ili Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva
Hvala Bitarhu na ideji za članak
Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.
Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:
Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.
Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.
U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.
U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.
Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))
Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.
Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.
Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.
Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.
Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.
Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:
1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).
2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!
3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.
4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).
5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!
Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.
Libertarianski orao je anonimizovan i nalazi se na sigurnom, bandit je takvog luksuza lišen
U diskusijama libertarijanaca sa etatistima skoro svaki put ispliva pitanje „Ko će graditi puteve u ankapu”? Na njega se može dati mnogo odgovora, ali nisam naišao na lepo univerzalno rešenje za problem obezbeđivanja javnih dobara u društvu bez države. Bar do juče, kada je Savva Shanajev u strimu stranice „Antidržava” predstavio malo poznatu u Rusiji ideju Aleksa Tabaroka (Alex Tabarrok) „Dominant Assurance Contracts”.
Javna dobra uključuju mnoštvo različitih dobara kojima mogu koristiti svi, bez obzira na to da li su za njih platili ili ne — putevi, mostovi, ulično osvetljenje, kanalizacija za kišne vode, svetionici, zaštitni nasipi, kolektivni imunitet usled opšte vakcinacije, održavanje reda, strateško odvraćanje, prerada smeća, prečišćavanje otpadnih voda, javni parkovi i još mnogo toga. Glavni problem njihovog obezbeđivanja je efekat vozača bez karte. Kada nije moguće naplaćivati korišćenje javnih dobara, niko ih neće plaćati tek tako, posmatrajući ih kao „datiost” ili se nadajući da će neko drugi platiti.
Ovim stalno koristi stationi bandit (država), dokazujući svoju neophodnost. Državna propaganda tvrdi da samo država može izgraditi puteve i mostove, zbog čega je potreban teritorijalni monopol i oporezivanje za njihovo finansiranje.
Međutim, postoji jednostavan i razumljiv način obezbeđivanja javnih dobara na potpuno slobodnom tržištu. On je već implementiran na široko poznatoj platformi Kickstarter, i bez države će se koristiti mnogo češće nego sada. Princip njegovog rada je otprilike sledeći.
Na primer, stanovnicima okruga je dosadilo da lomite noge i kvare automobile u rupama na putu. Aktivista se obraća firmi za postavljanje kolovoznog pokrivača i saznaje procenjeni trošak. Zatim ulazi na platformu za krandfanding i kreira kampanju za prikupljanje sredstava, gde navodi neophodan iznos i datum završetka prikupljanja. Šalje stanovnicima okruga pisma sa molbom da prilože pomoć u finansiranju popravke puta i daje link ka krandfanding kampanji. Svaka osoba može tamo da uđe i vidi koliko je sredstava trenutno uloženo, koliko još treba uložiti i kada prikupljanje završava. Ako je neophodan iznos prikupljen pre datuma završetka, kampanja se smatra uspešnom i firma za popravku puteva dobija porudžbinu. Ako, međutim, nije uspelo prikupiti sav iznos do navedenog datuma — novac u celosti se vraća stanovnicima okruga. To je njihov izbor, što znači da im popravka puta zaista nije potrebna, i apsolutno je neetički pljačkati stanovništvo cele zemlje porezima kako bi im se popravio put. Oni kojima je bez puta nepodnošljivo, sele u okruge sa zahtevnijim stanovništvom, i vremenom dolazi do prirodne segregacije prema nivou zahtevnosti za kvalitet infrastrukture.
U mnogim komadima koji su izvođeni u antičkom pozorištu često se primenjivao neobičan trik za rešavanje sukoba likova — „Deus ex machina“ („Bog iz mašine“). Sastojao se u iznenadnom pojavljivanju novog božanstvenog lika na sceni na kraju dela, koji prethodno nije bio pominjan u predstavi i koji je imao mogućnost da brzo reši probleme heroja. Jednostavnije rečeno, spoljne sile su rešavale probleme heroja, ne ulazeći u suštinu konflikta. Ovaj trik nije pogodan samo za umetnička dela, već može biti koristan i za političke transformacije usmerene na deetatizaciju društva.
