo koji način. Posedovanje oružja počinje da igra ulogu kada se suočim sa direktnim nelegitimnim nasiljem i shvatim da imam šanse da problem rešim uzvraćenim nasiljem.
Dakle, u celini, ideja veštačkog izravnavanja BPN-a je dobra kao misleni eksperiment, ali je ne treba razumeti bukvalno: oružje protiv države danas mnogo češće postaje mirno društveno nezadovoljstvo, i da bih ga izazvao, verovatnije da će mi trebati ne oružje, već promocija svojih informacionih resursa. I tu, naravno, humanitarna bombardovanja u vidu, na primer, tvog retvita od strane gospodina Trampa, zaista mogu imati značajan efekat.
Može li transhumanizam pomoći da se iskorenira agresivno nasilje?
Ancap-tyan, na bazi ideja Bitarka
Problem
Postoji mišljenje da su današnji predloženi načini borbe protiv agresivnog nasilja lečenje simptoma, a ne samog problema. Koja je svrha kažnjavanja za ispoljavanje genetski nasleđivih sklonosti, zar ne bi bilo pouzdanije popraviti gene?
Agresija je uzrokovana hormonskom pozadinom. U regulaciji agresije učestvuje nekoliko različitih hormona.
Hormoni se luče kao odgovor na promene u organizmu koje se dešavaju pod uticajem kako spoljašnje sredine, tako i unutrašnjih procesa. Tako, agresiju može izazvati nasilje, a može i obična glad.
Sklonost ka agresiji se delimično nasleđuje. Takođe se delimično nasleđuje sklonost ka hormonskim patologijama, koje mogu dovesti do nagle promene agresivnosti.
Nasleđeni faktori se mogu manifestovati u različitom stepenu pod uticajem okoline, što znači da se sklonost ka agresiji može smanjiti ili razviti odgojem.
Agresija je složen bihevioralni kompleks povezan sa drugim manifestacijama karaktera, na primer, istraživačkom aktivnošću, nezavisnošću, spremnošću da se zaštite bližnji.
Konkretni geni odgovorni za sklonost ka agresiji nisu izdvojeni. Tim više nisu izdvojeni geni odgovorni za sklonost ka konkretnim vrstama agresije, naročito za sklonost ka iniciranju agresivnog nasilja. Jasno je da postoji više gena, oni se nalaze u različitim hromozomima, i to ne samo polnim.
Tokom ljudske istorije primećuje se jasan trend smanjenja intra-specifične agresije. On se može sasvim objasniti klasičnim modelom Konrada Lorenca o tome da što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih sukoba iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka intra-specifičnoj agresiji. Sa usvajanjem alata, naoružanost čoveka se naglo povećala, i prirodna selekcija je počela da radi, izbacujući najagresivnije. Međutim, to se dogodilo veoma nedavno prema merama evolucije, zbog čega čovek i dalje ima neproporcionalno mnogo agresije u poređenju sa svojom sposobnošću da ubija druge ljude. To je, zapravo, ono što se tumači kao problem.
Kakvi bi pristupi njenom rešavanju mogli biti na današnjem nivou tehnološkog razvoja?
Današnji pristupi
Medicinski. Ako se agresivnost tumači kao bolest, ona se odlično leči takvim barbarskim metodama kao što su lobotomija ili haloperidol. Zajedno sa agresijom leči se i sve ljudsko što je bilo u pacijentu, a to se već malo razlikuje od ubistva, pa je potrebno razvijati individualni pristup svakom pacijentu koristeći pažljivija sredstva. Kompleksno lečenje sa negarantovanim rezultatom svakako ne može da se praktikuje masovno, pa ćemo ovaj pristup ostaviti samo za najizraženije patologije.
Vaspitni. Pošto genetska sklonost ka agresiji može biti oslabljena dobrim vaspitanjem, ima smisla fokusirati se na vaspitanje dece bez primene agresivnog nasilja.. Kao rezultat, dete bez patologija će svoju prirodnu agresivnost usmeriti u tako divne stvari kao što su istraživački rad ili društveni aktivizam. A kod deteta sa patologijom, ona će barem biti ispoljena u oslabljenom obliku.