Pogledajmo bilo koji libertarijanski javni prostor na društvenim mrežama, čet, sajt, strim, podkast, kanal. Šta ćemo videti? Najverovatnije beskrajnu diskusiju o istim temama — kako rade libertarijanski sudovi, ko će graditi puteve u ankapu, ugovorno ropstvo, abortusi, subjektivnost dece, nuklearno oružje, droge, austrijska škola ekonomije protiv kejnsijanizma i državnog plana, minarhizam protiv ankapu, ankap protiv panarhije, teritorijalne zajednice protiv EKU. Često se to pretvara u beskrajni holivars, kada ljudi danima zaredom brane svoje tačke gledišta.
Samo što, ako neprestano raspravljate međusobno i trošite na to sve svoje resurse, mnogo nećete postići! I da li je uopšte potrebno? Možda postoji neki univerzalni recept kako se mogu odjednom rešiti svi ovi problemi i kako da se postojeći oskudni resursi troše korisno za pokret?!
Da, on postoji i nalazi se u samoj prirodi države — stacionarni bandit može osvojiti društvo samo pri narušavanju ravnoteže potencijala nasilja (RPN), dok uz poštovanje ove ravnoteže bezdržavno društvo može sasvim stabilno postojati, što je dokazano u okviru metodologije neoinstitucionalizma. O tome se kratko i jasno može čuti u prvom delu predavanja Aleksandra Auana „Evolucija sedilačkog bandita“. Nakon formiranja centralizovanih struktura prisile (države), kretanje u suprotnom smeru ka decentralizovanom društvu postaje nemoguće bez primene spoljnog napora na sistem (ova zakonitost je analogna drugom zakonu termodinamike: toplota se neće spontano prenositi sa hladnijeg tela na toplije).
Ako vratimo BPN, troškovi iniciranja nasilja postaju veći od troškova odbrane, i teritorijalni monopol države jednostavno nestaje. Dalje, sve ostalo jednostavno nema značaja! Naravno, bolje je unapred znati odgovor na to ko će graditi puteve ili kako definisati subjektivnost dece, ali i bez toga ljudi će pre ili kasnije morati to da rešavaju bez države. Ona jednostavno ne može postojati uz poštovanje BPN-a. Ako ste programer ili jednostavno poznajete Bulovu logiku, dobro razumete: izračunavši vrednost prvog operanda u konjunkciji (&&), ne morate izračunavati sve ostale operande ako je on FALSE, jer će rezultat konjunkcije u svakom slučaju biti FALSE. Ili se kod disjunkcije (||) ne moraju izračunavati svi ostali operandi ako je prvi TRUE, jer će rezultat u svakom slučaju biti TRUE.
Iz ovoga proizilazi da je dovoljan uslov prelaska na libertarijanizam samo dovođenje potencijala nasilja u društvu do ravnomernije distribucije. Kao što verovatno već možete naslutiti, to se može postići stvaranjem i širenjem alata za doktrinu odvraćanja (DO).
Vrednost ovog pristupa je u tome što se razvojem alata DO, njihovom proizvodnjom i uvođenjem u široku upotrebu može baviti mnogo širi krug ljudi nego što je danas uključen u političku agitaciju i protestne akcije. Kooptacija onih koji se bore protiv režima – tehničara koji mogu sastaviti dron, laserski zaslepljivač ili druge zanimljive alate od slobodno dostupnih delova – mnogo je perspektivnija u smislu proširenja baze protesta nego ograničavanje na regrutovanje humanitaraca i ekonomista koji se dobro razumeju u nijanse ideologije. Još korisnije je uključivanje inženjera i menadžera sposobnih da organizuju masovnu proizvodnju sličnih predmeta, a to je takođe veoma brojna kategorija. Takođe, primetimo da se polukraftska proizvodnja ili pisanje softverskog proizvoda lako skrivaju od države, pa je to bezbednije od izlaska na mitinge, što je takođe dodatni stimulativni faktor.