Polna selekcija. Ovo sredstvo smanjenja agresije u populaciji već prilično dobro funkcioniše. Ako za potencijalnog partnera podvici učinjeni radi osvajanja nisu toliko važni kao ljubaznost i briga, onda nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo – nakon čega agresivne jedinke odlaze da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Ubrzanje prirodne selekcije. Kada u društvu uobičajena pravna praksa postane direktno pucanje u agresore prilikom samoodbrane, geni agresora se isušuju iz populacije radikalnije nego kod polne selekcije. Problem je u tome što je i za primenu letalne samoodbrane potrebna određena sklonost ka agresiji, pa takav pristup dobro funkcioniše u društvima sa brutalnim tradicijama, doprinoseći njihovom brzom civilizovanju – nakon čega njegova efikasnost počinje da opada.
A sada ćemo malo fantazirati kako bismo razumeli šta nam transhumanisti mogu ponuditi.
Pristupi sutrašnjice
Selekcija embriona. Od fetusa se uzima uzorak DNK, koji se analizira na sklonost ka patološkoj agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se tako već sada bori. Ubediti majku da pokuša ponovo začeće je rešiv zadatak, ako u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
Genetička modifikacija kod odraslih. Kreira se virus koji se ubacuje u DNK čoveka i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetičke modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju, do sada je loše proučavano. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija. Pored toga, reč je o celom kompleksu gena u različitim hromozomima, a moderne metode nisu u stanju da obezbede tako preciznu i obimnu korekciju. Zato procenjujem perspektive baš ove grane razvoja kao skromne. Ali, ako se uspije usavršiti metodika bar do nivoa današnjih medicinskih načina regulacije agresije, to bi moglo da ih zameni u psihijatriji, kao i da se primenjuje kao sredstvo rehabilitacije kriminalaca umesto idiotizma zatvorskog zatvaranja.
Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi. Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne obrađivati čitav mozak odrasle osobe. Međutim, dok se prisilna primena korekcije kod odraslih nekako još uvek može opravdati činjenicom da su počinili prekršaje, kod dece se javljaju etički problemi. Pretpostavljam da će uvođenje ovih metoda kasniti u odnosu na prethodnu tačku, uprkos relativnoj jednostavnosti.
Ciborgizacija. Pošto je agresija regulisana hormonskom pozadinom, uopšte nije neophodno posezati u genom ako se može regulisati sama hormonska pozadina. Trenutno se to radi lekovima, ali u perspektivi bi se za to mogli koristiti ugrađeni hormonski regulatori. Teško je reći kojim će pravcem čovečanstvo na kraju krenuti, ali meni se, čisto subjektivno, perspektiva rešenja problema jednostavnim instaliranjem aplikacije na specijalizovani uređaj čini veoma privlačnom, a uz to ova metodika ima minimum etičkih prepreka – i ja bih sa zadovoljstvom nabavila takav uređaj za sebe.
Zaključak
Pre svega konstatujem da potpuno oslobađanje čovečanstva od agresije, nalik onoj koju je opisao Stanisław Lem, betrizaciji, ne samo da je tehnički neostvarivo na trenutnom nivou mogućnosti, već je i nepoželjno, jer je agresija povezana sa mnoštvom kvaliteta korisnih za čoveka.
Zapravo, agresija je reakcija na nadražaj, pri kojoj se vrši pokušaj uklanjanja nadražaja. Agresiji se mogu suprotstaviti, prvo, strpljenje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj prilagođavanja njegovom dejstvu, ne uklanjajući sam nadražaj, a drugo, bežanje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj izbegavanja dejstva nadražaja. Ako se svo bogatstvo ljudskih reakcija na nadražaje svede samo na strpljenje i bežanje, to mu zatvara ne samo mogućnost samoodbrane, već uopšte i sposobnost uklanjanja prepreka, naročito ako je to povezano sa makar i najmanjim rizikom.