Kada pouzdani, masovni i jeftini alati za suzbijanje agresora budu dostupni čak i baki, ostalo će vrlo malo vremena da se čeka kada će tržište rešiti stvari. Nakon što deus ex machina odradi svoj posao, sve današnje teorijske rasprave o tome kako se organizovati u ankapu naglo će preći u praktičnu ravan. Nešto slično smo posmatrali relativno nedavno, kada su ekonomisti raspravljali o tome da li se u eri fiat novca može vratiti na zlatni standard, a onda je došao Satoshi, i sada umesto zlatnog standarda imamo bitkoinski. To je to, predmet rasprave je nestao, a na dnevnom redu je sveprisutna praktična implementacija privatnog tvrdog novca.
U ŽŽ blogu pisca fantastike Aleksandra Rozova (poznatog prvenstveno po svom Meganizijskom ciklusu) objavljen je zanimljiv post o ideji „vakcinacije protiv nasilja“, koju primenjuje etnos Senoi u Maleziji. Preostalim postovima njegovog bloga može se lako zaključiti da Rozov simpatizuje ideju doktrine obuzdavanja (DO) — njeni manifesti se kod njega pominju sa zavidi vrednom redovitošću.
U čemu je onda za nas interesovna kultura Senoija? To je izuzetno primitivan etnos u tehnološkom smislu, gde se kao oružje i dalje koriste duvaljke sa otrovnim strelama. Ipak, Malezijci su krajem 19. veka, prema svedočanstvu Mikluho-Maklaja, očigledno strahovali od toga da ih diraju. Stvar je u tome što se od najranijeg detinjstva svaki Senoi uči netoleranciji prema nasilju. Na bilo kakvu inicijaciju agresije usmerenu ka njemu, on je dužan da primeni kontranasilje, umesto da se pozove na spoljni autoritet. Uvođenje ove ideje odvija se tokom celog života — porodice Senoija svako jutro tokom doručka pričaju jedni drugima svoje snove, i kako su se suprotstavili opasnosti, ako ju je u njima bilo.
Rozov
izdvaja glavne tačke društva
Senoija:
1. S jedne strane – Senoi očigledno nisu ljudi koji su skloni da trpe nasilje nad sobom (Malezijci se ne bi fearovali oružjem ovih gotovo prvobitnih likova na drugačiji način, i ne bi pričali o tome koliko vremena treba da umre čovek pogođen borbenim elementom oružja Senoija).
2. S druge strane, plemenski običaji Senoija očigledno nisu agresivni i ne grade se na nasilju.
3. Mikluho-Maklaj je smatrao da su Senoi izumirajući etnos (pošto su očigledno stajali na nižem nivou socio-tehničkog razvoja od okružnih Malezijaca). Ali sada, 150 godina nakon istraživanja Mikluho-Maklaja, broj stanovnika Senoija je približno isti kao tada. Drugim rečima, to je sasvim stabilna populacija.
I
donosi glavni zaključak:
„Aktivno suprotstavljanje pretnji. Kako se ispostavilo, ova osobina uopšte ne protivreči mirnim, neagresivnim običajima. Naprotiv, to je dopunski element. Onome ko ume i ko je spreman da se brani — lakše je biti neagresivan.“
Prijateljski domorodi i njihovo smrtonosno oružje
Opisani primer pokazuje da za uspešnu implementaciju doktrine odvraćanja uopšte nisu neophodni supermoderni dronovi veličine pčele ili nuklearne rakete. Potrebna je samo spremnost što većeg broja ljudi u društvu da primene kontranasilje, povećavajući troškove pokretanja agresije. To što će konkretno biti povećano nema veliki značaj. Čak i blago ismevanje, pljuvanje, skrenuti pogled, ignorisanje, bojkot, šejming i druge radnje koje uopšte ne uključuju nasilje, ali ih primenjuje veliki broj ljudi, učiniće život bilo kog političara nepodnošljivim i naterati ga da prestane da radi za stacionarnog banditu (u terminima doktrine odvraćanja: troškovi od kontranasilja će premašiti korist od pokretanja nasilja, odnosno uslovnu platu koju prima od stacionarnog bandite, koji je, sa svoje strane, dobio ta sredstva kroz prisiljavanje građana na plaćanje poreza).
Može se čak izvesti zavisnost: što je više ljudi u konkretnom društvu netolerantno prema nasilju, to je manje moćno (i, shodno tome, tehnološki složenije) oružje neophodno za uspešno odvraćanje agresora. Ako je u nekoj zemlji samo jedna (!) osoba spremna da primeni kontranasilje protiv agresora nivoa SAD, onda je jedina opcija odvraćanja nuklearno oružje sa sistemom automatskog pokretanja „mrtva ruka“ (što je izuzetno teško i ludo skupo), ali ako je 90% stanovništva spremno da primeni kontranasilje, biće dovoljno i duvaljki. Rat u Somaliji (invazija i potonje povlačenje vojske SAD) je to savršeno pokazao.
Slika je klikabilna. Jedinice moći su uslovne, matematički aparat za doktrinu odvraćanja u ovom pravcu nije razvijan
Odmah ću napomenuti da je ovo mentalni eksperiment i provera filozofskog koncepta, a ne rasprava o tehnološkoj implementaciji.
Smisao ideje je veoma jednostavan. Postoji potencijalni agresor u vidu grupe ljudi (kriminalna grupa). Verovatno već slutite o kome je reč. Iako, pored vestfalske države, to može biti i agresivna EKJ ili teritorijalna zajednica. Grupi ljudi su protivtež pojedinac koji poseduje tehnologiju koju ćemo uslovno nazvati MinMAD.
Ova tehnologija obezbeđuje uzajamno garantovano uništenje (MAD) samo dve osobe — ako žrtva agresije umre, odmah umire jedna osoba iz kriminalne grupe (na primer, nasumični državni službenik, bez obzira na njegov odnos prema konkretnom slučaju). Žrtva agresije može koristiti obično oružje za suprotstavljanje kriminalnoj grupi (na primer, ispaliti mitraljez prema policijskom odred koji je poslat da ga zadrži) i ostati živ sve dok ga agresor ne uništi. Ali, ako nakon toga u njegovu kuću uleti kruta raketa i on pogine, trenutno će umreti nasumični član kriminalne grupe. Takođe, on može samostalno aktivirati MinMAD, na primer, ako bude zarobljen. U tom slučaju, odmah će umreti i on sam i jedan nasumični učesnik kriminalne grupe.
Iz uslova zadatka je jasno da kriminalna grupa i žrtva nisu anonimni. Pretpostavimo da na određenoj teritoriji čak 10-20% stanovnika poseduje MinMAD. Pitanje: da li je moguće očuvanje institucionalizovanog prisila (države) na toj teritoriji?
Moja pretpostavka je apsolutno „ne“: niko neće želeti da učestvuje u kriminalnoj grupi (državi), znajući da sa veoma velikom verovatnoćom može umreti. Shodno tome, postiže se neophodni odvraćajući efekat, zahvaljujući kojem su državni službenici primorani da odustanu od prisile i traže druge načine zarade koji nisu zasnovani na pljački (čime su u suštini „porezi“).
Ancap-tjan komentar
Povodom perspektiva takve doktrine, ja i Bitarch smo se raspravljali, i sada iznosimo raspravu na vaš sud.
Pretpostavljam da već živimo u društvu gde je ovaj eksperiment sproveden i doveo do rezultata koji se značajno razlikuju od onih koji su bili zamišljeni. Ranije je država bila relativno kompaktna, a one koji su se protiv nje protivili, pogubala je. To je dovelo do pojave taktike individualnog terora od strane otpora, što je snažno demotivisalo državne službenike da obavljaju svoje dužnosti. Ali od tada se država prilagodila ovoj pretnji i, prvo, izuzetno proširila broj državnih službenika, zaposlenih u državnom sektoru i drugih korisnika postojećeg sistema, a drugo, prestala je da ubija svoje protivnike, preferirajući više „vegetarijanske“ metode, sa kratkim zatvorskim kažnjama i novčanim kaznama. Tako je, s jedne strane, onaj ko se opire demotivisan za samopožrtvovanje, jer mu preti samo privremeno nezgodnost – a s druge strane, rizik od smrti za državne službenike postao je znatno manji, jer državnih službenika sada ima milione.