Postoji nekontrolisana patološka agresija. Obično je povezana sa traumama i bolestima mozga ili ozbiljnim hormonskim poremećajima. Prisilno lečenje takvih oboljenja, u mom poimanju, predstavlja specifičan slučaj samoodbrane, naročito jer se takva agresija obično otkrije kada osoba već krši NAP. Što više rezultat lečenja bude nalik prirodnom nivou agresije, to bolje, ali ako medicinska intervencija izazove nuspojave koje otežavaju život osobe (na primer, ako ona ostane potpuno lišena bilo kakvih manifestacija agresije) – to bi bio neželjeni, ali opravdan rezultat. Takođe, spremna sam da smatram prisustvo sklonosti ka patološkoj agresiji kod fetusa dovoljnim razlogom za abortus ili genetičku korekciju u fazi embrionalnog razvoja – uz postojanje pouzdanih, proverenih metoda dijagnostike i korekcije.
Što se tiče prirodnog nivoa agresije, on se kod čovečanstva ionako postepeno smanjuje, pri čemu je to poslednjih godina praćeno značajnim smanjenjem nasilnih zločina. Zbog toga mi mere za ubrzavanje tog smanjenja deluju potpuno suvišnim. Nenasilno vaspitanje dece već postaje etička norma. Polna selekcija već radi u korist brižnih partnera, pre nego onih dominantnih. Građansko oružje, uprkos svoj koristi, već deluje pomalo arhaično. Još uvek nije na nivou krinolina i frakova, ali je negde na nivou večernjih haljina i odela sa trodelnim kompletom. Slatko, otmeno, ali neobično.
I, na kraju, još jednom ću naglasiti da mi se kao optimalno rešenje čini mogućnost proizvoljnog regulisanja sopstvenog hormonskog statusa. Na primer, putem korišćenja implanta. On će, nesumnjivo, biti koristan za suzbijanje izleta agresije, ali sumnjam da ću ga lično koristiti upravo suprotno: u situacijama kada je moj nivo agresije nedovoljan. Na primer, pre nego što upotrebim oružje za samoodbranu. Ili da bih prekinula prokrastinaciju i počela da pišem objavu koju dugo odlažem.
Holon Sinergijski je objavio članak sa kritikom doktrine odvraćanja, o kojoj povremeno pišemo. Razjasnimo neke tačke.
1) Ne treba mešati doktrinu odvraćanja i terorizam. DO je strategija povećanja troškova iniciranja agresije. Metode povećanja troškova uopšte ne moraju podrazumevati upotrebu fizičkog nasilja. Možda Holon nije pročitao sve naše članke o DO i propustio ovaj. Ako je DO nenasilna, državi je teže da libertarijancima zalepi etiketu terorista.
2) Za DO nisu potrebne nikakve vunderwaffe (robo-pčele, genetički modifikovani virusi, a još manje oružje sudnjeg dana). Oslanjanje na vunderwaffe nije nikakva libertarijanska strategija, jer su one izuzetno složene, skupe i biće dostupne malima (što znači da će ti ljudi na kraju moći da prisiljavaju ostale, ponovo uspostavljajući status kvo). Za održivo slobodno društvo, prema Hiršlejferu, potreban je balans potencijala nasilja (BPN), odnosno oružje i strategije odvraćanja moraju biti izuzetno jednostavni i dostupni maksimalnom broju ljudi.
3) Za oružje odvraćanja, za razliku od oružja za klasične ratove, praktično je neprimenljivo takmičenje „projektila i oklopa“. Neprihvatljivu štetu se može naneti na milion različitih načina, pri čemu se stalno pojavljuju novi. Nije uzalud nakon pojave nuklearnog oružja počelo da se govori o nuklearnom odvraćanju, a ne o razvoju neutralizatora nuklearnih bombi.
Za zaštitu od svake od vrsta oružja odvraćanja potreban je poseban „oplonak“. Na primer, ako strana koja odvraća ima balističke rakete, krilašne rakete i mikro-drone, za presretanje odmazdnog udarca potrebno je imati PVO/PVO za svaki tip, i to sa velikom rezervom. Načina da se nekome nanese bol može se smisliti toliko da za odbranu neće biti dovoljno čak ni skoro neograničenog vojnog budžeta SAD.