Dakle – ne. Savremena doktrina odvraćanja treba da podrazumeva eliminaciju upravo onoga ko izdaje nalog za pokretanje nasilja, i što je njegova pozicija u državnoj hijerarhiji viša, to bolje. Takođe, savremena doktrina odvraćanja treba da, u meri u kojoj je to moguće, izvuče onoga ko je praktikuje iz zone udara, umesto ponosnog samopožrtvovanja. Doktrina odvraćanja na minimumu je za državu kao vakcina protiv bolesti, umesto same bolesti.
P.S. Inače, pošto se već desilo da je u Bitarhovom stvaralaštvu doktrina odvraćanja toliko izražena, on je napravio poseban public na VKontakte, gde odlaže sve materijale na ovu temu kako bi pristup njima bio praktičniji.
Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.
Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.
«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“
Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).
U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.
„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:
„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“
Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“
U medicini postoji klasa bolesti koja se zove autoimuna. To su mišićna slabost (miastenija gravis), dijabetes tipa 1, multiple skleroza i druge. Suština ovih bolesti je u tome što antitela (ubilačke ćelije) počinju da prepoznaju tkiva organizma domaćina (čoveka, životinje) kao štetna i napadaju ih. Najčešće se to dešava nakon infekcije određenim virusom koji je, u smislu prepoznavanja od strane imunog sistema domaćina, sličan zdravim tkivima (govoreći jednostavnim jezikom). Antitela jednostavno ne vide razliku koga treba napasti — virus ili zdrava tkiva — i ubijaju sve.
Autoimunno oštećenje se može posmatrati u bilo kom složenom sistemu, ne samo biološkom. Na primer, mnogim korisnicima kompjuterskih antivirusa poznat je problem brisanja normalnih datoteka koje je antivirus protumačio kao maliciozne. Ko koristi ekstenzije za pretraživač za blokiranje reklama (AdBlock), dobro zna da zbog njih često dolazi do narušavanja normalnog rada sajta. To se dešava upravo zato što blokator protumači normalan kod sajta kao reklamu — i obriše ga.
Država je takođe složen sistem i može lako biti izložena autoimunom napadu. Pri tome nastaje zanimljiva situacija — što država ima više silovaca i različitih službi, to će autoimuni udar biti efikasniji. Ova strategija deluje zaobilazeći poznatu tvrdnju „država je jača, lako će vas zgnječiti, zato je borba silom uzaludna“, jer za borbu silom protiv države koristi silu same države.
Kako se onda može realizovati autoimuni udar na državu? Postoji mnogo načina, glavno je razumeti opšti smisao. Evo nekih primera:
1) Realistične silikonske maske lica zvaničnika, silovaca i ostalih neprijatelja slobode (dalje – etatista). U njih možemo uraditi bilo šta kako bismo etatiste podmetnuli drugim silovcima.
2) Imitacija otisaka prstiju poznatih etatista. Bacimo flašu kroz prozor FSB-a, „nabacaju“ na nekoga koga želimo.
3) Uvođenje trojanskih konja na kompjutere etatista koji će vršiti proksi saobraćaj. Preko njih se, na primer, može baviti kardingom, kradući novac od državnih banaka i drugih organizacija povezanih sa banditima, i trošeći to na promociju libertarijanstva. „Doći će“ upravo po etatiste (ili neće doći, odlučivši da ti etatisti imaju pravo da kradu novac državi, ovde je glavno da od toga ne strada još neki Magnitski ili čak Navalni – napomena Ankap-tjan).
4)
Naručivati drogu u darknetu na
adrese etatista i pucati tamo gde treba.
5) Ne
gati se anonimnim dojavama po
bilo kom povodu protiv etatista: pušenje u
neprikladnom mestu, parkiranje ispod znaka,
grub tretman prema sopstvenoj
deci, šetnja psa bez njuške,
srednja/mladi sastanci sa devojkama mlađim od 16 godina,
nepoštovanje pravila protivpožarne
bezbednosti/bezbednosti na radu/SANPiN-a/porezi/ilegalni
imigranti i druge povrede na
preduzećima koja pripadaju etatistima.