4) Istorijski osvrt na srednjovekovne protopanarhije pokazuje da zahtev za sličnim institucijama postoji dugo, a sada je i teorija bolje razvijena, i tehnološki nivo viši. Uz to, u DO nije neophodno uključiti celo društvo. Čak i mali broj ljudi će stvarati pozitivnu eksternaliju za ostale, što primer sa Femgericht odlično demonstrira.
5) Što se tiče opšte transparentnosti, na njenoj osnovi se takođe može kreirati samostalna strategija odvraćanja. Libertarijanska jurisdikcija uopšte ne bi mogla imati nikakvo oružje za uzvratni udar na državne objekte, već samo mnogo kamera i striming na mrežu (na server koji je nepodložan cenzuri i preko kanala koji je nemoguće potisnuti – na primer, Elonov Starlink, gde se koristi usmereni snop). Ako statični bandit pokuša da napadne ovu jurisdikciju, prenos napada na mrežu sa svim njegovim sočnim momentima udariće na legitimitet vlasti (tolerancija na nasilje je trenutno izuzetno niska, i razni zaštitnici ljudskih prava počeće da podrivaju karijeru onih koji su izdali nalog za napad). Stanovnicima takve libertarijanske jurisdikcije neće biti potrebno oružje složenije od predmeta svakodnevne upotrebe – samo da bi slika bila upečatljivija, inače kratkotrajni šou „upali i uhapsi“ neće dobiti kritičnu masu pregleda.
Sličnom strategijom uspešno su se koristili američki borci za jednaka prava crnaca 1950-ih. Crni aktivisti su sedali u autobusima na mesta za bele, odbijali da ih oslobode po zahtevu konduktora, i policija bi ih uhapsila. Javne organizacije su im često plaćale kazne kako bi uvećale broj učesnika sličnih akcija. Takvi slučajevi su aktivno izveštavani u medijima, i u društvu je počelo da raste nezadovoljstvo prema zvaničnicima koji podržavaju segregaciju. Na kraju su pristalice segregacije morale da popuste.
Roza Parks, pionir trolovanja autobusskih kompanija i zakona o segregaciji
Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.
Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.
Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.
Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.
Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).
Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:
1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede. 2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane. 3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder. 4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.
Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.
Ne znate odakle da počnete sa promovisanjem libertarijanskih ideja svojoj mami ili prijatelju? Reći ću vam direktno, jer sam sam pokušao i to više puta: ne vredi pričati o prednostima slobodnog tržišta, odsustvu poreza i regulacija. Prvo, vaš sagovornik teško da će išta razumeti. Drugo, sami morate savršeno poznavati teoriju i ne smete praviti greške, jer Google danas svako ima u džepu. Ni o ličnoj slobodi ne treba odmah govoriti, jer stavovi osobe o drogama i kockanju mogu biti potpuno ne-libertarijanski.
Šta onda pričati? Teoriju stationary bandita (TSB). Vaš narativ treba da počne frazom „Država je stationary bandit“. Potrebno je uliti sagovorniku osećaj krivice zbog podrške stationary bandit-u, kao da je on sam saučesnik državnog nasilja i time „potpunog manijaka“. Napravite od njega modernog Nemca koji oseća krivicu ne samo zbog sebe, već i zbog predaka koji su odavno umrli. Struktura „država“ postoji samo u glavi, to je kvazi-religija (to jest, vera u to da ljudi koji pripadaju toj strukturi imaju „legitimno“ pravo da iniciraju nasilje, dok drugima to nije dozvoljeno). Ako će čovek osećati krivicu zbog podrške agresiji, promeniće svoje ponašanje, država će početi da slabi i na kraju će izgubiti teritorijalni monopol, što je i naš cilj.
Ako još niste pročitali našu članak o TSB, savetujem vam da to učinite i da ga dajete na čitanje svima kojima promovišete ideje slobode.
Ipak, sasvim je moguće da će biti efikasnije malo pojednostavljeno, ali emocionalno zasićeno objašnjenje TSB-a:
„Države su organizacije koje su neopravdano prisvojile vrhovnu vlast nad određenom teritorijom putem osvajanja, stavivši njeno stanovništvo u direktnu podređenost sebi. Država nije nastala iz slobode udruživanja, već kroz kršenje principa neagresije.
Vi ne dovodi u pitanje pravo države da ubija, vrši konfiskacije, hapsi. Ako se tim čine ne države, već privatna lica – nazvaćete ih ubicama, lopovima i banditima. Ne vidite li licemerje u tome?
Države su visokoorganizovane kriminalne organizacije, poput bandi koje „štite“ određenu teritoriju, namećući njenim stanovnicima svoje redove, naplaćujući im danak (reketi), i povremeno ratujući sa drugim bandama oko sfera uticaja. Država ima istu osnovu kao i bilo koja kriminalna grupa – nasilno namećanje svojih redova na okupiranoj teritoriji. I danas nema gde da se pobegne od ovih bandi. One su podelile svu Zemlju među sobom.
U čemu se grupa „Islamska država“ suštinski razlikuje od država „Saudijska Arabija“ i „Iran“? Pa zakoni su im otprilike isti. Razlika je samo u tome što ID nije priznata od strane drugih država. Međunarodno priznanje – to je razlika između „legitimne“ bande i „nelegitimne“.
Glavna zamerka banditima je u tome što su oni banditi i oduzimaju putem agresivnog nasilja zemlju ili druga dobra od svojih žrtava. Ti isti banditi potom pišu zakone kako bi stvorili kod okoline osećaj kao da je opljačkano njima pripada po pravu.
Ako su ljudi došli na divlju zemlju i počeli da je nasteljuju – oni su kolonisti.
Ako su došli na zemlju na kojoj su živeli drugi ljudi i oduzeli je od njih silom – oni su banditi.
Ako na svojoj zemlji zadržavaju druge ljude silom – oni su banditi, čak i ako se pozivaju na „zakon“ koji su sami napisali.
Kada budete pričali da je država stacionarni bandit, vrlo je moguće da vam postave jedno od dole navedenih pitanja. Budite spremni da na njih odgovorite.
1) Postoji „društveni ugovor“ između građana i države. Kakav je to bandit, ako se sve ipak dešava uz saglasnost građana?
Ako takav ugovor postoji, pokažite mi tekst! Ustav nije „društveni ugovor“, već jedan od „zakona“ (koji su zapravo naredba, tj. proizvolj stacionarnog bandite), nije uzalud da ga često nazivaju „osnovnim zakonom“. Čak i ako se samo jedna osoba u zemlji nije složila sa tim ustavom, on se nikako ne može smatrati ugovorom (koji, prema definiciji, zahteva dobrovolnu saglasnost svih strana).
2) Ljudi ne protestuju, što znači da im status kvo odgovara. Zar „društveni ugovor“ ne može biti implicitni (neizričit)?
Pretpostavimo da manijak siluje devojku, i ona nije u stanju da mu pruži dostojan otpor. I tada ćete reći da se između njih sve odvijalo „uz obostranu saglasnost“?!
3) Država nije nužno „stacionarni bandit“, jer u istoriji postoje primeri pojave proto-država — formacija sa teritorijalnim monopolom ne putem nasilja (osvajanja), na primer, kao neki polis u staroj Grčkoj?
Takve formacije su zauzimale ukupno ne više od 0,1% površine Zemlje, dok je ostalih 99,9% bilo zauzeto od strane stacionarnih bandita. Čak i ako pretpostavimo da su polis, kao dobrovoljna udruženja, zaista postojali, to ne opravdava moderne države sa prostranim granicama, koje su nastale putem nasilja prema TSB. Ako prihvatimo hipotetičku situaciju da stacionarni banditi nikada ne bi postojali, mi bismo sada imali, recimo, 1% teritorije planete sa dobrovoljnim teritorijalnim monopolom i 99% bez njega sa eksteritorijalnim statusom (kao međunarodni waters). Slažete se, to je mnogo bolje nego 100% planete pod stacionarnim banditima, kakvu imamo sada. Libertarijanizam ne zabranjuje stvaranje dobrovoljnih zajednica i privatnih gradova sa teritorijalnim monopolom, ali to ne bi trebalo da se dešava putem nasilja, i ljudi bi trebalo da zadrže pravo odlaska, a vlasnici — pravo da izvuku svoju zemlju izvan takve jurisdikcije. Takav model, na primer, promoviše Mihail Svetov.