6) Registrovati SIM karticu na ime etatiste i izvršiti nekoliko „zločina“ bez žrtava pomoću pametnog telefona koji nikada ranije nije korišćen.
Komentar Ankap-tjan
Gore razmatrana taktika – to je još jedan alat iz agoističkog alata protiv države, uporedo sa onim vašim tako dvosmisleno prihvaćenim uber-osvetom, jer se agoizam ne svodi samo na kontrekonomsiju. Kontrekonomsija je njen najvažniji deo, jer oni koji polažu pravo na život bez države moraju umeti da demonstriraju da su sposobni da se obezbede bez države svim najvažnijim dobrima civilizacije. Međutim, državu ne treba samo svesti, već i uznemiravati, inače domaćica neće nestati.
Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.
Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?
Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…
Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.
Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.
Može se imati različit stav prema istinitosti priča opisanih u Bibliji, ali to ne ukida njihov filozofski smisao. Prilično interesantna ideja opisana je u knjizi „Izlazak“, poznata kao „Deset egipatskih pošasti“. Ona u suštini prenosi ideju primene strategije poznate danas kao „deterrence by punishment“ ili doktrina odvraćanja (DO), dva milenijuma pre istraživanja korporacije RAND sredinom 20. veka.
Ovaj biblijski zaplet, u modernim terminima, opisuje borbu za pravo na secesiju određene grupe manjina od države. Onima koji nisu čitali Bibliju ili se već ne sećaju o čemu je reč, podsetićemo na suštinu. U Starom Egiptu, Jevreji su bili u statusu robova, a faraon je kategorički odbijao da ih pusti. Mojsije, vođa jevrejske zajednice, zapretio faraonu nesrećama za njega samog i njegove podanike sve dok on ne pristane da pusti Jevreje. Te nesreće („egipatske pošasti“) svaki put su postale sve teže — od sasvim bezopasnog crvenila vode u Nilu i invazije žaba, do smrti prvorođenaca kod faraona i njegovih podanika. Devet puta je faraon odbijao da pusti Jevreje, a deseti put je pustio.
Na taj način je faraon neprestano inicirao agresiju prema Jevrejima, držeći ih u ropstvu. Troškovi njihovog zadržavanja bili su minimalni, a dobit ogromna. Nakon što je Mojsije započeo „kampanju odvraćanja“, faraonovi troškovi su počeli postepeno da rastu (odnosno, dobit i moralno zadovoljstvo od zadržavanja Jevreja su počeli da opadaju). U određenom trenutku, troškovi zadržavanja su premašili ukupnu dobit od njihovog zadržavanja, i faraon se predao.
Kako se ovo može primeniti na savremeni svet? Veoma jednostavno — smatrati sve pristalice etatizma svojim neprijateljima koji neprestano iniciraju agresiju protiv nas preko institucije države. Neprestano povećavati troškove iniciranja nasilja, sve dok korist od plate, socijalnog statusa ili moralnog zadovoljstva ne postane manja od štete koja će im biti naneta.
Da li neko poziva na mučenje opozicionara lancima? Fotografije, ime i adresa se pojavljuju u javnosti, i takvoj osobi se miran život završava. Da li starice iz Putinovih jedinica upadaju u vašu kancelariju? Imate puno pravo da upotrebite protiv njih makar biber spray (iako će, naravno, biti bezbednije imati pritom licencu obezbeđenja i ugovor sa Navaljevim štabom, u koji te starice upadaju). Da li vas nastavnici u školi nazivaju petom kolonom i neprijateljima naroda? Njihove fotografije se pojavljuju u ulazima, bravama na ulaznim vratima se na neki čudan način zaglave, morate kupovati rastvarače za čišćenje vrata i zidova, budite se od udaraca sneška u prozor, i tako dalje.
Naravno, to nije dovoljno, jer Mojsije nije samo molio Gospodara da pošalje katarze, već je i opominjao faraona. Dakle, potrebno je ne samo izražavati svoj stav protiv pristalica države, već i objašnjavati željenu alternativu i nagrađivati za pokajanje, inače će im poslane katarze izgledati kao besmislen progon, što će ih samo okrutnije učiniti ili ih baciti u ponore apatije.