4) U trenutku kada su banditi zauzimali određenu teritoriju, još nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju, pa shodno tome, kakve zamerke možemo imati na njih?
U trenutku kada su milioni Jevreja slani u gasne komore i spaljivali u pećima Avramca, takođe nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju — upravo tako su govorili optuženi na Nirnberškom procesu. Kao rezultat, završili su svoj život na petlji oko vrata, kao što priliči svakom manijaku i nasilniku koji odbacuje osnovne principe morala i ne priznaje prirodno pravo svakog čoveka na život.
5) Da, slažem se, ali šta vi nudite zauzvrat? Anarhiju?
Ne možete tek tako i odjednom ukinuti državu. To će dovesti do stvaranja nove i još surovije države koja će već biti otvoreno stacionarni bandit, kao što se obično dešava u situaciji „failed state“. Ali trenutne države se mogu učiniti eksteritorijalnim, sa konkurencijom mnoštva jurisdikcija na istoj teritoriji. Tada će trenutna država postati samo jedna od takvih jurisdikcija (to jest, moći ćete za sebe izabrati drugu jurisdikciju, a da ne odletite na Alfa Centauri, već da ostanete da živite u svojoj kući u Rusiji). Takav sistem se zove panarhija.
6) To će izazvati haos. Bez monopola na nasilje počeće rat svih protiv svih.
Diplomate nekako ne ratuju, niste li primetili? Iako su u eksteritorijalnom statusu (potčinjavaju se zakonima svoje države, a ne one u čijoj se teritoriji nalaze). Možda ljudi ratuju jedni protiv drugih u evropskim gradovima kao što su Bazel i Ženeva, gde granice jurisdikcija prolaze direktno kroz kuće? Ne primećuje se mnogo.
7) Lično mi je komfornije da živim u uobičajenoj državi sa teritorijalnim monopolom, ja sam konzervativac i bojim se naglih promena.
Trenutno bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili nemešanjem pristalica države u stvaranje novih jurisdikcija. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redom koji je baš njima pogodan, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da bude neprijatno. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski usavršavati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zreloj formi, ne izazivajući potrese.
Ali takođe morate savršeno razumeti da, nastupajući protiv takvog modela, direktno inicirate agresiju protiv mirnih ljudi kroz podršku stacionarnom banditima. Ako za vas to što ste manijak ne izaziva grižu savesti, onda budite spremni na okeane krvi, uništenje ekonomije i uobičajenog načina života već u gradu u kojem živite.
8) Odete u drugu zemlju i tamo izgradite svoj Ankapistan.
Zašto ja moram negde da odlazim?! Volim svoju zemlju i mrzim stacionarnog bandita koji je silom zauzeo teritoriju i smatra je, i sve što se na njoj nalazi, svojom svojinom. Ali, može li se legitimnim vlasnikom bilo čega smatrati subjekt koji je tu stvar nabavio upotrebom nasilja? Na primer, pljačkaš koji vam je otima telefon na ulici? Prema svim principima prava — definitivno ne!
Komentar Ankap-tjan
Svako ima svoje iskustvo sa oflajn propovedima, nekima je lakše da se pozovu na teoriju stacionarnog bandite, i ovaj tekst je za njih. Moja praksa pokazuje da ljudi ionako obično razumeju da je država stacionarni bandit, ali za njih to znači da je on „svoj“ i da je već prihranjen. A ako se on ukloni, ponovo će se javeljiti nomadski bandite, kao devedesetih, i praviti bezumlje. Dakle, sagovorniku treba tražiti individualni pristup, prethodno utvrdivši čega se on plaši.
Zdravo, odvojite minut vremena, i ispričat ću vam kako je stacionarni bandit razapao našeg Gospoda Isusa, inače, srećan mu rođendan!
Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.
Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.
Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).
Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!
Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“
Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.
Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.
Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.
Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.
Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.
Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.
Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!
Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).
Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).
Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!
